ZANEMARIVANJE DEMOKRATIJE

Srbija, da budemo objektivni, i dalje nije Severna Koreja (jer ne može to da bude i da državni vrh hoće), ali je zemlja tzv. „funkcionalne demokratije“ koja nije znatno veća nego u Uzbekistanu ili Južnom Sudanu. To ne treba šire dokazivati u okolnostima kada neskriveno postoji gotovo pa totalitarni kult vođe, dok se predsednik Srbije neofeudalno poistovećuje sa državom u duhu poznatih reči Luja XIV, a njegovi neistomišljenici bivaju medijski linčovani, gurani u septičke jame izmišljenih afera ili zastrašivani. Kristalno je jasno da je Srbija utonula u dubine rijaliti autoritarizma. Ali je zanimljivo, i na izgled zbunjujuće, kako se prema tome odnosimo. Neretko, i kada su u pitanju ljudi nesporne demokratske svesti.

Stvar je u tome što se u ovoj našoj „Stradiji“, ono što se smatra „višim ciljem“, makar privremeno, često stavlja iznad demokratije. Za nemali segment izrazitije nacionalno opredeljenih građana – dok su mislili (a neki u to i dalje veruju) da je Vučić nepokolebljivo na liniji koja je bliska njihovim uverenjima dok se samo pretvara da je za EU put – nije bilo (ili nije ni dalje) primarno bitno da li on vlada kao Idi Amin prilagođen našem vremenu i okolnostima, već da učini nešto za Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju, Srbe u Crnoj Gori.Slično tome, deo prozapadne javnosti, danas je spreman da mu toleriše i ono čega se načelno gnuša, jer veruje da je došao čas da okrene srpski brod ka Vašingtonu i Briselu, odnosno agresivno suzbije ono što nazivaju putinofilijom. Onda će, kao, volšebno, gotovo preko noći, Srbijom zavladati demokratija.

(NE)NORMALNI RAČUNI

Vučić sve to koristi za održanje pa i produbljivanje lične vlasti. Progoni „veštice“ na jednoj, pa onda na drugoj strani, dok se uvek nađe deo stanovništva koji to odobrava zbog neke vrste političke ostrašćenosti. Pozivajući se na „uzvišene ideje“ koje uvek nekome gode, ponaša se kao da su Srbi zaostalo pleme a on u jednoj osobi, bogomdani vrač i poglavica, i to nailazi na mnogo manje otpora nego što bi trebalo da bude slučaj u društvu 21. veka. Poigrava se ekstremizmima raznih vrsta, koje iza kulisa zaliva, a onda kao štetni korov suzbija, uz aminovanje onih koje njihove pojedine varijante plaše.  

Sve u svemu, na hiljadu načina nam vređa razum, nipodaštava građanska prava, kontaminira društveni ambijent i gazi dostojanstvo. No, to prolazi ne samo zbog njegovog opsežnog aparata za ispiranje mozgova i postmodernu represiju, već i zbog veštog poigravanja uverenjima i osećanjima ludi koji žive u (geo)politički razapetoj zemlji, i veruju da će, čim prevlada ono do čega im je stalo, Srbija postati normalna država (doduše, u zemlji nerazvijene demokratske kulture, i oko toga šta je normalno postoje velika neslaganja).

CARSKI RITUALI

Ako tako nastavimo, nećemo daleko stići. Menjaće se unutrašnje i spoljne orijentacije ali opet će tu biti ON, i to na jedini način na koji, očito, zna i hoće da se ponaša. Zato je vreme da se svi potrudimo da skinemo koprenu sa očiju. I da razumemo da demokratiju nikada ne treba stavljati iza geopolitičkih afiniteta. Naprotiv! Sa njom sve, bez nje ništa. Inače, bićemo osuđeni na to da nam Vučić dugo kroji sudbinu kako hoće.

Oni kojima je nacionalno na prvom mestu ali nisu nedemokratskih shvatanja, trebalo bi da razumeju da EU, šta god o njoj npr. zbog Kosova mislili, ima i pozitivnu stranu koja nadilazi samo ekonomski aspekt. Zamislite, da nema uticaja Brisela i vodećih članica EU, kako bi se Vučić ponašao? Ne bi se čak ni pretvarao da je predsednik demokratske zemlje. Svi verovatno razumemo šta bi to značilo. Stoga, i kada smo opravdano ljuti na Zapad, imajmo na umu da nam za našu ličnu slobodu mnogo znači to što smo geografski tu gde jesmo. Iako nekada s razlogom poželimo da smo u drugom okruženju gde bismo bili van domašaja moći onih koji su nam ugrožavali (ugrožavaju) nacionalne interese, ne zavaravajmo se, nije sreća biti u potpunosti Turkmenija ili u boljem slučaju Azerbejdžan.

Zahvalimo se Bogu što ne postoje geopolitički čarobni štapići ili što Deda Mraz ne ispunjava nepromišljeno iskazane želje za geografskim transferima. A oni, s druge strane političke barijere, kojima su EU ili NATO integracije od suštinskog značaja, a Kosovo im nije naročito bitno, neka ne zaborave da ako Vučić Srbiju ubrzano povede u zapadnom smeru na način koji nije ustavan i legitiman, još dugo će oblikovati i njihove sudbine. Neće oni pobeći od njega, niti će se on skloniti od njih. Kosovskom monetom, realizovanjem evroatlantskih zadataka, i na druge slične načine, kupiće sebi još značajno vreme za vladavinu. Nema sumnje, postepeno će korigovati njem model, ali to će trajati. Za istoriju ne znači mnogo 5, 10 ili 15 godina, ali za one kojima je preko glave samodržavlja Aleksandra Vučića, i u brzom vozu za EU (u koju ni tada nećemo baš munjevito stići) biće mučan život uz njegove hipnotičke TV seanse i carske rituale.

MUČNE POUKE PROŠLOSTI

Da tako ne bi bilo, stavimo svi na prvo mesto demontiranje Vučićeve klackalice autoritarizma, a onda ćemo se, u duhu demokratskih procedura i vrednosti, već nekako dogovoriti kako ćemo i kuda ćemo. Njegova njihalica povremeno ode na jednu, pa na drugu stranu. (Geo)političke priče kao i oni koji su trenutno na „ništanu“, menjaju se, ali postmoderni autoritarizam ostaje konstanta. I taman kada jedni pomisle da je njihova strana pobedila ili je nadomak toga, sve se preokrene. I tako u krug. Teško da će se tu nešto brzo promeniti pošto Vučić zna da je to najpogodnije za njegovu vladavinu, a, ako kojim slučajem i bude eksterno prisiljen da se trajno opredeli, to će naplatiti zamenom autoritarne klackalice za autokratsku stolicu. Zadovoljstvo zbog zauzimanja željenog geopolitičkog kursa tako će brzo nestati, a on će, onaj stari, još dugo, sve sa svojom otužnom svitom, ostati na čelu Srbije.

Mnogi Italijani demokratskih uverenja, pravili su se da ne vide šta Musolini namerava, jer su bili uvereni da će se, kada se obračuna sa „crvenom opasnošću“, brzo saplesti i pasti sa vlasti. Kako su govorili – „zar je realno da demokratske sile pobedničke Antante, Francuska i Velika Britanija, mirno posmatraju brutalno gaženje vrednosti koje poštuju?“ Iranci naglašeno nacionalnih shvatanja, čiji ponos je bio povređen time što je šah Mohamed Reza Pahlavi od njihove zemlje napravio privezak Vašingtona, u početku se neretko nisu protivili Homeiniju, bez obzira što im je njegov verski radikalizam bio stran.

Verovali su da se klin klinom izbija, a onda će istrošeni mračni ajatolah pasti u drugi plan. Nije bilo tako. Iranski, kao ranije italijanski neistomišljenici represivnih režima sa kojima su neko vreme pasivno sarađivali, brzo su se našli pod žestokim udarom. Vučić naravno nije Musolini, niti je Homeini, ali u Srbiji je deficit demokratije zastrašujući. Iracionalno bi bilo poverovati da će tu nešto promeniti onaj koji je sa svojim doglavnicima doveo do sadašnjeg stanja. Kako se kaže: novo vino se ne sipa u stare mešine!

Autor je istoričar 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku  Demostata