Naravno da će ljudi pre biti za zdravlje nego za trovanje. Na direktno pitanje Demostata u poslednjem, septembarskom, istraživanju -  Za koga biste radije glasali, za partiju koja se zalaže za zaštitu životne sredine ili za partiju koja se zalaže za   izgradnju privrednih objekata čak i onda kada oni loše utiču na životnu sredinu?- za onu koja se zalaže za zaštitu životne sredine izjasnilo se 74 odsto ispitanika, dok se samo 9 odsto izjasnilo za onu koja se zalaže za izgradnju privrednih objekata čak i kada oni loše utiču na životnu sredinu. To važi i za kopanje litijuma; ako se stvar svede na dilemu - zdravlje ili trovanje. Danas je zaštita životne sredine bitnija, za razliku od vremena titoizma i socijalizma kad su bila bitnija radna mesta, a što potvrđuju i istraživanja sociologa Srećka Mihailovića, glavnog istraživača Demostata, koje je on radio u obe epohe.

Generalno, direktna pitanja tipa – Da li ste za iskopavanje litijuma?, Da li je u Srebrenici bio genocid?, Da li je Kosova Srbija, ne pokazuju pravu sliku društva i javnog mnenja jer ćete zbog sugestivnosti pitanja dobiti očekivane odgovore. To što većina građana Srbije misli da u Srebrenici nije bio genocid, ne znači da većina Srba podržava ratne zločine učinjenje od strane srpske vojske i paravojske i politiku koja je do njih dovela. Kao što među ispitanicima ima onih koji ne podržavaju zločine ali podržavaju politiku koja je stajala iza njih. Većina građana Srbije reći će i da je Kosovo Srbija a intimno i neće baš biti toliko uvereni u taj stav. S litijumom je slično: Ima građana koji su protiv iskopavanja litijuma prevashodno zato što je to Vučićev opsesivni projekt. Ima i onih koji ne bi imali ništa protiv kad bi se ispoštovali ekološki standardi, ali ne veruju da vlast sa ovakvim performansama i kredibilitetom može da izvede odgovorno taj projekat. Da je Srbija članica EU, veruju, i to bi pitanje bilo racionalnije postavljeno, nego sad kad velike sile Srbiju u rudarenju tretiraju kao koloniju, a sa autoritarnim liderom sklapaju interne dilove. Ima i onih koji su protiv kopanja, ali ne bi bili kad bi Rusi kopali. Pa učešće takvih na protestima odbija od protesta one koji Srbiju vide na Zapadu.

I kad bi vlast popustila i obustavila sve radnje sa Rio Tintom, kao što nije, da li bi se pojedini istaknuti ekološki aktivisti vezani za Jadar koji sad vode proteste, i koji su se tokom njih afirmisali na republičkom nivou, vratili svom životu ili bi nastavili da se bave politikom i da li bi i dalje oni davali ton i komandu opozicionom delovanju? I dokle bi „zvanična“ opozicija pristala i dalje da bude samo njihov „autsorsing“, podizvođač radova koji „ne bi da se nameće“. Danas se stiče utisak da je nesumnjivo neformalni lider opozicije Zlatko Kokanović („Ne damo Jadar“). I hoće li „zelena“ opozcija i formalno preuzeti vodeću ulogu u opoziciji. I ko će se usuditi da joj to ospori pored toliko neuralgičnih ekoloških tačaka u Srbiji.   

Tamo 2011/2012. u pohodu na vlast Srpska napredna stanka je uspela da se predstavi i kao socijalni pokret žrtava tranzicije, jer to je i vreme „SEKE“ (Svetske ekonomske krize). Istraživanje Demostata pokazuje da su danas građani Srbije većinski zadovoljni životom, a nezadovoljni vlašću, političarima i institucijama, tako da aktuelna opozicija ne može da se homogenizuje na pitanju socijalnog nezadovoljstva. Otuda traži druge motivacione i integracione mehanizme. Nakon neslavne propasti koalicije „Srbija protiv nasilja“, propasti koja je presudno uticala da se ozbiljno smanji poverenje građana u opozicione partije, opozicija se prihvatila borbe protiv iskopavanja litijuma. I predstavlja je kao odsudnu. To je racionalno jer litijum je prvoklasno političko pitanje (kako ispravno kaže Zdravko Ponoš – litijum kao kohezivni faktor), ali se stiče i utisak da je „nasilje“ opozicija izgustirala. Ako su litijum i zaštita životne sredine glavne teme onda je logično da ekološke organizacije i partije budu vodeća opozcija. Paradoks je da ne postoji velika, struktuirana, „zelena“ partija koja bi vodila opoziciju. Što i nije lako, jer imate antizapadne i prozapadne „zelene“. To pokazuje da podela za i protiv Vučića koja je afektivna demarkaciona linija današnje Srbije, ne odražava uvek suštinske dileme ovog društva. Čak ih Vučić i prikriva svojim hibridnim politikama. I dalje nije jasno koga Vučić više zamajava – prorusku ili prozapadnu javnost u Srbiji? Da li je uverljivo ako se antilitijumska nacionalistička opozicija fascinirana Putinom bori protiv Vučićeve autokratije, jer to ne znači da se bori protiv autokratije kao takve. Zar ne?  

Potpredsednica Sjedinjenih Američkih Država Kamala Haris, dala je intervju za MSNBC, i tom prilikom  jedan njen odgovor izazvao je posebnu pažnju gledalaca i kritičara. Naime, Haris je tri puta u roku od samo 23 sekunde upotrebila reč „holistički“, pokušavajući da objasni svoj stav o potrebi priuštivog stambenog prostora. Većina komentara na društvenim mrežama svela se na opasku: Čini se da je Kamala upravo naučila reč holistički, uz video isečak iz intervjua. Iako su mnogi kritičari koristili ovaj trenutak da omalovaže potpredsednicu, drugi su ga videli kao primer pokušaja političara da zvuče sofisticirano, ali bez jasne strategije ili konkretnog sadržaja iza svojih reči.

Inače, holistički pristup je filozofija i metodologija koja sagledava celinu kao nešto više od prostog zbira njenih delova. Taj princip u kontekstu istraživanja javnog mnenja podstiče razumevanje društva kao celine. Holistički pristup je humanistički (ali ne u smislu kako je Mira Marković insistirala na tom pojmu) i takođe pomaže ljudima da identifikuju i reše osnovne uzroke problema, čime se postiže dugoročnije i stabilnije rešenje. Holistički priotup se formirao nasuprot striktnom i dogmatizovanom determinizmu, pozitivizmu i biheviorizmu. I zato je Srećko Mihailović naglasio da istraživanja Demostata tretiraju društvo na holistički način. I s obzirom na neke komentare povodom prezentacije istraživanja izgleda da „holistički“ treba naglašavati više puta i od Kamale Haris. Šta to znači: Pa holistički pristup rešava prividni paradoks – kako su ljudi većinski zadovoljni životom, a nisu vlašću? Kao da baš ne srećete ljude koji su zadovoljni stambenim uslovima, porodicom, prijateljima, druženjima, radnim mestom, rekreacijom, putovanjima i izletima u prirodu, a nisu zadovoljni medijima, političarima i institucijama. I neki od njih prate proteste protiv litijuma, ali je pitanje da li će u njima aktivno učestvovati?

U avgustu ove godine u jeku antilitijumskih protesta poslanik Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta, naglasio je da je ovo “seljačka buna”, da se narod bori za svoju zemlju i da nikakvi političari, niti javne ličnosti, ne treba da se mešaju u organizaciju protesta. Da proteste ne treba da vodi „krug dvojke“. Ali, istraživanja Demostata pokazuje da je na protestima procentualno više gradskog stanovništa, pa i „kruga dvojke“, ako „krug dvojke“, realni i metaforički, apstrahujemo od isključivo Beograda i primenimo ga na svaku urbanu sredinu u Srbiji. Na proteste pozitivno reaguju bolje oni sa više obrazovanja. Uz dužno poštovanje seljaka, oni ne spadaju prosečno u više obrazovni stratum društva. Jesu srpsku vojsku 1914. činili u ogromnoj većini seljaci i jesu oni sa Cera u Drinu gurnuli Austrougare, i to motivaciono dobro zvuči (inače, tako je i desničar Miša Vacić jednom govorio da tako treba i sa izdajničkom opozicijom). Uprkos zavodiljvosti „seljčke bune“, seljaci koji brane svoja imanja, nisu revolucionarni element, kao na primer savez radnika i seljaka. Tek u ovim plašenjima Ane Branbić građanskim ratom kojim navodno preti opozicija, duhovito zvuči aforizam „Raspituju se seljaci kako da se ponašaju u građanskom ratu“, autora čije sam ime na žalost zaboravio.

Olako se prilagođavaju primeri iz istorije datom političkom trenutku. Zahvaljujući učitelju Miladinu Zariću beogradski Savski most kome se sprema rušenje, uz Ludendorf na Rajni, ostao je jedini veliki most u Evropi koji Nemci nisu uspeli da sruše prilikom povlačenja. Taj svetli primer bio je motiv i za kultnu TV seriju „Otpisani“. Navode ga aktivisti koji brane most. Ali kao drugi istorijski primer odbrane mosta aktivisti navode da su ga građani 1999. odbranili svojim telima za vreme NATO agresije. Pazite formulaciju – „građani“. Šta, više nisu julovci, više ne pominjemo Pink, Željka Mitrovića, Miru Marković i JUL? Više nisu „čuvari mostova“, nego samo „građani“. I kako gordo zvuči ako spojimo dve interpretacije pa kažemo da su julovci svojim telima odbranili most. A kad kažeš „građani“ ispade da su 1999. na most došli aktivisti sa velikom žutom patkicom, toliko žutom da je u noći vide NATO piloti.

Da se vratimo holističkom pristupu koji favorizuje učešće i aktivan napor građana da postanu odgovorni za svoje ponašanje. Istraživanja javnog mnenja jesu i deo političkog ambijenta i mogu biti insrument političke borbe. Pa i aktuelno Demostatovo, izvedeno po visokim metodološkim standardima Srećka Mihailovića i finansirano od strane Demostata, koji prvi priznaje mane telefonskog istraživanja, pa i ovo ima te manjkavosti sigurno. Što ne znači da ne pokazuje orijentacije i trendove. Jer da bi vam neko odgovorio na telefon treba prethodno da imate skoro deset onih koji su vas odbili, pa da od tih koji odgovore razlučite  putem kontrolnih varijabli šta zaista misle, da li daju društveno poželjne odgovore, ili pomodne, ili odgovaraju iz straha ili pukog inata. Demostat kalkuliše i paranoju i hipokriziju, i realan strah.

Politički akteri se služe istraživanjima, naročiti Demostatovim, kao da su „švedski sto“. I tako prave lažnu kontroverznost. Svako uzima šta mu odgovara, zanemarujući „holističko“ ponašanje. I vlast je, morano priznati, uspešnija u tome.

Kako kaže Srećko Mihailović, u istraživanjima ima dovoljno indicija da se veliki broj ispitanika odlučuje za ili protiv litijuma na osnovu svojih izvornih i stranačkih opredeljenja – za partije na vlasti ili za partije u opoziciji. Ispitanici koji kažu da su im bliže partije vlasti najčešće biraju isti odgovor – 67 odsto njih slaže se da se preteruje sa protestima protiv otvaranja rudnika, dok režimska propaganda vešto predstavlja u javnosti da je „šezdeset odsto građana protiv protesta“. Deo opozicije se upeca na to i vraća se ulozi moralne policije i lepe se etikete „radite za Vučića“. Time se odustaje da se sa „švedskog stola“ uzmu svi one „delikatesi“ koji joj idu u prilog – da su građani nezadovoljni vlašću, institucijama, poskupljenima, zdravstvom, školstvom, borbom protiv kriminala i korupcije, pravosuđem….  Tek niko, ni vlast ni opozicija, ni većina pratioca njihovih medija, ne analizira istraživanje u celini i eventualno izvuče pouke. Istraživanja se upodobljuju propagandi i „bablu“ u kome se obitava. To je aljkavost „goblin režima“. To je izraz koji je po rečniku Oksford, proglašen za reč godine za 2022. Termin goblin mode zapravo nema veze s Tolkinovim goblinima (fantastičnim bićima) već mnogo više sa osobinama ljudi – nebrigom, nervozom i letargičnim ponašanjem povodom medijskih sadržaja. Uzimanjem zdravo za gotovo šta ti se plasira. Pandemija Kovida uticala je na takvo ponašanje. Fenomen oslikava i srpsko javno mnenje.

U borbi za percepciju istraživanja vlast se bolje snalazi, gde se njihovo tumačenje nalaza garnira obaveznim podsetnikom da je Demostat „opozicioni“. Iako Demostat nije opozcija. Kao što nije ni vlast. Već nezavisni medijsko-istraživački centar. Ne plaća nas Vučić, ali naravno da bi uradili istraživanje ako bi SNS i Vučić naručuli, pa onda to i platili, ali on ima već ko mu radi istraživanja.  

Opozicija ne eksploatiše ni nalaz da 54 odsto njenih pristalica smatra da su protesti opravdani ali ne učestvuje u njima. Opozicija gaji preteranu iluziju o naprednjacima koji su protiv litijuma. Ima ih, ne malo u odnosu na tip monolitne liderske partije, ali beznadežno malo za partijski litijumski raskol. Tek nema takvih kuražnih poslanika SNS ili njenih nazovi koalicionih partnera koji u dubini duše možda i imaju trunku sumnje u sveti litijum. Odnosno ne veruju da je baš litijum „najskuplja srpska reč“.

Građani više imaju poverenje u Vučića (49 odsto) nego što nemaju (36 odsto), što je u skladu sa i visokom, nadpolovičnom autoritarnošću u društvu. Tačno je i da se medijski i na druge načine indukuje Vučićev kult ličnosti – jak vođa koji rešava probleme, ali za otvorenu autokratiju, pa i neostaljinizam, u Srbiji je samo osam odsto ispitanika. I nije sve u etatističkom voluntarizmu i manipulaciji narodom sklonog vođama, već i u Vučićevom aktivizmu, pa i nekim pozitivnim rezultatima pre svega u autoritarnoj modernizaciji zemlji. I u spektakularizaciji spoljne politike.  Uvek treba voditi računa o hipokriziji javnog mnenja. Vučić to razume. Tu većinsku indolentnost prema „najskupljoj srpskoj reči“ (ne litijumu, već Kosovu). Na pitanje za koga biste pre glasali, za partiju koja će više učiniti na rešenju pitanja Kosova i Metohije ili za partiju koja će više učiniti na planu poboljšanja standarda građana Srbije?, građani prednost daju standardu naspram Kosova. Za onu partiju koja će više učiniti na rešenju pitanja Kosova je 36 odsto (kad se kaže rešavanje ne misli se na ispunjavanje takozvanog Nemačko-francuskog plana, već približavanje Kosova Srbiji), dok je 44 odsto ispitanika za onu partiju koja će više učiniti na povećanju standarda, a da na Kosovu sve ostane kao što je sada.

Uprkos većinskoj (dvotrećinskoj) ljubavi prema Putinu, na pitanje za koga biste radije glasali, za partiju koja bi Srbiju približila EU ili za partiju koja se tome protivi?, samo je 27 odsto protiv EU, a čak 51 odsto za EU. Makar i pod našim uslovima. Jeste ministar Darko Glišić žestoko odgovorio Miru Bulju gradonačelniku Sinja i poslaniku u Saboru, koji je izvređao Vučića (inače i Glišićevog kuma), ali nije da ne zapara malo srpske uši i ono Buljovo „mi smo Evropa“. I podseti nas na ovdašnje propale politike koje su i Bulju pripomogle da „bude Evropa“.

Generalno 44 odsto ispitanika je za demokratiju, ali brine što čak 45 odsto ispitanika na pitanje demokratija ili autokratija nema jasan ili dosledan odgovor, s tim što je greška ako se otvoreno u istraživanjima pita da li ste za autokratiju ili demokratiju jer mnogi ispitanici ne znaju značenje ni demokratije kamoli autokratije. Zato se umesto demokratije koriste razumljive reči kao pošteni izbori, i podela vlasti na sudsku, izvršnu i sudsku. Ne znaju svi da je ovo Monteskjeov princip ali razumeju o čemu se radi. Tako se i umesto autokratije koriste razumljive reči tipa da li ste za vlast u rukama jednog čoveka koji ume sa narodom i zna svoj posao.

Svaki kult ličnosti je nemoguć bez liderskih sposobnosti (uticaja na mase) onoga čiji se kult gradi, ali svako liderstvo ne mora da bude kult ličnosti. U demokratijama ima harizmatičnih lidera ali nema kulta ličnosti. Na primer takav lider bila je Angela Merkel. Putin je harizmatičan lider, ali ima i kult ličnosti.

Pre neki dan na jednoj uticajnoj TV sprovedena je anketa gde su građani Kragujevca pitani da li imaju empatiju? Ispalo je da nemaju zato što većina anketiranih očigledno nije ni znala šta je empatija. Pa je ispalo maltene da je Kragujevac grad ljudi bez empatije, odnosno da je Srbija društvo bez empatije. Zato je razumljiv upitnik suštinski bitan za istraživanje javnog mnenja. 

Uglavnom, pošteniji je i ovakav neraspisan unutrašnji dijalog o litijumu, nego onaj koji je zvanično o Kosovu raspisao Vučić 2017. pri čemu je odbio sve medijske preduslove za taj dijalog. Protekla debata u Skupštini o litijumu ne može se svesti samo na uvrede. Bilo je tu i fajterskih duela, i šou nastupa, pa i duhovitosti i lucidnosti, čak možda i uslovne rehabilitacije parlamentarizma. Skupština kompenzuje i odsustvo sučeljavanja vlasti i opozicije u medijima. Sem u retkim izuzecima koji ne potvrđuju pravilo. Ako ne može da preobrati protivnike da prihvate litijum, Vučić relativno uspešno zadržava svoje pristalice da ne pokleknu pred izborima koje je kandidovala opozicija: Zdravlje ili trovanje, šajkača ili fantomka, slobodna i zdrava Srbija ili Srbija kolonija. Što mi jedan cinik reče ovih dana – kakav je po ovom pitanju zdrave Srbije zaista stav članstva Zdrave Srbije – partije Milana Stamatovića?

I da utvrdimo gradivo na medijski zloupotrebljenom nalazu: U septembru je 31 odsto ispitanika smatralo da se preteruje sa protestima protiv litijuma. Ali kad saberemo one koji učestvuju u protestima i one koji ih podržavaju ali ne učestvuju to je isto 31 odsto. Među onima koji samo prate proteste ali u njima ne učestvuju (15 odsto) može se pretpostaviti da je više antilitijumaša. I među onih 23 odsto koje protesti ne interesuju u situaciji stani – pani nagađajte za šta bi bili više.

U Sevojnu postoji veliki privredni gigant teške industrije – nekada jedinstvena firma Valjaonica bakra i aluminijuma „Slobodan Penezić Krcun“ (sa velikim slovima na pogonu aluminijuma „Tito – naš ponos“), dok su to danas dve zasebne uspešno privatizovane firme. Slovenci su preuzeli aluminijum, a Amerikanci bakar. Te fabrike su u vreme socijalizma podigle i razvile Užice i ceo kraj. I tako nekom prilikom u Sevojnu (šest kilometara od Užica) razgovaram sa jednim meštaninom na tu temu. I on mi kaže: Znaš li ti  Zorane, kakav je ovde bio kupus pre Valjaonice? Indikativna priča o odnosu ekologije i industrijalizacije.
Ako su klip kukuruza i med koji je Ćuta pokazivao Ani Brnabić u Skupštini za Jadar ono što je bio kupus za Sevojno, ovo sa litijumom je je ipak mnogo složenije i odsudnije. Bar se čini.