Živimo u zemlji u kojoj su i starci počeli da razmišljaju o napuštanju ove nesretne zemlje (ne onom konačnom, već onom nešto pre konačnog!). Dakle, otići ili menjati? Ovo je moja interpretacija reči iz prisluškivanja glasnog govora u lokalnom busu - jedan vremešni komšija  priča jednom mnogo mlađem čoveku, unuku verovatno, a ceo autobus se utišao: „Sve mi je bliži kraj svih krajeva. Dobro bi bilo da je tako smo meni ovako starim, ali je tako i vama mladima, kraj je na videlu, bežite dok možete!“ 

Pre jedanaest godina vlast Demokratske stranke se urušila zajedničkim naporima Demokratske stranke i Srpske napredne stranke. Ne zna se baš tačno čija je uloga bila odlučujuća u tom propadanju Demokrata i započinjanju duge vladavine Naprednjaka. Od tada je prošlo blizu četiri hiljade i dvesta dana i tek se ove godine javljaju znaci urušavanja Vučićeve partije i njegove vlasti a i prvi ozbiljniji znaci identitetski No name opozicije. Ipak je trebalo jedanaest godina da jedni započnu sa propadanjem, a drugi da započnu sa dizanjem. Nisam siguran u tajming propadanja jednih i uzdizanja drugih, ne znam da li će do najavljenih i verovatnih izbora jedni stići da propadnu, da se uruše, a da se drugi povrate i uzdignu. 

Vučić i njegovi Naprednjaci aktiviranjem kosovske krize, izvesno je, usporiće urušavanja  rejtinga, ali se time proces propadanja ne može zaustaviti. Uslediće spuštanje žarišta raznih državnih kriza sa republičkog na lokalni nivo, a kako bi se građani ubedili da je pitanje odnosa prema pitanju Kosova, kako su spoljnopolitička pitanja poput odnosa prema Evropskoj uniji, prema Rusiji, Kini pitanja od najvećeg lokalnog značaja i najveći lični problem svakog pojedinca. 

U sledećem koraku bićemo svedoci pokušaja unošenja razdora između partija u opoziciji, odnosno pokušaja sprečavanja organizovanog opozicionog zajedništva. I n a kraju sledi već uobičajena izborna taktika - razni oblici pritiska na birače, od medijskog do egzistencijalnog (zastrašivanje, ucene, pretnje, korupcija, krađa glasova). No, Naprednjaci i Vučić nemaju  dovoljno negativne energije da bi mogli da bez pomoći od strane opozicije siđu sa vlasti. Potrebno je da i opozicija nešto učini. 

Opozicione partije u Srbiji, kao da su od svog nastajanja u devedesetim godinama prošlog veka, osuđene na fragmentaciju i rasap partijskog vođstva. 

To „prokletstvo“ išlo je dotle da i onda kada su opozicione partije osvojile vlast 2000. godine, u svom imenu i prezimenu zadržali neku vrstu prefiksa opozicija (Demokratska opozicija Srbije) čime je Srbija postala valjda jedina država na svetu u kojoj je na vlasti opozicija. 

Procesi fragmentacije opozicijskih partija i rasapa njihovih rukovodstava, praćeni gotovo brojnim „pretrčavanjem“ iz jedne u drugu (treću, četvrtu…) partiju, najčešće u onu koja je na vlasti, menjali su ritam. Sada, po mnogim pokazateljima, opozicija ubrzano izlazi iz tih procesa i najavljuje trend zajedništva u organizovanju političkih akcija, pa tako i onih akcija koje su primerene karakteru partijske politike uoči izbora - u prvom redu reč je o stvaranju političkih saveza radi boljeg izbornog rezultata. 

U najavi i u prvim koracima zaustavljanja procesa razdvajanja i otvaranja procesa približavanja opozicijskih partija u toku su tri prve procedure: uspostavljanje (normalne) međupartijske komunikacije, obustava međusobnih svađa i opanjkavanja, kao i početak dogovora o zajedničkim predizbornim akcijama i aktivnostima. U ovom trećem polukoraku ključna pitanja o kojima je potreban dogovor odnosi se na precizno utvrđivanje sadržaja međupartijskog zajedništva (pitanje ciljeva), dogovor o kriterijuma za pristupanje opozicijskom savezu (granice saveza) i potom, verovatno najteže pitanje za dogovor, dogovor o kvotama na izbornim listama kandidata za poslanike i odbornike. Za nabrojane mera odgovornost gotovo isključivo snose opozicijska partijska rukovodstva. 

Najteža dva posla koja predstoji opozicijskim partijama ali i opozicijski nastrojenim javnim ljudima, odnose se 1) na razotkrivanje i objavljivanje formi i sadržaja političke patologije koju praktikuje vladajuća partija i njeni sateliti, i 2) na popularizaciju i argumentovano prikazivanje značaja izbornog zajedništva i postizbornog dogovora o aktivnostima na planu demokratizacije društva i politike, stvaranja i delovanja pravne države, na planu doslednog poštovanja podele vlasti, građanskog „osvajanje“ uzurpiranih institucija… 

Kako birački narod vidi barem neke od ovde pomenutih tema. Ima različitih istraživačkih odgovora na ovo pitanje, što zbog pristranosti istraživača, što zbog neznanja, što zbog želja naručilaca, što zbog nedostatka para… Ja se ovde oslanjam na istraživanja Demostata u poslednjih nekoliko godina i posebno na istraživanje šabačkog javnog mnenja početkom septembra ove godine. - Osnovne zaključke iz tih istraživanja redukovao sam na šest tačaka. 

(1) Konfuzno, neodlučno i uzdržano javno mnenje je centralna prepreka očekivanim i ovde pomenutim aktivnostima i akcijama, društvene a ne samo političke opozicije. Ne znam, pri tom, da li je konfuzija veća u narodu koji je objekt politike onih u čijim je rukama sila i moć ili onih u čijim je glavama spoznaja stanje u kojem se ova nesretna zemlja nalazi. 

O konfuziji u javnom mnenju navodim podatke iz najsvežijeg istraživanja koje sam završio pre dve-tri nedelje u opštini Šabac. Reč je o istraživanju na reprezentativnom uzorku realizovanom na uzorku od 800 ispitanika iz 80 od ukupno 100 biračkih mesta u ovoj opštini. Podatke je prikupila obučena ekipa anketara Demostata putem neposrednog ličnog intervjua licem u lice (face to face). 

Osnovni pokazatelj stanja konfuzije javnog mnenja je odnos prema jednoj od strategija za društvene promene. Na pitanje da li se slažete ili ne slažete sa tvrdnjom „Promene su moguće samo ako dođe do zajedničke akcije opozicionih partija, sindikata, nevladinih organizacija i drugih udruženja građana“ polovina ispitanika (53%) je imala jasan odgovor na ovo pitanje, dok su ostali iskazali faktički konfuzno ne/razumevanje - ukupno 47% - od tog postotka 33% nije odgovorilo na ovo pitanje ili je reklo da ne zna odgovor, a 14% ispitanika nije moglo da se izjasni o tome da li se slaže ili ne slaže pa je reklo da se delom slaže a delom ne slaže. 

Kada ispitanike koji su imali jasan odnos prema navedenoj tvrdnji posmatramo kao celinu vidimo da 45% pokazuje neslaganje a 55% slaganje sa navedenom tvrdnjom. Isto pitanje sam postavio ispitanicima na uzorku Srbije krajem 1999. godine - gotovo isti postotak ispitanika se tada, isto kao i sada složio sa citiranom tvrdnjom. Razlika je samo u tome što je pre 24 godine postotak konfuznih ispitanika bio duplo manji.

Dodajmo ovom podatku i podatak da se postotak konfuznih odgovora na pitanja u uslovima za društvene promene kreće između 31 i 51%. 

2) Dominacija izborno neopredeljenih i SNS među izborno opredeljenim biračima. Na primeru iz istraživanja u opštini Šabac, za neposrednu indikaciju odnosa prema izborima ili preciznije, izborne orijentacije, koristili smo dva pitanja: jedno pitanje sa ponuđenim odgovorima i drugo pitanje bez ponuđenih odgovora. Prvo opšte pitanje je glasilo: „Da li su vam bliže političke partije koje su sada na vlasti u Srbiji ili one koje su u opoziciji?“ sa ponuđenim odgovorima. Drugo konkretno pitanje je glasilo: „Ako izlazite na sledeće lokalne izbore, za koju partiju ćete glasati? (obaveza anketara je bila da doslovno upiše ispitanikov odgovor ili da konstatuje ne-odgovor). 

^{Foto: N1}

Ukoliko postotke svake izborne opcije računamo u odnosu prema ukupnom broju ispitanika, onda imamo sledeću distribuciju tipova odnosa birača prema izborima. 

Za 20% ispitanika možemo reći da istovremeno izjavljuju da su im bliske partije na vlasti i najavljuju glasanje za SNS, potom 15% od ukupnog broja ispitanika, tvrdi da su im bliske partije na vlasti, ali još ne znaju za koga bi glasali ili ne odgovaraju na ovo pitanje. 

Za 10% od ukupnog broja ispitanika možemo reći da su im bliže partije opozicije i da će glasati za Zajedno za Srbiju, dok 15% izjavljuje da su im bliske opozicione partije i da još ne znaju za koga bi glasali ili nisu odgovorili na ovo pitanje. 

U odnosu na ukupan broj ispitanika 37% je reklo da im nisu bliske niti partije na vlasti niti partije opozicije, 1% nema bliskih partija ali najavljuju glasanje za SNS, dok 2% takođe nema bliskih partija a najavljuje glasanje za Zajedno za Srbiju. 

U naznakama ovih nekoliko činioca koji definišu kapacitete i realne potrebe i mogućnosti građana da spoznaju stvarno stanje u društvu i državi, nalazimo ključne razloge zbunjenog, nedovoljno jasnog pa i protivrečnog mnenja građana. Na delu je znatna konfuzija političkih stavova i opredeljenja, pa tako i nemoć velikog broja građana da u trenutku kada se još ne zna kada će (i da li će) biti izbora i kada se ne zna u kom sastavu partije izlaze na izbore, i bogami, kada se ne zna šta je stvarna izborna ponuda a šta manipulaciju istinom i partijskom ponudom i izbornom voljom građana. 

Treba skrenuti pažnju na jedan deo građana koji smo ovde ubrojali u izborno neopredeljene a koji je apsolutno izvan ove priče, izvan priče o politici, partijama, izborima… Njima politika ništa ne znači i oni su u punom smislu te sintagme, najtipičniji primer čoveka kao objekta politike. Njihov politički status dobro ilustruje rečenica koju sam često čuo od pojedinaca koji pripadaju ovoj grupi naših državljana (kažem državljana jer ih je teško ubrojiti u građane u političkom smislu): „Meni ništa ne znači ni da pobede jedni ni da pobede drugi. Meni je sve isto, ja ostajem tu gde sam, Ne znam ni da li mi Bog može pomoći.“

3) Poverenje i nepoverenje Šapčana u političare na nivou lokala i na nivou Republike. O poverenju i nepoverenju u političare zaključivali smo na osnovu prepoznatljivosti u javnosti, izjave o političaru u kojeg ispitanik ima najviše poverenja i na osnovu ocene poverenja (od 1 do 5) u svakog od izabranih političara posebno - od ova tri pojedinačna pokazatelja, sačinili smo jedan sintetički pokazatelj. Na lokalnom nivou na prvom mestu je Nebojša Zelenović (prosečna ocena 2,66; 21% ispitanika stavilo ga na prvo mesto). Na drugom mestu rangiran je Aleksandar Pajić (2,35; 20%), na trećem mestu je Miloš Milošević (74%; 2,17), na četvrtom je Srđan Mitrašinović (48%; 2,44), itd.

Na republičkom nivou Šapčani su na prvo mesto stavili Aleksandra Vučića (35% ispitanika ga stavilo na prvo mesto; prosečna ocena 2,68), na drugom mestu je Nebojša Zelenović (21%; 2,46), na trećem je Ivica Dačić (3%; 2,35), slede Aleksandar Jovanović Ćuta, Zdravko Ponoš, Miroslav Aleksić i drugi. 

S obzirom da svako (pristalice SNS i ZZS) veruje u svoje političare, važno je da pogledamo poverenje izborno neodlučnih. U proceni poverenja prema republičkim političarima, samo 2% izborno neodlučnih ima poverenje u Aleksandra Vučića, a 4% u Nebojšu Zelenovića. Ostali (94%) nemaju poverenja prema bilo kojem političaru, ili nemaju odgovor na ovo pitanje. Očigledno ova grupacija birača u ovom trenutku niti ima partiju za koju bi glasala, niti ima političara kojem bi verovala. U proceni poverenja prema lokalnim političarima situacija je gotovo sasvim ista kao i za republički nivo - 3% glasa za SNS, 1% za ZZS, a ostali su neopredeljeni (96%). 

4) Ideološko-programske dimenzije izbornog opredeljenja. Ispitanici koji se ne slažu sa stavom: „Nema društvenih promena bez velikog aktiviranja građana, bez protesta i demonstracija“ na narednim lokalnim izborima ovako glasaju (prvi postotak označava neslaganje a dugi slaganje sa stavom): SNS 41% - 5%; ZZS 6% -23%; izborno neodlučni 53% - 72%. Ukupno ceo uzorak 37% se slaže, isto toliko se ne slaže. Ck=0,41. 

Ispitanici koji se ne slažu sa stavom: „Da bi došlo do promene potrebna nam je pomoć Evropske unije, Amerike i drugih velikih zemalja“, na narednim lokalnim izborima ovako glasaju (prvi postotak označava neslaganje a dugi slaganje sa stavom): SNS 30% - 9%; ZZS 15% -16%; izborno neodlučni 55% - 75%. U ukupnom uzorku 21% se slaže, 48% se ne slaže. Ck=0,27. 

Ispitanici koji se ne slažu sa stavom: „Promene su moguće samo ako se pojavi snažni vođa kojem narod veruje i podržava ga“ na narednim lokalnim izborima ovako glasaju (prvi postotak označava neslaganje a dugi slaganje sa stavom): SNS 28% - 21%; ZZS 8% -16%; izborno neodlučni 64% - 63%. U ukupnom uzorku 53% se slaže, 14% se ne slaže što indicira autoritarnost. Ck=0,19. 

Ispitanici koji se ne slažu sa stavom: „Bez političkih partija društvene promene nisu moguće“ na narednim lokalnim izborima ovako glasaju (prvi postotak označava neslaganje a dugi slaganje sa stavom): SNS 19% - 23%; ZZS 22% -12%; izborno neodlučni 59% - 65%. U ukupnom uzorku 42% se slaže, 22% se ne slaže -indikacija slabljenja antipartizma. Ck=0,20. 

5) O uticaju protesta na međuodnose unutar opozicijskih partija. U odnosu na sve šabačke ispitanike 35% misli da nije verovatno da opozicija oformi zajedničku izbornu listu, samo 18% misli da postoji verovatnoća, dok 27% smatra da je delom verovatno a delom nije (20% bez odgovora). 

Od ukupnog broja ispitanika koji misle da je moguće oformiti zajedničku listu partija-organizatora manifestacije „Srbija protiv nasilja“, 2% podržava SNS, 26% ZZS, a 72% izborno neodlučne. Od ukupnog broja ispitanika koji misle da nije moguće oformiti zajedničku listu 36% podržava SNS, 3% ZZS, a 61% je izborno neodlučno. Ck=0,43. 

Od ukupnog broja svih ispitanika čak 51% misli da će ponovo doći do nesloge i međusobnih svađa, dok je 19% uvereno u pozitivan ishod, a 30% ne zna. Od ukupnog broja ispitanika koji misle da će protesti dovesti do zbližavanja i većeg poverenja partija-organizatora 7% u pristalice SNS, 42% ZZS, a 51% su izborno neodlučni. Od ukupnog broja ispitanika koji misle da će protesti dovesti do dogovora i međusobne saradnje 5% glasa za SNS, 32% za ZZS, a 62 je izborno neodlučno. Od ukupnog broja ispitanika koji misle da će protesti dovesti do dalje netrpeljivosti i svađa partija-organizatora protesta 24% glasa za SNS, 6% za ZZS, a 70% je izborno neodlučno. Ck=0,34. 

6) Zaključak. 

Istraživanja u koja imam poverenja pokazuju da u aktualnoj političkoj situaciji postoji prednost partija vlasti, kako u izbornom opredeljenju birača, tako i na nivou kapaciteta ovih partija da manipulativnim sredstvima obezbedi prednost. No istovremeno ima indicija i stvarnih pokazatelja o trendu opadanja rejtinga vodećih partija na vlasti, uključiv i blagog opadanja Vučićeve popularnosti. 

S druge strane nalazimo partije opozicije u pokušaju da se dogovore radi boljeg izbornog rezultata i u krajnjoj liniji do izborne pobede. Ne može se reći da im većina birača veruje, na primeru Šapcu možemo govoriti o sasvim suprotnom stavu. Šanse opozicije su u činjenici da pristalice partija na vlasti svoje pristajanje zasnivaju na emocionalnom odnosu prema ovim strankama i njihovim liderima uz manjak racionalnih razloga. Odnos prema lokalnim i republičkim vlastima je ili negativan, kritičan, opterećen nezadovoljstvom ili nejasan i protivrečan. 

Šanse za izbornu pobedu opozicije se nalaze u dogovoru o nekoliko ključnih izbornih ciljeva, u razvijanju otpornosti prema neslozi i svađama i nadasve u neposrednoj komunikaciji sa biračima. I ma koliko bilo banalno treba reći, što više opozicionih partija pristupi ugovoru o predizbornom savezu utoliko su veće šanse za pobedu. Naravno, podrazumeva se borba za sinergiju i borba protiv ideološkog ekstremizma koji tu sinergiju ugrožava.