Logično je da vlast koja u Srbiji želi gotovo pa monopol na politički prostor želi i monopol na istraživanja javnog mnenja, kao da su procenti uranijum ili melanž (začin) sa Arakisa (ponovo aktuelne planete Dine).

Teško je zamisliti hipotetičku situaciju da u Srbiji premijer(ka) podnese ostavku zbog koruptivnih radnji sa medijima i istraživačima javnog mnenja, kao što je nedavno ostavku na mesto austrijskog kancelara podneo Sebastijan Kurc. Opozicija, logično, takođe želi deo kolača percepcije stvarnosti u istraživanjima javnog mnenja.

Još jedno Demostatovo istraživanje postalo je tobože kontroverzno uprkos pedantnojmetodologiji. Vlast se uznemirila samo zato što je opozicija dobila izvesne šanse u Beogradu koje bi eventualno mogle da znače i pobedu uspe li opozicija da sinergetskimudruživanjem artikuliše postojeće antinaprednjačko raspoloženje. Priča o tobožnjoj revolucionarnosti dela opozicije zamagljuje revolucionarni karakter aktuelne vlasti, uprkos njenoj potrebi da se izborno legitimiše: Naprednjački režim ima nagon (koji je u biti revolucionaran) da se zaokruži na svim nivoima – do mesnih zajednica (pa je otuda i Šabac izgledao kao opozicioni Alamo). Otuda i sama pomisao na nekakve šanse opozicije u Beogradu, ma koliko je teško ostvarivo pravljenje opozicionog ’keč ola’, zvuči skandalozno i subverzivno za SNS. Kao stranka ’kapilarnog’ karaktera SNS je jedina sposobna u Srbiji da apsolutno iskontroliše svako biračko mesto. Uslovno revolucionarni karakter vlasti ne dopušta opoziciji nikakve ’šanse’, pa ni ’šansice’. Ukoliko odgovorite naprednjacima, da i prema rezultatimaDemostatovog istraživanja, na jednoj listi sa socijalistima imaju takođe velike šanse da pobede u Beogradu, oni maltene to shvate kao da ih provociraš. 

S druge strane, stranke ’prave’ (realne, bojkot) opozicije (plus Pokret slobodnih građana koji je izašao na prošle izbore), osokoljenje Demostatovim istraživanjem, kao da bi sutra potpisale da dobiju Beograd, a izgube parlamentarne i predsedničke izbore. Što možda ima i logike. Nije lako naći ’novog Koštunicu’ (ili bar Krivokapića), po Srbiji naprednjaci mogu da razvuku opoziciju k’o ’armoniku, dok je gubitak Beograda simbolička crvena linija za Vučića, koji bi sigurno teže nego Milošević podneo opozicioni Beograd, a kamoli neki ’savez slobodnih gradova’. Drugi krug predsedničkih izbora još jedna je psihološka crvena linija za Vučića. 

Opozicija se uzda u princip domina posle samo jednog mogućeg Vučićevog kiksa, zanemarujući tužnu sudbinu Koalicije Zajedno u Beogradu nakon odbrane izborne volje 1996/97. Nije sve u izbornoj pobedi. Zajedničkim predsedničkim kandidatomopozicije, što su bliži izbori, ili se sve više licitira ili je on sve više tabu tema. Kandidata – kamikaza već ima dovoljno. 

Vlast instiktivno reaguje čak i kad se jedna partija opozicije značajnije izdigne. To je, posebno u Beogradu, Stranka slobode i pravde. Ali, iako najjača u opoziciji (pa i to neko mora biti), SSP je pojedinačno skoro tri puta slabija u rejtingu od SNS koja je prva u lancu ishrane srpskog političkog darvinizma. Možda bi neka druga vodeća stranka opozicije imala duplo više od SSP da je ne vodi Đilas, a možda SSP ne bi imao ni ovoliko da režimska propaganda nije Đilasa toliko satanizovala i na taj način ga, paradoksalno, inaugurisala u lidera opozicije. Radi tu malo i inat. Besomučna propaganda je zaista dovela do opskurnih komentara, na primer da je najlogičnije da je baš Đilas dao pištolj Aleku Boldvinu.  

Može li opozicija da artikuliše svoju šansu, jer joj treba udruživanje kao dosovsko, ali im sad treba i SPO koji je onomad ostao van DOS-a. Mogu li to biti Dveri sad kad su rekle da idu same na izbore. I kad grupisane u istraživanju sa Zavetnicima imaju isto kao Ćuta, Ne davimo Beograd i Zelenović (takođe zajedno mereni). Šta je oportunije-realni partikularni ili magloviti opšti interes? Vučić pasionirano radi na fragmentaciji opozicije i pravljenju iluzije mnoštva. Šta ako zafale i DSS i POKS? Što, tamo kao nema baš nikog ko iskreno veruje u monarhiju, a protiv je Vučića? Može li se napraviti težišni savez SSP i Narodne stranke, i raširiti front od ’dverjana’ do ’patkara’?Može li ’keč ol’ na crtu ’keč olu’? Bez toga teško. 

Nisu naprednjaci protiv svake opozcije. Oni su samo protiv opozicije koja ima ambicije da preuzme od njih vlast na bilo kom nivou. Opozicija koja nema suštinske ambicije da ugrozi vlast je konstruktivna opozicija – važan faktor simuliranog višepartizma, realno bliža viziji akademika Mihaila Markovića o ’bespartijskom (jednostranačkom) pluralizmu’. Pozivanje na nacionalno jedinstvo u teškim okolnostima jeftin je demagoški štos. Po toj logici, Izrael nikada ne bi imao demokratske izbore i nikad se vlast ne bi menjala. Ali, nije nebitno da ’prava’ i gro ’konstruktivne’opozicije na nivou cele Srbije imaju bar remi sa Vučićem, Dačićem, Vulinom i Šešeljem. 

Iz redova režimskih propagandista čak su stigle optužbe da Demostat radi za Đilasa zbog famoznih opozicionih šansi u Beogradu i zbog rejtinga SSP (opozicija nas je, primera radi, optuživala da radimo za Vučića kad je on u jednom istraživanju ispao popularan malo manje nego Tito, i kad smo pogodili sa koliko će pobediti na predsedničkim izborima). I da još bude sve uverljivije (odvratnije) – Demostat je sad postao deo ’Veritas papira’ (koga sve Đilas ’pomaže’), kao strategije relativizacije ’Pandora papira’. Demostat ima klijente u Srbiji i Regionu ali ako baš nekoga interesuje nikada nije, niti sad radi, za Đilasa. Kao što ne radi ni za Vučića jer postoji i ’škola mišljenja’ – da Demostat izlazi sa ovakvim rezultatima da bi ’namamio’ opoziciju  na izbore, time je komprimitovao, a Vučićevimizborima omogućio legitimitet. Iskreno, Demostat bi rado uradio istraživanje i za SNS i za SSP,samo kad bi naručili, jer to su dobri klijenti. Zaista je glupo očekivati, čak i u ’stabilokratiji’, da keramičar koji je za Vučića ne treba da radi pločice u Đilasovom kupatilu, ili da moler koji je za Đilasa ne kreči kod Vučića. Srbiji medijski možda najviše danas odgovora model ’prištinskog korzoa’ iz osamdesetih godina, ali to ne znači da analize urina i krvi ne treba da se rade nezavisno od političke pripadnosti laboranata i onih koji koriste njihove usluge. 

Političkim subjektima u Srbiji bih bez imalo cinizma preporučio – nemojte se držati Demostatovih istraživanja k’o pijan plota, ali ih nemojte ni kompromitivati, ignorisati, nipodaštavati ili s njima širiti lažnu nadu. Politički je oportuno tretirati istraživanja kao švedski sto ili Roršahovu mrlju, ali to onda nije realna percepcija stvarnosti. Ma koliko koristila egzaktnost (istraživanja javnog mnenja), sociologija nije ’socijalna fizika’ o kojoj je maštao tvorac sociologije Ogist Kont ili ’sociometrija’ – ideal egzaktne nauke o društvu koja anticipira budućnost a o kojoj je pisao Isak Asimov u ’Zadužbini’. 

Istraživanja javnog mnenja, i kad su metodološki pedantna, sa reprezentativnim uzorkom, ipak su i deo političkog folklora i političkih borbi kroz selektivnu percepciju rezultata i manipulativnu interpretaciju kojojse, kao u ovom ’kontroverznom slučaju’,ignoriše evaluacija samog Demostata. Rezultati istraživanja ne mogu se objasnitisamo egzaktnim podacima i uočenim opredelenjima i trendovima, već i korišćenjem onoga što je Rajt Mils zvao ’sociološka imaginacija’.

Uvek treba iznova gledati kultni film Gorana Markovića „Majstori, majstori“ iz 1980. godine: Negde pri kraju filma direktorka škole koju glumi Semka Sokolović Bertok žali se starom drugu Miloju (Rade Marković) koji je metafora duboke države, da su sad ljudi (nastavni kadar) nezadovoljni, i to sad kad imaju sve uslove u ’eksperimentalnoj školi’ za uzor, kad je ona uspela da napravi prestižnu školu, da izmeni projekat, da juri cement po celoj Jugoslaviji, da izvuče nastavnike i decu iz stare škole – straćare. I ona se sad čudi i sablažnjava što je Miloje šalje u penziju kad ona hoće i može da radi dalje na misiji i viziji. Onda je Miloje pita: ’Koliko imaš odličnih – 60 odsto?’ Direktorka kaže 47. А onda joj Miloje kao primer zdravog etatizma konstatacijom postavlja potpitanje: ’Pa jel’ to normalno?’

Jednostavno, takvi procenti i kad su rezultati izbora u pitanju, nisu odraz demokratičnosti jednog društva. To su autoritarni debalansi i simptomi izjednačavanja partije i države. 

Tri faktora opredeljuju snagu stranke: Koliku podršku ima u javnom mnenju, kakva joj je organizacija (infrastruktura, lider…), i koliko ima para. Naprednjaci su u sva tri aspekta najjači u Srbiji. Ma koliko naprednjacima godi poistovećivanje sa državom, oni nisu ’matična stranka’ u Srba kao što je to HDZ u Hrvata, već je SNS bukvalno nova forma etatizma sa polivalentnim ’keč olom’ i njegovim janusovskim (de)balansima.

Najznačajnije i najpoznatije delo Nikolaja Gavriloviča Černiševskog je roman „Šta da se radi?“ Černiševski je uticao na mnoge - od Lenjina do Svetozara Markovića. Za Srbiju danas Černiševski je bitan jer je govorio oemocionalnoj dinamici koja je na kraju kulminirala boljševičkom revolucijom. Emocionalna dinamika u ovoj Srbiji je takva da je zaista nemoguće zamisliti da bi Vučić predao vlast onima koji bi ponovo da opljačkaju i izdaju Srbiju. Emocionalna dinamika kod opozicije razvija se u pravcu saznanja da je apsurdno voditi dijalog sa diktatorom. Pa otuda i postoji prećutni dogovor vlasti i opozicije: Vučić kaže – ja ću vladati ovako dokle god mogu, a vi ako možete oborite me! Opozicija kaže – ti vladaj, a mi kad budemo mogli mi ćemo te oboriti! Emocionalna dinamika afektivno određuje političko u ostrašćenoj podeli ’za i protiv Vučića’ koja je osnovna demarkaciona linija u Srbiji. U afektivno-interesnu sferu ušle su i agencije za istraživanje javnog mnenja. Na žalost, mnoga istraživanja metodološki nisu izvedna profesionalno, već se afektivno-interesna reakcija ’za i protiv’ unapred projektuje u istraživanje. Uglavnom se radi o istraživanjima javnog mnenja čiji se rezultati javno publikuju, tako da ona sa ugrađenim afektivnim odnosom postaju instrument propagande i rekvizit političkog cirkusa, sredstvo specijalnog rata, odnosno psihološkog pritiska. To je i razlog zašto i odakle ovakva pozornost na Demostatova istraživanja koja su na ’ničijoj zemlji’.  Istraživanja javnog mnenja su i deo političkog folkolra i vašara, te i kao takva scenska fascinacija utiču na javno mnenje.

Demostat radi i istraživanja i iz takozvane dubinske sociologije. Na primer, ne možete ovako visok rejting kao Vučićev i SNS objasniti bez stepena autoritarnosti u društvu i njenih generatora. Pa i kardiolog ti traži da mu doneseš koliki ti je holesterol. Nije dovoljno samo uraditi skener ili magnetnu rezonancu, već ih treba ispravno i ’pročitati’. Na istraživanje javnog mnenja utiču sve četiri jahačice srpske apokalipse: Korupcija, hipokrizija, nekompetentnost i paranoja. 

Naglašavam: Rezultati Demostatovih istraživanja podrazumevaju relativno regularni izborni proces i uključuju analizu urušavanja javne sfere u Srbiji, a taj proces posmatramo baš onako kako ga je tumačio Habermas – kad se kritičko javno mnenje pretvara u pasivnu publiku.

Uprkos recidivima, pre svega medijsko-kadrovskim, ovo nisu devedesete i ne mogu se objasniti metodologijom devedesetih. Bilo je slučajeva u Regionu da se navodnaistraživanja lažno predstavljaju pod firmom Demostata jer se ovim brendom obezbeđuje kredibilnost. Ko hoće da realno čita naša istraživanja vidi da ona suštinski racionalizuju politički i javni prostor u Srbiji. I da su kontroverzna samo u kontekstu tendencioznih interpretacija.

Prošlo istraživanjaje Demostata prezentovano u avgustu 2021. dalo je šanse opoziciji u Beogradu na osnovu trenda. Sad su te šanse potvrđene reprezentativnim uzorkom. Glavni istraživač Demostata Srećko Mihailović,ponovo naglašava da su šanse opozicije u udruživanju, i to pre u širokoj društvenoj koaliciji, nego u koaliciji političkih stranaka. Od svih 1200 ispitanika, među kojima je svaki treći ili za SNS ili za SPS, samo tri stanovnika Beograda su rekli da svaka partija treba samostalno da izađe na izbore i samo 16 Beograđana je reklo da opozicija treba da bojkotuje izbore. Bojkot je prošlost, izlazak na izbore je sve očiglednije nepovratan proces, koji ’prava’ opozicija može racionalizovati ’uslovnom izlaznošću’ jer bi se ostavila mogućnost da se iz procesa povuče pogoršaju li se uslovi u odnosu na ove ’standardno očajne’. Bojkotom je dobijen ’beloruski parlament’, ali je taj uspeh opozicije proćerdan raspadom Saveza za Srbiju. Suštinski je bitno da se najveći broj Beograđana (52%) prikloniomišljenju da je broj takozvanih kolona nevažan a da je važan dogovor opozicije. Pošto se građani baš svi ne kopčaju na leđima i manje se po stavovima razlikuju od posvađanih lidera DS od kojih svaki sad ima svoju partiju (to je generator krize liderstva u opoziciji), onih (Beograđana) koji misle da je opozicija nesposobna da organizuje dobru kontrolu izbora (37%) više je, dakle, nego onih koji su uvereni u sposobost opozicije za ovaj posao (30%). Kontrola biračkih mesta je ključ izbora, a ne mediji. Izgleda da sudbina srpske demokratije u ovom trenutku više zavisi od Vučićeve racionalnosti nego od snage srpske opozicije. 

I kad se leleče nad medijima, treba znati da se Beograđani o politici najčešće informišu preko društvenih mreža i internet portala (42%), potom preko televizijskih kanala kao što su RTS, Pink, Hepi, Prva (34%) i preko televizija kao što su N1, Nova, You tube emisija (26%).Od istraživanja javnog mnenja se očekuje kao i od medija – da se obraćaju istomišljenicima. Jer većina građana Srbiji, baš kao što je za gledaoce Foksa govorio njegov guru Rodžer Ejls, ne žele da budu informisani, već imaju potrebu za iluzijom da su informisani.

Ponovo se vraća da su novinari društveno-politički radnici, pa zašto se to ne bi očekivalo i od istraživača javnog mnenja? Kad sam u srednjoj školi na predmetu iz novinarstva (da, da, i toga je bilo kod Šuvara), učio da postoje tri vrste informacija: Komandno-etatistička, tržišno-liberalna i treća – samoupravna, najteže sam razumeo šta je to ’samoupravna’ informacija. Tek sad shvatam šta je.

Autor je programski direktor Demostata