2026. godina je, Srbija neće otvoriti klaster 3. Predsednik Srbije je izjavio da nije optimista kada je u pitanju skorije članstvo u EU, a osam zemalja članica se nedvosmisleno protivi nastavku pristupnih pregovora sa Srbijom. Najavljuje se da će Srbija ostati bez sredstava iz Plana rasta za Zapadni Balkan, koja će biti preusmerena na Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju. I reklo bi se da će to biti glavna tema na sve izvesnijim vanrednim izborima koji predstoje, da će se na tome lomiti koplja i kreirati politički programi, ali sve je jasnije da to neće biti slučaj.

Evropa je Srbiji nikad dalja, a to nikoga preterano ne zabrinjava. Kako smo posle preko 25 godina od početka evropskog puta došli u situaciju da se tom putu ni izbliza ne nazire kraj? I, što je tragičnije, kako smo došli u situaciju da je to normalno? U normalnim demokratijama očekivano je da se zbog ovoga promeni vlast, pokrenu protesti ili makar kreira jaka politička alternativa. (Podsetiću, to je zvaničan pravac gotovo svake vlade poslednjih 25 godina.) Ali to u Srbiji jednostavno nije slučaj, evropske integracije nisu tema.

Srbija je anestezirana, tapka u mestu na svom beskonačnom putu kao „čardak ni na nebu ni na zemlji“. Da li je previše očekivati od jedne vlasti da sprovede ono što joj je zvanična agenda, ili od jednog naroda da se pobuni zbog nesprovođenja iste? Da li su evropske integracije zloupotrebljene kao nužnost u svrhu dolaska na vlast svih vladajućih struktura, ili u svrhu opstruiranja baš tog evropskog puta, ili pak oba istovremeno?

Odgovor na ova pitanja je možda mnogo jednostavniji nego što izgleda. Srbija je na putu koji ne želi da završi. Put od bezbroj dana jahanja, čiji je kraj sve dalji i dalji. A na kraju tog puta je Evropska unija, „obezvređeni ideal“ kome Srbija sve manje teži i koji je postao toliko dalek da se graniči sa apstraktnim. Dakle, postali smo učesnici svojevrsnog eksperimenta, dobrovoljnog puta koji ne želimo da završimo. Nešto kao „Šredingerova EU“, istovremeno je želimo i ne želimo, idemo i ne idemo.

U celokupnom ludilu višedecenijskog tumaranja u krug i putovanja nigde, slučajno ili namerno izgubio se evrofanatizam, koji se tek ponegde pojavi kao statistička greška ili kao egzibicija marginalizovanih pojedinaca. A uništiti evrofanatizam, ili ga svesti na statističku grešku, krucijalna je stvar u ostvarivanju „genijalnog“ plana. Ubediti modernog „proevropskog“ građanina da ta EU i nije toliko dobra “korisno” je minimum jednako kao i plasirati ogoljenu antievropsku i prorusku propagandu u raznoraznim tragikomičnim performansima širom našeg medijskog prostora.

Održavanje i opstanak kreiranog imaginarijuma naše političke sadašnjice rezultat je sinergijskog delovanja manje-više svih bitnih političkih činilaca. Zajedničkim delovanjem ovih činilaca evropski put ostaje potpuno „bezbedan“, dalek i bezopasan po očiglednu nenormalnost našeg svakodnevnog života, koji samo u obrisima daje naznake demokratskog, civilizovanog društva.

Evropske integracije imaju nikad manju podršku u Srbiji, a čak i ova obeshrabrujuća brojka predstavlja posledicu konzumiranja iluzija podjednako plasiranih i od vlasti i od opozicije. Kreiranje ovih iluzija uzrokovalo je formiranje potpuno paralelne verzije realnosti, u kojoj je moguće u Evropsku uniju stići pod našim uslovima (sa „sačuvanim“ Kosovom, bez sankcija Rusiji i u ljubavnom zagrljaju sa „žutom braćom“...). Oduzimanje ovih iluzija, verujem, značajno bi umanjilo pomenuti procenat.

Kako se do ovoga dolazi?

Vlast ima, razume se, najveću odgovornost. Vlast definiše strateški pravac (a taj pravac je rekli smo  načelno evropski). Međutim, osim deklarisanja, evropski put podrazumeva i niz obaveza koje bi potvrdile taj strateški pravac, naravno ako želite taj put uspešno da  završite. Usklađivanje spoljne politike sa Evropskom unijom, jasno definisanje granica, borba protiv korupcije, usklađivanje ekoloških i ekonomskih standarda sa EU samo su neke od slučajno ili namerno zaboravljenih obaveza na beskrajnom putu. Pa tako, među kandidatima za članstvo koji aktivno vode pristupne pregovore Srbija ima najmanji stepen usaglašenosti sa EU (60% u prvoj polovini 2026. godine), a niži stepen usaglašenosti imaju samo Turska i Gruzija. Svaka vlada jeste bila proevropska, ali je isto tako svaka vlada imala u svom sastavu Bratinu, Vulina, Popovića, Koštunicu...

Reklo bi se da su teme za opoziciju i kreiranje političkih alternativa očigledne, ali kao i uvek ono što je najočiglednije jeste i najmanje verovatno. Pa je tako potencijalno najjača opoziciona snaga, „Studentski pokret“, iako još uvek u magli i bez kandidovanja jasnog političkog programa i pojedinaca, već zauzela u najmanju ruku evroskeptične pozicije, a bojim se i antievropske. Ignorisanje evropskog puta i Evropske unije kao teme, već naprotiv potenciranje stvari koje na tom putu mogu biti samo dodatni klipovi u točkovima na već klimavim kolima, odavno je očigledna stvar.

Kada se tome pridoda doprinos ostatka opozicije i medija (mislim na „proevropske“ medije, ili bar medije čiji su konzumenti obrazovaniji i urbaniji sloj stanovništva), čije se delovanje ogleda u borbi protiv nepostojećih rudnika (nikako protiv aktuelnih), neprestanom prosipanju optužbi na račun EU praveći od nje ultimativnog neprijatelja, optuživanju Nemačke za nedemokratsko postupanje (jer, jelte, ima savetnika u predsedništvu, kao da je to presedan, a ne pravilo u normalnom svetu), rezultat je vrlo jasan. “Perpetuum mobile” I beskonačni put nikuda.

Šta god da se desi, jedno je sigurno. Sledeća vlada biće proevropska. Verovatno sa novim Vulinom i Bratinom. Narod neće mnogo tugovati, jer ipak je možda i bolje ovako nego „prodati dušu đavolu“, a za par procenata onih što i dalje veruju ostaje uteha da je „san o sreći više nego sreća“. Pa ga možda nekada i dosanjaju. Vremena ima, a da li ima pameti, videćemo uskoro.

„Mi smo išli putem. Put je bio dug. Kasno opazismo da je taj put krug“.