Zašto SPS („Srbija protiv straha“) nije postigao bolji rezultat, barem blizu onoga koji su očekivali i najavljivali? 

SPS je pokazala prilično nepoznavanje onog dela biračkog naroda koji odlučuje o ishodu izbora. Voditelji Srbije protiv straha iz svojih „balona“ ne vide dovoljno i ne znaju dovoljno (ili su samo zaboravili) da razgovaraju sa tzv. običnim i svakako najbrojnijim glasačima. Možda je u pitanju još nešto u šta ne mogu da verujem, možda nisu hteli da pričaju sa tim i takvim biračima, a ne treba isključiti ni mogućnost da ti i takvi birači nisu hteli da pričaju sa ovim i ovakvim voditeljima partija koje su se suprotstavile strahu (videti na početku ovog tekstića navedeni sociološki nalaz Miroslava Mike Antića iz Mokrina). Bilo šta da je od svega ovog tačno, to mora da se plati manjkom glasova! – No, ne treba zaboraviti ni uticaj pushed polls a pre svega njihovo precenjivanje!

Znatnu ulogu imalo je i kašnjenje u stvaranju političkog i izbornog saveza, da uslovno kažem, proevropske opozicije. Pitanje je međutim, da li se to moglo brže (na primer, odmah posle prošlogodišnjeg traženja prevremenih izbora). Ili je sporost u političkom približavanju bila uslovljena evidentnim slabostima rukovodstava partija koje su inklinirale savezu. Da pomenem samo neke javnomnjenski najuočljivije: samoživost, sebičnost, tesnogrudost, prepotentnost…

Zašto je SPS (Socijalistička partija Srbije) napravila izborni rezultat manji od mnogih njenih ranijih rezultata? 

Postoje najmanje dva razloga: prvi je saginjanje pred, rekao bih, ekstremističkim atacima Aleksandra Vučića koji su nailazili na neviđeno beskičmeno iskazivanje nemoći i pokornosti sps-lidera. Drugi razlog je onaj suludi (kampanjski ili opšti) zurück ka Miloševiću. Otuda je Dačićeva „ponuda“ ostavke normalan politički potez; ukoliko se s tim složi „Srbija“ i Vučić Aleksandar!

Zašto je tako nadmoćno u Srbiji i Vojvodini pobedio Aleksandar Vučić (u ime svoje stranke), a gotovo da je uspeo da to uradi i u Beogradu?  

Pre svega treba reći da je Aleksandar Vučić pobedio sve, prvo sve svoje a onda i svekoliku opoziciju. 

U istraživanju Demostata 2016. godine (reprezentativni uzorak realizovan putem neposrednog lično intervjua) zabeležen je veoma visok ugled Aleksandra Vučića među srpskim vladarima posle Drugog svetskog rata. Po popularnosti Vučić se gotovo izjednačio sa Titom – Tito je bio najcenjeniji među sedam lidera koji su vladali Srbijom (33 posto), a odmah za njim Vučić (32 posto); sledi Đinđić sa 11 posto, a ostale srpske vladare i da ne pominjemo. No, važnije je od toga što je osam od 10 ispitanika (80 posto) ustvrdilo da su moć i svekoliki politički uticaj koncentrisani u rukama Aleksandra Vučića (da je to netačno reklo je  devet posto ispitanika a 11 posto se nije izjasnilo). 

– Demostat je uoči ovih Nikoldanjskih izbora nastojao da pronađe pare za realizaciju jednog temeljnijeg istraživanja javnog mnenja u kojem bi jedna od važnijih tema bila i ispitivanje javnomnjenskog ugleda i ocene političke moći kako Vučića tako i njegove stranke, uključiv i ispitivanje trendova vladajućih stranaka u odnosu na opozicione. No u tome nismo uspeli – potencijalni finansijeri su bili jedino zainteresovani za jeftino istraživanje obavljeno putem telefona i tematski usmerenom na ispitivanje izbornog rejtinga političkih stranaka. Za Demostat to nije bilo prihvatljivo.

Istraživanja Demostat posle 2016. godine ukazuju na to da je popularnost Vučića i njegove stranke bila u zenitu upravo te 2016. godine a da potom počinje da opada – Vučićeva sporo, a Naprednjaka nešto brže. Uloga koju je odigrao Vučić uoči ovih izbora ukazuje na zaustavljanje opadanja obima i koncentracije njegove moći, ali i znatan pad svekolikog rejtinga njegove stranke.

Ukupno uzev, pri ovolikom obimu liderske dominacije (Vučić) i pri ovolikom broju sredstava i procedura izborne patologije i pri ovolikoj koncentraciji političke, finansijske, medijske i svake druge moći, izborna pobeda na nivou Srbije i na nivou Vojvodine nije dolazila u pitanje. Za aktualne političke hegemone samo je Beograd donekle bio pod znakom pitanja. I upravo u ravni (nepotrebne) primene svemoći pokazala se slabost naših dosadašnjih i budućih vladara. I ovoga puta se pokazala ranjivost apsolutne moći…

U ovom kontekstu nije mi jasno zašto se neki čude što su Srbi celog sveta poklonili izbornu pobedu Aleksandru Vučiću. A kojem bi drugom kad je izborna moć bila i ostala u njegovim rukama? Drugo je pitanje legitimnosti pa i legalnosti te moći!

Zašto se mnogi „analitičari“ i deo polujavnosti čudi nad izbornim uspehom političke partije doktora Nestorovića? 

Mnogo je onih koji se čude uspehu partije doktora Nestorovića. Nikako ne mogu da objasne otkud njemu pet postotaka palih glasova u Beogradu. Meni čudi kako to da nije dobio više glasova, barem 10 postotaka. 

Zašto mnogi govore o neuspehu desnih partija?

Mnogo se govori o neuspehu desnice. Pobogu, pa desnica je pobedila na svim izbornim nivoima, pa ni u Beogradu nije pretrpela neuspeh. Pa dovoljno je samo sabrati glasove koje su dobili naprednjaci, koalicija NADA, socijalisti… pa to čak i u Beogradu prelazi 50 posto kakvih-takvih glasova. Zar je to izborni  neuspeh. Druga je stvar izborna patologija i pitanje legalnosti i legitimnosti ovih izbora. Tek ćemo videti šta će biti ishod ovih upita. Ostaje pitanje da li će izborna patologija biti prepoznata i priznata, a izbori ponovljeni. 

Zašto su mnogi razočarani izbornim rezultatima partija koje pripadaju centru i političkom prostoru levo od centra? 

Pa gotovo da ne pamtimo kada su na izborima hegemon-partija i hegemon-lider imali ovako izborno snažnog konkurenta. Pa zar nije posle dužeg vremena hegemon-partija dobila ozbiljnog suparnika i takmaca. 

Činjenica je da politički savez proevropskih političkih partija nedavno sačinjen, gotovo tokom samog predizborja, predstavlja najveći opozicioni uspeh u poslednjih desetak godina. Nema sumnje da se kasnilo u ovom poslu, ali i kao odocnilo delo, dobro je; samo da potraje! 

Uostalom, izbori nisu završeni!