Naprednjaci kontrolišu gotovo sve lokalne samouprave. Poneko opštinsko ostrvo samo naglašava njihovu dominaciju. Oni imaju apsolutnu većinu u pokrajini Vojvodini, upravljaju zakonodavnom vlašću i obema polugama dvoglave egzekutive - vladom i funkcijom šefa države. Time su politika i vlast homogenizovani. Nema prepreka za sprovođenje izbornih obećanja i “vađenja” na pritiske opozicije i nepouzdane koalicione partnere.

Personalizacija politike uz snažne podsticaje institucionalnog dizajna skoncentrisali su vlast u rukama lidera naprednjaka i šefa države. Lična harizma, niz izbornih pobeda, utrenirana  partijska mašinerija, piramida odborničkih i poslaničkih grupa, srasle funkcije šefa partije i države definitivno su učvrstile A.Vučića kao figuru koja usmerava odlučivanje i upravljanje političkim procesima.         

Pobeda u Beogradu, poslednjem uporištu opozicije, učvršćuje trend iz svih prethodnih izbora. SNS ima potencijale da iz dominantne preraste u neku vrstu partije hegemona. Efekat pobednika širiće njen koalicioni i ucenjivački potencijal. Personalno - naprednjaci će biti privlačni za  nove ugledne, uticajne ljude iz raznih struktura, od politički neangažovanih do partijskih konvertita. Politički  - mnoge partije će tražiti pokroviteljstvo naprednjačkog kišobrana priznajući i jačajaći njihovu funkciju partije hegemona.

Takva moć je izazov demokratiji i zov autoritarizmu. A.Vučić, šire naprednjaci,  ajd i koalicioni partneri, biće odgovorni i krivi svima i za sve. Potrebno je nemerljivo više tolerancije, nego trijumfa pobednika;  bržeg ispunjavanja obećanog, nego novih obećanja; senzibilnosti i sluha za kritike manjine, nego pokazivanja da je vlast uvek i u svemu u pravu; veštine da moć i apsolutna vlast ne prodube podele, nego gradi konsenzus. Kosovo, Ustav, evrointegracije ... testovi su koji će vlast i opozicija polagati sutra.

Porazom opozicija mora da se pripremi na višegodišnje apstiniranje od vlasti. Za partije je to velika trauma. Političare, još više. Tolika da, ako “na ranu ne stave ljutu travu”, mogu doživeti političku smrt. Gorki lek mora biti koktel: penzionisanja istrošenih lidera, lansiranje novih političara a ne recikliranje, ukrupnjavanje u jaku, stabilnu partiju, a ne široke saveze bez identiteta, priznanja da nije problem samo u izbornim uslovima i odsustvu iz medija. Koktelu treba neizostavno dodati i suočavanje sa istinom da opozicija nema problem samo sa A.Vučićem, SNS i njihovim koalicionim partnerima. Njihov osnovni problem su birači. Nikada neće pobediti, ako ne ubede značajan deo naprednjačkih birača da glasaju za njih. Za tako šta potrebno je više od fascinacije Vučićem. Potreban je program, nova politika i ponašanje koje ni po čemu neće ličiti na estradizaciju i tabloidizaciju politike.