Poznata je izreka Džordža Vašingtona: „Za nas je ispravna politika izbegavanje trajnih saveza“. Naravno, moramo te reči uzeti sa rezervom. Amerika je odavno prevazišla izolacionistički model i gradi sveobuhvatne saveze. Ipak, ne treba odbaciti ni spremnost Vašingtona da pragmatično mnogo toga preispita, uključujući i, ako ne strateške onda taktičke saveze. To nama pruža šansu da, ako se racionalno postavimo, prevaziđemo ono negativno što nas deli sa SAD i uspostavimo sa tom vodećom globalnom silom, partnerstvo. Nije ona pupčanom vrpcom povezana sa Albancima, bez obzira na ovdašnju percepciju!

Prilika za novi model srpsko-američkih odnosa je i pozitivan odnos prema američkom uključivanju u pregovarački proces sa Prištinom. Kod nas je, da ponovim, uvreženo mišljenje da je Amerika naklonjena kosovskim Albancima. To nije bez osnova, ali stvari nisu ni jednostrane. SAD su suviše kompleksna zemlja da i nama ne ostavljaju manevarski prostor za delovanje u prilog naše pozicije. Drugo, sada još važnije, bila Amerika formalno uključena u pregovarački proces ili ne, ona ima na njega veliki uticaj. Ako Amerikanci žele da podržavaju Albance to će svakako činiti i iz pozadine. S druge strane spremnošću da doprinesemo reafirmaciji američke uloge na Balkanu, koju i tako ne možemo da eliminišemo i kada bi nam to bio cilj, Srbi samo mogu da steknu neki plus u Vašingtonu, te umanje negativan stav prema sebi.

Zato, po mom mišljenju, Srbija treba da bude ta koja otvara vrata neskrivenom američkom uključivanju u finale pregovora sa Kosovom. Ne treba protiv toga da se buni i pruža Prištini novu priliku da se predstavlja kao američki mostobran. Novim pristupom ne možemo ništa da izgubimo, a samo možemo da dobijemo. I to višestruko. Što je otvorenije delovanje Vašingtona ono, po pravilu, ima objektivniji karakter. Posrednička uloga mnogo više obavezuje na principijelan stav od zakulisne pozicije. A Amerika nije samo pragmatična već u njoj i dalje žive ideali. Ne zaboravimo to. Nadalje, stvari bi bile mnogo jasnije. Ne bi bilo nepoštovanja dogovora i znali bismo na čemu smo. Vašington bi zbog svog prestiža mnogo ozbiljnije radio na implementaciji dogovorenog.

Sada imamo slučaj da Srbija po pravilu ispunjava ono što prihvati dok Priština to izbegava. To bi se promenilo. Uostalom, prethodnih godina bili smo svedoci da su američki kapaciteti za krizno posredovanje kao i realizaciju dogovorenog i dalje ogromni. SAD su efikasno doprinele 2016-2017. prevazilaženju političkih kriza u Albaniji i Makedoniji. EU je u obe zemlje posredovala, pojedine evropske sile su se dosta angažovale, ali ništa se nije razrešilo. Bilo je iluzija da stvari idu u tom pravcu, ali nije dugo trebalo da one budu razvejane a krize iznova kulminiraju. Sa aktivnim i posvećenim uključivanjem Vašingtona u pregovore, sve se preko noći menjalo u pozitivnom smeru.

Uveren sam da tako može da bude i za tzv. Briselskim dijalogom. On je, bez preterivanja, već kompromitovan i na neki način polako prestaje da funkcioniše u svom izvornom obliku. Brisel pokazuje nemoć. EU nema kapacitet da reši kosovsku krizu bez pomoći SAD. Zato je vreme da se setimo Dejtona.  I to na više načina. Tu se radilo o efikasnom putu ka prevazilaženju konflikta. Uz to pokazalo se da je to bilo vrlo dobro za srpsku stranu. Do danas se stalno pozivamo na Dejtonski aranžman kao garant zaštite srpskih interesa u BiH. Nemojmo misliti da tako nešto nije moguće i sa Kosovom, uprkos strahovima koji kod nas postoje u vezi sa otvorenim američkim uključivanjem u pregovore koji imaju za cilj rezrešavanje kosovskog čvora.