Demokratiji su potrebni aktivni građani koji učestvuju u javnom životu. U traganju za načinima kako da se javne političke odluke donose putem diskusije (deliberacije) između svih zainteresovanih strana danas se sve više govori i piše o deliberativnoj (diskurzivnoj) demokratiji.

Deliberacija u sebi sadrži dijalog, raspravu, razložno sagledavanje i preispitivanje važnih pitanja u cilju donošenja optimalnih odluka i pronalaženja najboljih rešenja. Tokom deliberacije, do rešenja se dolazi na osnovu razmene ideja, informacija, argumenata, a ne na osnovu poretka moći i mehanizama prinude. Tokom komunikacijskog procesa razmene akteri slušaju i uvažavaju jedni druge unutar javne arene. Na taj način rešavaju nesporazume, sprove, približavaju stavove i postižu saglasnost oko temeljnih pitanja. Donete odluke bivaju sve više u skladu sa javnim vrednostima i zajedničkim interesima. Što se temeljnije, pažljivije i osmišljenije vodi javna deliberacija, to su veće šanse da odluke budu legitimnije i usklađenije sa potrebama i prioritetima građana. Deliberacija povećava političku participaciju. Njena prednost je u racionalnosti, otvorenosti ka javnosti, traganju za merom između privatnog i javnog, ličnog i opšteg dobra. Pretpostavka za to je otvorenost za druge, međusobno razumevanje, sposobnost da se sluša i sasluša, odnosno uvaži bolji argument.

U Srbiji deliberacija je potrebna u građenju konsenzusa za novi Ustav. U regionu - to je put ka rekoncilijaciji - pomirenju nakon perioda konflikta. Ukazujući na značajnu ulogu deliberativne demokratije kod kreiranja institucija, James Fishkin, koristi poznate reći iz paragrafa 10 Federalističkih spisa američkih „očeva osnivača“, odnosno tvoraca američkog ustava: „američka demokratija rođena je u raspravi oko utemeljenja u kojoj se Medison i Hamilton zagovarali proces ’uzastopnih filtracija’ u kojima su stavovi javnosti ’pročišćeni i prošireni’ putem ’prolaska kroz izabrano telo građana’“. Poznato je da je američki ustav iz 1787. sastavljen od sedam članova, za preko dvesta trideset godina imao samo 27 amandmana od kojih prvih deset u prve četiri godine u okviru Bila o pravima (Bill of Rights). Poređenja radi, za isto vreme jedna Francuska je promenila sedamnaest ustava. Srbija je od 1835. do 2006. promenila 11 ustava. Da je bilo deliberacije ishod ne bi bio takav. Što je više deliberacije, veće je i trajanje usvojenih rešenja.

Deliberacija je krvotok demokratskog vođenja politike. Važan mehanizam za deliberaciju jeste decentralizovanje procesa donošenja političkih odluka i podela odgovornosti različitih nivoa vlasti. Ovo nije nimalo lako kada postoji izrazit nesklad u interesima i vrednostima. Procedura i konsultativno donošenje zakona je u neposrednoj vezi sa šansama za njegovu primenu. Lakše se podvrgavate odlukama za koje smatrate ili imate osećaj da ste učestvovali u njihovom donošenju. Deliberativne konsultacije neophodne su i u fazi oblikovanja i u fazi realizacije politike. Mnoge naše javne prakse koje su bazirane na nekim normama, statutima, administrativnim praksama i pravilima, trebale bi da budu rezultat deliberativnih razmatranja u skladu sa javnim vrednostima. Kako ističe Jirg Štajner - ako empirijski svet ne odgovara normativnim idealima, empirijski svet mora da se promeni. Što je više delibaracije, to su veće šanse da se usvojena rešenja i političke odluke približavaju normativnim vrednostima i idealima. Čak i kada je teško postići da se različita argumentacija uzme u razmatranje, vredi pokušati. Postavlja se pitanje da li građani zaista odlučuju o izboru institucija ili se njihova odluka svodi na odluku o onima koji će dalje odlučivati? Ako nema socijalnog konsenzusa o političkim institucijama, postavlja se pitanje koja je to vrsta odluke, većinska, ugovorna, referendumska koja može kompenzovati odsustvo konsenzusa. Svaka od njih ima svoje deficite. Na primer, kod konsultativnog referenduma, uzorak je dobar ali je deliberativnost slaba. Referendum prati pojednostavljeno i često jednostrano postavljeno pitanje. Kod većinske odluke je jasna procedura, ali potencijalna manjkavost je manjina koja ostaje protiv takve odluke.

Glasanje i odlučivanje koje bi bilo rezultat deliberacije, podrazumeva da se stvori odgovarajući društveni kontekst, kako bi javnost razmotrila valjanost i sadržaj argumenata, kako bi bile uzete u obzir nove informacije i imao na umu javni interes. Deliberativnost omogućuje široj publici da u javnom interesu razmišlja, da postane angažovanija, kao i informisanija, da odluči na temelju sadržaja, a ne po nečelima grupne psihologije i da dođe do nearbitrarnoga izražavanja kolektivne političke volje.

Deliberativna demokratija nam osvetljava puteve dolaženja do istine, do boljih argumenata, učenje od drugih, unapređivanje procesa donošenja političkih odluka, sticanje legitimiteta i pridobijanje javnosti, ali i kako da građani postanu bolji a političari odgovorniji. Nesavršenost demokratije ogleda se i u tome što željene ciljeve nije uvek moguće ostvariti u potpunosti, ali to ne znači da im ne treba težiti.  

Važna ideja deliberacije je da se smanji ravnodušnost i povrati i jača poverenje građana u političke institucije i procese. Lista deliberativnih arena i pitanja o kojima se konsultuje javnost postaje sve šira. Deliberacija vodi konvergiranju i približavanju suprotnih pozicija, razmeni i vaganju argumentacije, a ishod može biti osnov za oblikovanje bazičnog konsenzusa. U predstavničkoj demokratiji deliberacija je put ka kompromisu.