Što je najgore, ne samo domaći, etnički inspirisani kulturni i politički delatnici, već i ne mali segment uticajnih aktera međunarodne teorije, ideologije i (geo)politike smatrali su da je jedino etničkim nacionalizmom moguće okončati komunizam. Pritom nisu pretpostavljali, ili, pak, nisu marili za to kakve posledice sleduju po slobodu, kulturu i egzistenciju zakasnelih balkanskih nacija. Nažalost, vrhunaravni cilj poklapanja granica „suverenih” nacionalnih država sa kulturološkim granicama „svesabranog” plemena, zakonito je tribalizovao političko polje i podstakao surovo, ratotvoračko „državotvorstvo”.

Raspoznavajući u krivotvornom početku srpske demokratske tranzicije, zapravo, “dva usuda” - usuda „lošeg nasleđa” i još lošijeg, suludog početka - autor se, dakle, suočio sa neophodnošću dekonstrukcije diletantskih projekata velike “suverenističke” preinake rezultata maltene čitavog dvadesetog veka. Našla se tu i njegova argumentovana teza o prevashodnoj odgovornosti srpske i hrvatske nacionalističke političke i kulturne elite za destrukciju zajedničke države, uključujući i zamisao srpskog „nacionalnog preporoda”, posredstvom raskida sa navodnim jugoslovenskim „samoponištenjem” srpskog identiteta. Poznato je da se takva, „preporodna” ideja temeljila na narativu o istorijskim zaslugama, “pobedama u ratu i porazima u miru”, kao i na brojim drugim opsenama nacionalističke homogenizacije - na “razgorelim ognjištima” balkanske istorije. 

Međutim, i u našem slučaju, pokazuje se da “što od početka ne valja, ne može se ni tokom vremena popraviti” (Quod ab initio vitiosum lapsu temporis convalescere nequit). Domašaji današnjih, na prvi pogled novih identitetskih paradigmi i projekata negrađanskog nacionalnog identiteta i ne stižu dalje od recikliranja ili od pukog plagiranja nacionalističkih „umotvorina”, s kraja 80ih i početka 90ih godina prošlog veka. Našla se, tako, u procesima “preumljenja” i “identitetskog inženjeringa”, i koncepcija “srpskog stanovišta”, uključujući srodnu kategoriju “spskog sveta”.

Iza mutnih pojmova - lažnih prijatelja i paravana „nacionalnog interesa”, skrivaju se danas protagonisti hegemonih projekata i retrogradnih strategija. Nacionalističke forme egzistencije pojavlju se kao nesavladiv kamen spoticanja u nastojanju da se stigne do utemeljenja liberalnoj demokratiji primerenog identiteta - koji nas otvara, inspiriše, oplemenjuje, povezuje sa drugima. 

Umesto toga, bez racionalnog i odgovornog suočavanja sa realnostima, konstruišu se i množe prividi. Zahvaljujući istorijskom revizionizmu i svekolikim propagandnim manipulacijama, „ukotvili” su se u intelektualnim produkcijama srpskog „nacionalnog interesa” ideologija žrtve, netolerancija, novi mitovi i stare obmane o „nužnosti” objedinjavanja etničkih teritorija. A, pokazalo se da ko želi takav cilj zakonito zanemaruje konstituciju poretka slobode. Svaki pokušaj promene državnih granica ovde se ne može izvesti bez priklanjanja zloduhu nasilja i ratništva. 

Najdalje se takvom misaonom stranputicom otišlo u shvatanju „srpskog stanovišta” u „podudarnosti sa ruskim interesima”. To bi trebalo da znači da, bez ruskog, nema ni srpskog identiteta. Kad bi to bilo tako, onda uopšte ne bi bilo moguće biti na vlastitom istorijskom  putu. Tako nije moguće igrati svoju političku igru, niti je moguće stići do svog, raspoznatljivog, sebi primerenog i od drugih uvaženog identiteta. 

Nacionalizam je u našoj sredini dovodio do velike zbrke i u traganju za individualnim i kolektivnim identitetom. Nacionalizam je branjen i onda kada je imao šovinističku formu i kad je proizvodio otrovne sokove nasilja i mržnje prema drugima. Strasni komunisti u većini su postali žestoki nacionalisti. Ateisti su postali vernici, a crkva je vaskrsla iz pepela. Pojavio se i tip  političara koga „krasi” iracionalno ponašanje i ekstremizam. U bezobzirnoj propagandi autokratskog režima izgubio se i glas razuma i glas savesti. 

O  superiornosti,  posebnosti i nemerljivim  vrednostima svoje nacije govorilo se i govori se neumereno, neumno i gromoglasno. To je govor i bez logike i bez razložnosti i bez argumenata. Ipak, preko njega mitologizovana je istorija, a „obnova” se vrši pogubnim povratkom u zatvoreni svet prošlosti. U zatvorenu svest. Gubi se korak ka vremenu sadašnjem. Povećava se rastojanje do savremenosti i do budućnosti. Falsifikovanjem identiteta nagrizaju se temelji demokratskog moderniteta. 

Nacionalistu pritiskaju oblaci emocija i mutna osećajnost. To je stanje koje je prikladno opasnom unutrašnjem neredu, opsesijama i obmanama. Tada mu je već nemoguće napustiti svoje zavodljive zablude. Uz to, na opštem planu, kolektivnoj narcisoidnosti i frustracijama lako se pridružuju fanatizam i šovinistička agresija. 

Što je najgore, do dana današnjeg, izostaje spremnost nacionalista da se suoče sa istinom svog zločinjenja. Ne postoji iskrena spremnost da se priznaju nepočinstva, koja su se dogodila u istoriji nedavnog ratotvorstva. I kad stižu opravdanja za ono što se događalo, ona deluju kao poremećaji u percepciji stvarnosti, kao gubitak smisla za suočavanja sa sobom. U tome je sadržana nespremnost za oslobađanje od svojih zmijskih košuljica i svojih sagrešenja. Strasni pripadnici nacije vide sebe kao žrtve političkog i svakog drugog nasilja koje dolazi od pripadnika drugih nacija. Kad sebe ne vide i kao saučesnike u zločinstvima, teško je izbeći nesporazume i sa sobom i sa drugima. Bilo je neophodno do kraja ispričati ratnu priču i ratnu frustraciju, otkriti njenu patologiju. Ništa od toga! 

U svakom slučaju, opasno je prihvatiti naciju kao alfu i omegu vrednosti, dovoljan „okvir” za utemeljenje i slobode i  kulture i  identiteta.  Mario Vargas Ljosa smatra da je nacionalizam zabluda i abnormalnost, oblik fanatizma, arhaična i restriktivna doktrina. Zbog toga je po mišljenju ovog nobelovca „nacionalizam u kontradikciji sa demokratskom kulturom i idejom slobode”. To je i razlog što je uveren da je osporavanje  nacionalizma „najvažnija bitka” i „izazov 21. veka”. Kristalno jasno je da „nacionalizam nije kultura” i da nema saglasnosti između nacionalizma i kulture. Isto je mislio Mirko Kovač kada je primetio da je “nacionalizam (je) gadna forma jednakosti”. Tu se gube individualne razlike, pluralnost identiteta i identitet ličnosti. A bez ličnosti i njene kulture nema ni njenog identiteta. Danilo Kiš je bio ubeđen da je  nacionalizam  „kolektivna i pojedinačna paranoja”. Sa paranojom se teško izlazi na kraj. Tu su i nesavladive okolnosti u traganju i za pojedinačnim i za državnim i za društvenim i za nacionalnim i za kulturnim identitetom. 

Od mnoštva nacionalističkih uzurpacija identiteta, Jovan Komšić posebno skreće pažnju na opasnosti od identifikacije etničke nacije i autokratske države. Tu su i ne mala sagrešenja demokratije u potiskivanju individualnog i redukciji kolektivnog (nacionalnog) identiteta pod pritiskom različitih društvenih hijerarhija i heteronomija, a najviše pod presijom elita moći. Oslanjajući se na kredibilne filozofsko-teorijske analize i istoriografske nalaze, autor pokazuje zašto i kako dolazi do sunovrata demokratije u periodima krize i uzleta bonapartizma, fašizma-nacizma, etno-nacionalizma, kao i savremenog populizma. Suočava se, pritom, i sa  protivrečnim vrednostima kulture u odnosu na politiku i demokratiju uopšte. 

Ne zaboravlja Fukujamu i druge uticajne autore koji upozoravaju da kulturni i religiozni faktori mogu imati „veću težinu” i veći značaj od „socio-ekonomskih uslova”. Pokazuje da je, na tom tragu, moguće prepoznati prirodu neprevladanog arhaizma i anahronizma identitetskog konstrukta, povezanog sa nasleđem fundamentalnog tradicionalizma i Srpskom pravoslavnom crkvom. U uzajamnosti duhovnih i državnih uticaja, očito je da se crkva previše približava državi, a država crkvi. 

Interdisciplarna Komšićeva istraživanja upućuju i na uvide savremenih teoretičara demokratije kako ne samo nasleđe socijalističkog sistema autokratske vlasti i kulta ličnosti, već i mehanizmi danas vladajuće stabilokratije drastično urušavaju pretpostavke za ozbiljenje ustavno-demokratskog principa podele vlasti. U okolnostima krize i traumatične tranzicije, u opskurnoj i bezobzirnoj borbi za osvajanje vlasti, kao  i agresivnom svevlašću, demokratija - u njenom pravom značenju – suspendovana je. Neskrivenom represijom partijske države i antagonističkom podelom na „naše” i „vaše” skoro da je dovršen projekat razgradnje političkog pluralizma. 

Izostaje racionalno saglasje u odnosu na celinu oštro podeljenog društva. Dovedeni su u pitanje jednakost građana i njihove individualne i kolektivne slobode. Anomično društvo - u kome vladaju haos, nasilje, korupcija i bezakonje - daleko je od poštovanja čovekove slobode, ljudskih prava, pravnih normi i moralnog digniteta. Društvo izrazite materijalne oskudice prirodno se kreće ka kulturnom siromaštvu, dezorijentaciji i poremećenom sistemu vrednosti. To su samo fragmenti ovdašnje društvene slike. 

U našoj državi koja je ostala bez identiteta i sa neizvesnom perspektivom i zbog kosovskog problema, umesto demokratije, dominira stranački partikularni interes. U svojoj jednoobraznosti i pohlepi, on je nespojiv sa liberalno-demokratskom političkom kulturom.  Svaki korak u pravcu demokratskih promena prate antidemokratski udari, konzervativni talog prošlosti i duh nemodernosti. Očigledno je da se politički život još nije oslobodio utvara arkanske politike i tajne države. 

Povrh toga, politika je doživela estradizaciju, pa je kao politička estrada i postala najbliža estradi kič - zabave i brutalnosti rijalitija. Ove dve estrade bliske su po simulaciji i praktikovanju primitivizma i najnižeg ukusa.  Nisu stvorene elementarne pretpostavke za životvorno prisustvo slobodoumne kulture i kritičke javnosti, a demokratije nema bez vladavine razuma posredstvom ustavnih procedura i institucija. 

O odsustvu oslobodilačke kulture i vrednosti civilnog društva svedoči i činjenica da je veoma sužen medijski  prostor za izjašnjavanje o  bilo čemu društveno relevantnom. Javno mnjenje daleko je i od pouzdanih saznanja i od kritičkog mišljenja. Vlast je bezmalo zagospodarila svim medijima za masovno opštenje, jer se pomoću njih bezbedno vlada.  Zato su gotovo nevidljivi oni koji bi mogli da pale svetlo u pomrčini naše stvarnosti. Javna  debata doživljava potpuni debakl. Štaviše, teško je poverovati da kritička javnost i intelektualci od integriteta mogu značajnije - u meri u kojoj je to potrebno - uticati na aktuelne političke procese. Utoliko pre što relevantne institucije ili ne postoje ili nisu autonomne. 

Nisu retki momenti kada preovladava utisak da je srpska intelektualna elita u košmaru, umrtvljena, umorna i umorena. Ako je i ima, ona je malobrojna, nevidljiva, na društvenoj margini, društvenim mrežama, na Tviteru. Međutim, da se u ovim našim „arkanijama” valja naoružati strpljenjem - sa svešću da malodušnost i pesimizam nisu dobri saveznici slobode - upravo svedoči činjenica da je više od dve hiljade poslenika naučno-istraživačke struke u Srbiji potpisalo peticiju podrške majsko-junskim građanskim protestima protiv nasilja.

Sve u svemu, danas još uvek živimo u kulturi u kojoj nas neprekidno proganja zastarela svest zatvorenog društva. A, da je bez plodova autentične kulture, bez neprestane težnje za prekoračenjem dostignutih stvaralačkih, intelektualnih i moralnih vrednosti - što je prate sloboda, svest i transcendencija - nezamisliv i individualni i kolektivni identitet, Komšić je uverljivo pokazao. Oslanjao se, pritom, i na  Amartja Sen-ovu, nerepresivnu paradigmu razvoja, kao međusobnog povezivanja suštinskih sloboda. Razvoja, koji zahteva uklanjanje glavnih izvora neslobode (siromaštva, tiranije, zanemarivanja javnosti, netolerantnosti...), koji je posredovan vrednostima i, istovremeno, pod uticajem je javnih rasprava, socijalnih odnosa i učešća u društvenim dogovorima. 

Stvarajući, dakle, nadmoćno i otvoreno delo o prividima identiteta, autor je kritički i odgovorno obrazlagao svoje mišljenje o suštini ove bezobalne teme i njenih političkih aspekata. To je bio i razlog što je preduzeo dugo putovanje kroz istoriju ideja, što je konsultovao i najrelevantnije umove, od antičkih vremena do protagonista savremene misli. Na okupu, na jednom mestu, našli su se autoru prihvatljivi i neprihvatljivi sabesednici. S njima je, u stvari, vodio dijalog, raspravu i polemiku da bi obezbedio uvide u pluralizam identiteta, da bi spoznao njegovu složenost, teorijski, društveni, kulturni i istorijski značaj. Konačno, da bi odgonetajući magnetizam pripadnosti, istovremeno odbranio ideju identiteta, kao pounutrašnjenog, ali i slobodom oplemenjenog nasleđa, samorefleksije, individualne vokacije i postignuća. U tome je Jovan Komšić zaista i uspeo.

Autor je kulturolog, redovni profesor Fakulteta političkih nauka, Univerziteta u Beogradu