Svečano je u prošlu subotu otvorena deonica Novi Beograd – Surčin, duga osam kilometara, a koja predstavlja najbržu vezu tog dela Beograda sa autoputem „Miloš Veliki“. Naravno da je otvaranju prisustvovao i predsednik Vučić i logično politički kapitalizovao realizovani projekat. Nedugo zatim prisustvovao sam razgovoru dva poznanika, od kojih je jedan protiv Vučića, mada bih rekao više formalno protiv, dok je drugi protiv, onako odistinski. Ovaj koji je kao manje protiv Vučića, rekao je kako mora da prizna da je razvoj infrastrukture u vreme Vučićeve vlasti neosporan i suštinski bitan za Srbiju. Ovaj drugi me ohrabrio što mu nije odgovorio kako je „i Hitler gradio autoputeve“, ali je zato pokušao da bude  ciničan sa kontrapitanjem – zar misliš da ne bi bilo puteva i pruga da ovih deset i kusur godina Vučić nije bio na vlasti? To da li bi bilo puteva, pruga i bolnica i da su umesto Vućića i njegovih, sve ove godine na vlasti bile te „demokratske snage“, slično je pitanju da li bi u Srbiji bilo televizora da su 1945. umesto partizana pobedili četnici. Da li bilo solitera, pokretnih stepenica i fabrika? Verovatno. Ali je problem što nisu pobedili četnici. A nisu mogli pobediti iz „strukturnih“ razloga. I Vučić pre svega iz strukturnih razloga nije mogao da sprovodi drugačiju modernizaciju, sem uz paralelno jačanje lične vlasti i rešešeljizaciju javnog prostora. I ako bude gubio vlast, pre će to biti iz strukturnih razloga nego zbog snage opozicije. Kao što je i Tadić više otišao zbog strukturnih razloga nego snage tadašnje naprednjačke opozicije. 

Trudeći se da ne ponovi Miloševićeve greške, a da prema njemu iskaže visok pijetet, Vućić kao da sa svojim modelom autoritarane modernizacije (što ne treba mešati sa lupendanjima o „diktaturi“), pokazuje kako bi izgledalo da je prvi višestranački premijer Srbije Dragutin Zelenović, imao drugačijeg predsednika – umesto onakvog Miloševića, možda baš ovakvog Vučića. Nakon parlamentarnih izbora (9. decembar 1990), nova vlada Srbije na čelu sa premijerom Dragutinom Zelenovićem, formirana je 15. januara 1991. Obratite pažnju, za formiranje te vlade bilo je potrebno nešto više od mesec dana nakon izbora. Vučićeva politička moć jedino se može uporediti sa Miloševićevom u periodu od 1988/89 (zenit „antibirokratske revolucije“) do Devetog marta 1991 (prve demonstracije koje su ga destabilizovale). Doduše Miloševiću 1991. još nije trebao koalicioni partner (već od pozne 1992. Milošević ne može da vlada bez partnera, a prvi mu u pomoć priskače Šešelj). Vučić je sad već ipak prošao fazu da može da vlada bez koalicionog partnera (doskara mu nisu trebali ni socijalisti, uzimao ih je radi utiska šire stabilnosti). To, ipak, strukturno ne umanjuje bitno njegovu moć.  A, opet, poređenja radi, u odnosu na prvu višestranačku vladu koju je sastavljao Milošević, Vučić je produžio rok šest puta za sastavljanje aktuelne oročene vlade. Upravo je prošlo godinu dana od poslednjih parlamentarnih izbora (3. april 2022). Srbija je konačno 26. oktobra prošle godine bila dobila novu oročenu Vladu, vladu kontinuiteta, na čijem je čelu, teći put zaredom, Ana Brnabić – po formi bliža Vučićevom Dragutinu Zelenoviću, a po suštini Vučićevom Mirku Marjanoviću. Uostalom, Zelenović je u svom kabinetu bio i ministar nauke i tehnologije, što bi sad mogla da bude pride i Brnabić. Vučić je odmah nakon izbora oročio Vladu, a nakon Aneksa u Ohridu, i ozbiljne kampanje u koju je krenuo (i koja deluje kao izborna), osećaj Vlade kao provizorijuma se pojačao. Intezivna Vučićeva kampanja obilaska Srbije čak sluti na izborni blickrig. Iako sada na političkim kladionicama najbolje kvote imaju vanredni parlamentarni izbori na proleće 2024. zajedno sa redovnim pokrajinskim i lokalnim. 

Izbor dotadašnje ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu Ane Brnabić za premijera delovao je te 2017. gotovo senzacionalno, iako su i mnogi u SNS mislili da je Ana samo još jedna Vučićeva marketinška fora i da će je brzo izgustirati. Brnabić je od tada prošla put inicijacije i dokazala se. Postala je i formalno i dušom naprednjakinja, koju ceni i Šešelj, koju su prihvatili i popovi iz Republike Srpske, a čak je i Dragan Marković Palma revidirao stav, pa je na kraju izgleda ispalo, zbog Ane, da sad mogu žene sa ženama, a još ne mogu muškarci sa muškarcima. Premijerka je od nametnute, postala prihvaćena, da bi sad bila i omiljena u vlasti. Čak i naprednjački solunaši – stari radikali – mogu da zapevaju onako kako su na otoku Krku zapevale njene zemljakinje šjore kad je od Vučića dobila prvi mandat– „A oj, Ano, joj Anice, ne na kišu, ne na kišu bez kabanice’.

Vučić je sa infrastrukturnim uspesima (a to je ipak i vreme tri vlade Ane Brnabić), bukvalno rehabilitovao i za sada prilično ostvario ideju Dragutina Zelenovića o „velikom investicionom ciklusu“. Sam koncept „brzih pruga Srbije“ kao okosnica „velikog investicionog ciklusa“ bio je ideja Milutina Mrkonjića, u to vreme direktora Saobraćajnog instituta CIP. Vučić je u kampanji 2022. preuzeo stari Mrkonjićev ministarski slogan – „Dela govore“. S tim da je Vučić i produžio – „Kad dela govore reči su suvišne“. Zelenović je u ekspozeu insistirao na „brzim prugama“ i „velikom investicionom ciklusu“. Iako to aludira na „švedski standarad“ to je već Miloševićeva a ne Zelenovićeva parola. U praksi od te parole ostao je samo švedski standard u onoj Mandinoj replici iz kultnog filma „Lepa sela lepo gore“.

Foto: Printscreen Youtube

Treba biti pošten, kad je na Samitu Kine i zemalja Srednje i Jugoistočne Evrope (Bukurešt, 2013) ideja „brzih pruga“ na neki način reciklirana, u startu je od dobrog dela „reformske“ javnosti u Srbiji bila proglašena kao „utopijska“, odnosno kao „fatamorgana“. Ozbiljan socijalni psiholog bi vam rekao, kao što je meni rekao, da Vučić sa infrastrukturom već kalkuliše nostalgiju za svojom vladavinom nakon neminovne krize harizme koja će doći sa časom odlaska s vlasti. Traženje mesta u istoriji (samopoimanje vladara), je bitna komponenta lične vlasti, koja u Vučićevom slučaju, srećom po Srbiju, i racionalizuje određene njegove odluke. Ima Vučićevih poltrona koji bi to sve mnogo oštrije i odlučnije rešili. 

Izolacija i ratne devedesete su Zelenovićev projekat „brzih pruga“ svele na nivo futuristike ili sprdnje za ocrtavanje kontrasta Miloševićevih vizija o „švedskom standardu“ i stvarnosti u koju se zaglibila Srbija. Dragutin Zelenović je svojevremeno u intervjuu datom NIN-u izjavio da je on ruža među korovom u SPS-u. I s obzirom na potonje socijalističke premijere do Petog oktobra, bio je u pravu. Njegova vlada se brzo okonačala, u decembru 1991 (nasledio ga je Radoman Božović), a presudno ga je iznenadio i destabilzovao Deveti mart. Situacija koju Vučić sad teško može da ima – da zbog jednog fejk njuza (da opozicija sarađuje sa ustašama) izbiju masovne demonstracije takvog inteziteta. Upravo vreme od odlaska Zelenovića kao premijera do dolaska Đinđića za premijera pokazuje izgubljene srpske godine koje pokušavamo da kompenzujemo. Pa su i sve naše reforme i infrastrukturni uspesi samo nadohnađivanje izgubljenog razvoja. Što uglavnom ne prati svest o fatalnim greškama koje počinju poznih osamdesetih.  

Da tu foru u vreme „antibirokratske revolucije“ nije iskoristio Milošević, Vučić bi sad sigurno imao medijski potencijal i podršku svojih lojalista da plasira ideju neke vrste „zajma za privredni preporod Srbije“. To bi bio bitan motivacioni segment projektovanog Narodnog pokreta. 

Vučić maltene kao antidržavnu zaveru navodi mogućnost da se SNS sa 45 odsto procenata izborne podrške svede na 35, a što bi bez izborne patologije, medijske podele uloga, i sistemske pozicije vladajuće partije, bio i mogući realan rezultat SNS. Koji bi i tada bio impresivan. Pa zamislite da su naprednjaci presudne 2012, umesto 24 odsto osvojili 35 odsto glasova. Za komotnu vladavinu sa 35 odsto, uz socijaliste, Vučiću bi bio potreban i treći partner, i to obavezno dosovskog pedigrea. Time bi se i javni prostor relaksirao. Opsesija fragmentacijom opozicije i njenim ponižavanjem kao osvetom za Peti oktobar, pojelo je tog potencijalnog trećeg partnera koji bi danas bio dragulj u projektovanom Vučićevom Narodnom pokretu. Pa ni sadašnji ministra Rade Basta ne bi delovao toliko ekstravagantno. Sa svojim prozapadnim stavovima. 

Maltene u tonu dijalektičkog materijalizma, Ivica Dačić ističe da će Narodni pokret biti nova, viša, faza, saradnje SNS i SPS.  Za prekaljene socijaliste Narodni pokret je samo nova koaliciona forma, bitno je da nije zajednička izborna lista sa SNS, a što je jedno vreme bila realna pretnja za Dačića (da li je prošla?), i potvrda osnovnog pravila srpskog političkog darvinizma – da su naprednjaci poslednji u lancu ishrane. S naznakom, da za deceniju i kusur koalicije sa Vučićem, Dačić još nije dostigao status „saborca“, koji na primer ima Vulin. Redukcionistički je to objašnjavati samo time da Vučić i dalje ne zaboravlja „Kalemegdansku terasu“ (iznevern dogovor postignut u tom restoranu da Dačić podrži Vučića za gradonačelnika Beograda). Ubedljivije je objašnjenje da su mnogi socijalisti iz vremena vlade Mirka Marjanovića politički i mentalno bliži Vučiću (i on njima) nego Dačiću.

Formalno naprednjaci su nastali 2008 (prvo kao poslanički klub, a potom kao stranka) iz raskola u radikalima, pozicirajući sebe kao proevropsku opciju koju je i Zapad prihvatio kao potencijalnog partnera. U suštini, naprednjaci su tada bili više masovni narodni socijalni pokret. Više pokret nezadovoljnih masa tranzicije, nego klasična partija. Bilo je tu mnogo i izvorno neradikalskog sveta željnog malo više pravde, ali i starih kadrova iz Vlade Mirka Marjanovića željnih rehabilitacije i revanšizma, a ne evropskog kursa. Te struje danas su impregnirale sistem. Sa zaista punom dobijenom satisfakcijom. 

Vučić jeste od 2016. zaoštrio stvari i prekinuo, više, dakle, iz strukturnih nego ličnih (iako je i njih bilo) razloga svoju takozvanu liberalnu fazu i krenuo u uslovno reakcionarnu koja traje do danas. Međutim, iako se demokratski prostor smanjivao, a država postajala, kako se to popularno kaže „zarobljena“ iznutra, socijalna dinamika nije nestala. Upravo je SNS postala glavna poluga društvene dinamike, odnosno gotovo ekskluzivni kanal društvene promocije (uz koalicione koncesije). Ta vertikalna prohodnost stvorila je „novu klasu“ naprednjačku buržoaziju, ali i novu oportunu srednju klasu (nižu i višu) koja legitimiše poredak i čini njegovu socijalnu bazu. Bitniju od takođe bitnog naroda na revers za mitinge i diskontne cene. Takozvana kritička javnost se naslađuje slikama krkljanca i otimanja za ćevape u „Lidlu“, a prenebregava se činjenica da je „Lidl“ tu, u Srbiji, da ima ponudu i da ima euforične potrošače. Ljudima koji pamte bedu devedesetih, „Lidl“ zaista deluje kao ponovo obnovljeno Dušanovo carstvo. Kad uđete u Ikeu, tu je finije možda nego u Lidlu, ali obe kompanije su deo istog „velikog investicionog ciklusa“, indikatori novoformiranog potrošačkog društva koje je u prećutnom paktu sa Vučićem, a to ishodi u tihoj podršci. Ne onakvoj kakvu nude na primer mladi napednjački lavovi koji bi Vučiću sutra, samo da neko predloži, i štafetu nosili. I predavali je umesto na stadionu JNA na nacionalnom stadionu u Surčinu, koji je takođe deo „velikog investicionog ciklusa“.

Za taj konsenzus Vučića i tihe većine na ruku ide obostrano (i Vučićevo i potrošačkog društva) nerazumevanje demokratije. Uz svu sklonost nedavanju Kosova i Putinovoj borbi za „prave vrednosti“, prednost se ipak daje potrošačkom hedonizmu nego nacionalnoj eshatologiji. 

Vučić najviše voli onu neposrednu demokratiju – ako imate problem obratite mi se. 

Intresantan je ugao i percepcije aktuelne TV serije „Južni vetar“: Na primer potencira se ona scena o navodno potplaćenim ekolozima, a prenebregavaju se visoki produkcijski kapaciteti jedne srpske serije, što opet govori o stanju jedne ekspanzivne industrije (proizvodnje serija). Kad smo već kod poruka „Južnog vetra“, pored scene koja se naslanja na prljavu kampanju protiv ekologa i meštana Gornjih Nedeljica (kako su ekolozi i meštani tu scenu razumeli), serija je pokazala i duboku srpsku državu, i oca Albanca kome su Srbi 1999, ubili tri sina (maltene kao metafora „braće Bitići“), a možda nenamerno je pokazan i u međuvremenu dobijen srpski kompleks od Hrvata (koji su u EU, NATO, uveli su evro, u Šengenu su, dva puta treći i jednom drugi na Mundijalima). I njima opet neki Baća, krimos s Mirijeva i dalje objašnjava da je Oliver Dragojević bio Srbin, da bi na kraju beogradski kriminalac Kapućino i ostao da živi u Hrvatskoj, i to na moru,  što bi valjda kao terminalnu fazu ocenili oni koji se zgražavaju nad formalnim sunarodnicima koji letuju u Rovinju i drugim mestima Hrvatske. Doduše, u odnosu hrvatskog samopouzdanja i srpske frustracije ima, eto, i jedan hrvatski mali kompleks – s nostalgijom se sećaju Cibone Dražena Petrovića dok gledaju moćni Partizan Željka Obradovića. 

Čak i Baća, valjda kao stereotipni Srbin, priznaje da Hrvati ipak postoje tako što im odaje kompliment „da su namazani“. Kriminalac Maraš, glavni lik, u finišu serije postaje i lider Progresivne partije koju je smislila duboka država. Jedan udbaš Marašu se hvali da je lično napisao program Progresivne partije i to na dvadeset strana. Bilo bi lepo da ga producenti obelodane, a ja bih se sad kladio da je to ipak proevropski program iako su ruske službe izgleda pobedile u „Južnom vetru“ one zapadne. 

No dobro. Vučić ne strahuje od ovakve opozicije već od „neukrotive političke strasti“ (njegova definicija) kojoj treba samo povod. U Francuskoj to je Makronova penziona reforma. Praksa je pokazala da za Vučića ni penzije na oltaru reformi nisu bile problem.

Napadna, čak i nekulturna, apolitičnost većine građana Srbije za sada ne radi u prilog takve (neukrotive) svesti i strasti u Srbiji. Doduše, mediji stvaraju iluziju intezivne politizacije ali uprkos medijskoj podignutoj budnosti, u realnom životu nije baš takva ostrašćenost po širini i dubini društva. Socijalni, esnafski i komunalni protesti uglavnom nemaju veću ambiciju od toga da se reši lični problem, onaj svoje staleške grupe, ili lokalne zajednice.  

Maliciozna oholost vlasti i teatralna gorčina opozicije sinergetski doprinose većinskoj apolitičnosti građana. U kojoj se kriju i potuljenost i podmuklost koju čak ni Vučić za sad ne vidi jasno. Možda je samo instiktivno oseća. Otuda i stalna mobilnost – stalna budnost. Osmišljeno skretanje pažnje sa neugodnih tema. Naglašavanje pozicije „vrhovnog komandata“ i scenski vojni efekti. I uvek da se ne ponove Miloševićeve greške. Odgovorni patriotizam. Kao što pokazuje kako bi Dragutin Zelenović sprovodio svoj program da je Milošević bio drugačiji, Vučić svoje narodne zborove (pogledajte samo ove skorašnje – u Sremskoj Mitrovici i Kraljevu) upravo koncipira kao nekada Miloševićeve „mitinge istine“. Uvek vrlo senzibilno, a ne ofrlje, treba određivati odnos između spontanog i manipulativnog prihvatanja vođe. Uprkos manipulaciji i direktivama za sada je ta podrška Vučiću i dalje više dobrovoljna i sponatna nego prinudna. A ni ta nije mala. To pokazuju Demostatova istraživanja. 

Vlast je razvila kreativne taktike. Nekada se stvari namerno puste da malo odmaknu da bi bile efektno marketinški rešene. Da ne budemo paranoični da se neke baš tako i kreiraju. Premijerka  Ana Brnabić „presekla“ je problem sa beogradskim dečijim pozorištem „Boško Buha“. To više nije tema u Srbiji. Na kraju je izgleda ispalo, kako je jedna glumica i naslutila, da Vučić problem pozorišta „Boško Buha“ može da reši za jedno popodne. Takve izjave više doprinose kultu ličnosti nego panegirici poltrona i propagandista. A sećate se kako je premijerka, kao što je ispalo da niko neće izbacivati pozorište iz zgrade („Boško Buha“ ostaje na Trgu Republike), poručila da se pesnikinja Desanka Maksimović neće izbacivati iz školskog programa u srpskim gimnazijama. Nikada!, kako je naglasila premijerka.