Odliv mozgova nije nova tema. Naprotiv, taj pojam je toliko puta eksploatisan da postoji mogućnost da izgubi na važnosti. S druge strane, mi smo u godinama u kojima ovu temu počinjemo da doživljavamo dosta lično – odlaze naši prijatelji i poznanici, rođaci, momci i devojke. Odlazak mladih i sposobnih ljudi nije ništa novo i neuobičajeno, pogotovo za postkonfliktna društva kakvo je naše. Ali, nažalost, u momentu kada neko spakuje kofere i krene, prekasno je da raspravljamo o ispravnosti te odluke. Ukupni utisak je da je fokus pomeren na odlazak mladih umesto da bude na uzrocima odlaska mladih.
Kada bih odlučila da odem, to bi bilo iz veoma jasnih razloga – nepostojanja jasnog stava o prošlosti, nedvosmislene proevropske politike i temeljnih demokratskih vrednosti na kojima smatram da bi morala da počiva država čije državljanstvo posedujem. Mi trenutno živimo u državi koja ne zna gde su joj granice i nije spremna da se bavi sopstvenom ulogom u ratovima na ovom području, što su preduslovi za kreiranje demokratskog društva. Svedočimo nedostatku transparentnosti i odgovornosti vlasti, nepostojanju stabilnih i nezavisnih institucija i nepoštovanju osnovnih ljudskih i manjinskih prava. Sve ovo su faktori koji se prelamaju na svakodnevni život građana i građanki ove naše zemlje – na zdravstvo, sudstvo, prosvetu… U okolnostima gde postratne generacije moraju da žive posledice odluka i politika koje nisu njihove, odakle nam pravo da ih pitamo zašto odlaze?

Važno je napomenuti da poslednjih godina i pasoš postaje sve manja garancija za uspeh. Međutim, uz puno razumevanje i uvažavanje svih onih koji su odlučili da svoj potencijal pokušaju da iskoriste u inostranstvu – ja nisam ta. Ukoliko moram da biram između odlaska i ostanka koji uključuje svakodnevnu borbu da se od države u kojoj živim napravi država kakvu zaslužujem, biram ovo drugo. Kako zbog sebe, svog okruženja i nekih budućih generacija, tako i zbog onih koji možda jednog dana odluče da upotrebe pasoš kako bi se vratili.