Dok se u domaćoj virtuelnoj čaršiji imitira rasprava o padu podrške EU medju Srbima, u Francuskoj je pobedio Makron. Neki kažu da je izgubio Putin. Ja bih rekao da je pobedila Evropa jer medju trikolorima i nije bilo nekog  oduševljenja povodom prvog mandata mladog bankara. Pre će biti da gospodja le Pen nije uspela da maskira svoju ideju o razgradnji najvećeg integracionističkog projekta ikada. Centrifugalne sile oličene u neliberalnim demokratama i liberalnim autokratama bi njenom pobedom dobile neophodno ubrzanje za dezintegraciju. Francuzi nisu dali glas tom haosu u najavi. Glasanje sa zapušenim nosem koje smatramo  našim nacionalnim sportom, pokazalo je svoju snagu.

Makron je reformu EU najavio još na početku svog mandata. Migrantska kriza, Brexit, pandemija, rat u Ukrajini samo su potvrdile da je reforma ne samo potrebna nego i urgentna. Evropa u više brzina ili Evropa cikličnih krugova je opcija koja je i dalje u igri. Od spremnosti lidera koji su se u nedelju utrkivali u čestitkama Makronu da komuniciraju sa svojim domaćim evropljanima direktno, a ne preko otudjenih birokrata iz Brisela koji besciljno krstare kontinentom sa rančevima na ledijma, zavisi i budućnost velike ideje ujedinjene Evrope. Danas svi njihovi razgovori na tu temu više liče na samite šefova bivših YU republika pre nego sto je počelo bratoubilačko klanje. Možda je i sada baš kao i onomad problem u namerama, deficitu iskrenosti i odsustvu dodira sa stvarnošću. Tako govore svi koji ovakvu Evropu ne žele i ne vole. Ni ja je ne obožavam ali verujem da može da se popravi, oslonjena na bazične civilizacijske vrednosti najstarijeg kontinenta na koje atakuje korporativna kultura, konzumerizam i partokratija. Te tri pojave uz obezvredjivanje demokratije prete da ovaj vek pretvore u vek autokrata. Takav scenario se mora zaustaviti pre nego što bude prekasno, jer svako promišljanje danas neodoljivo podseća na Angelus novus - užasnutog andjela istorije sa Kleove slike. U borbi za novu Evropu logično je da Francuska bude lider.

A mi zarobljeni u sopstvenim omrazama i nesvesni kakve se promene dešavaju, paradoksalno dobijamo novu šansu. Šansu za Srbiju koja se svela na naseobinu i tumara 21. vekom bez jasno odredjenih normi ponašanja i plana gde želimo da budemo za pet, deset ili dvadeset godina. Tu šansu nećemo iskoristiti ako nastavimo da se ponašamo kao pasionirani ljubitelji briselskih čekaonica koji EU doživljavaju kao jednako mrzak koliko i pouzdan bankomat. Da bi izašli iz tog stanja u koje su nas smestile dominantne i neželjene elite umesto birokratske priče o evropskom putu, mi moramo izvesti evropski kvantni skok koji podrazumeva beskompromisnu reformu svega što danas jesmo. Za taj skok potrebna nam je nova politika lišena liderskog egocentrizma i zasnovana na vrednostima koje su duboko ukorenjene u naš DNK. Te vrednosti su sloboda, pravda i jednakost. Sloboda pojedinca koja podrazumeva slobodu da mislimo i govorimo ali i slobodu udruživanja radi kreiranja institucionalnog okvira koji ce nam garantovati pravedniju raspodelu društvenog bogatstva, veće plate i bolje uslove za rad bez kojih nema slobode izbora i odlučivanja. Dostupna pravda rezervisana za sve, uz svest da naša prava nikada ne smeju ugroziti prava drugog, kao i rešenost da očekivane prirodne i društvene konflikte rešavamo isključivo dijalogom i kompromisima. Jednakost koja garantuje svakom čoveku pristup prirodnim resursima koje niko ne sme da uništava, besplatnu zdravstvenu zaštitu za sve uz kreiranju društva znanja koje garantuje jednake šanse za svakog. Svojim kvantnim skokom bi dokazali da imamo šta da ponudimo Evropi, svojim opredeljenjem za vrednosti na kojima je stvorena i EU bi u društvo koje se osipa uneli život jer je snaga svake organizacije determinisana i željom drugih da joj se priključe.

Slobodno u komentaru napišite da sam lud ili utopista ali dok besno kuckate po tastaturi zamislite EU kao carstvo savesti. Čak ako je i utopija, vredno je o takvom carstvu razmišljati. Mi znamo kao izgleda proces dezintegracije i zato od njega strahujemo jednako kao i Francuzi. Od nas zavisi da li ćemo se pridružiti navijačima balkanizacije Evrope ili ćemo postati akter evropeizacija Balkana. U tom poslu treba nam podrška. Onakva kakvu je Hrvatska dobila od Nemačke. Logično je da je dobijemo od svog prirodnog evropskog "patrona" - Francuske. Ne zbog istorije već zbog zajedničkog interesa da kontinent na kome svi živimo učinimo boljim mestom za život naše dece zbog čije budućnosti svi strahujemo. Konjak nije obavezan, samo razum i hrabrost.