Iako na prvi pogleda poražavajuće deluje podatak iz poslednjeg Demostatovog istraživanja prema kome sindikatima ne veruje 61 odsto ispitanika, dok samo 12 procenata ima poverenja u njih, Čedanka Andrić, predsednica Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” ističe da je tu ključno pitanje da li su anketirane osobe članovi sindikata ili pripadaju opštoj populaciji, što onda menja sliku. Takođe je važno i da li su ispitanici dovoljno informisani o delovanju radničkih udruženja, a ako jesu, šta je ono što zameraju. Ona je gostujući u podkastu “Pola sata Demostata” podsetila da je pristupanje sindikatima dobrovoljno pa veruje da oni koji jesu u članstvu, imaju poverenja u tu organizaciju. 

- U opštoj populaciji se jako malo zna o sindikatima jer već godinama postoji trend da se umanjuje to što postignemo. Poslednji primer je protest četiri reprezentativna sindikata prosvetnih radnika koji je u većini medija predstavljen kao protest prosvetnih radnika. Česte su situacije da ono što sindikat postigne, neko drugi kapitalizuje. I tu nema slučajnosti. Dominantno veliki broj medija u Srbiji je pod kontrolom izvršne vlasti i oni diktuiraju trendove. Njima je u interesu da se prikaže kako su oni nešto uradili a ne sindikat. S druge strane, nama je prioritet da se u jednom preduzeću potpiše kolektivni ugovor, da ljudi imaju zaštićena prava pa obično propustimo, što već ide na naš teret, da to bolje izreklamiramo - kaže Čedanka Andrić.

Dodaje da opet ostaje pitanje gde da se promovišu, jer je medijski prostor jako sužen, duboko podeljen i mediji ih pozivaju kad očekuju da kažu ili “ua!” ili “živeo!”. Za sopstvenu produkciju potrebna su ogromna sredstva koja sindikat nema, finansira se iz članarine, ali kaže da zato maksimalno koriste društvene mreže. 

Naglašava da u Srbiji nema suštinskih rasprava o važnim pitanjima, nema javnih debata a da su sve institucije u krizi, od Skupštine, Vlade, pravosuđa, medija… Sindikat nije u vakuumu i u takvim uslovima ne može da se očekuje prevelika moć.

Dobro je da smo preživeli

- To nije samo u Srbiji. Snaga sindikata opada i u Evropi srazmerno jačanju koalicija između vlasti i kapitala. Oni “pretežu” u odnosu na sindikat koji nema ta sredstva, masovnost ni medijsku moć kakvu ima kapital i izvršna vlast, trenutna, prethodna a verovatno i buduća. Uz to, tranzicija je ovde proizvela jako mnogo “gubitnika”, mnogo je izneverene energije i jako je teško ljude motivisati da nešto  urade – objašnjava ona.

Na pitanje da li je tokom privatizacije propuštena šansa da se sindikti nametnu kao neki jači partnera, odgovara: “Dobro je da smo to i preživeli”. Podseća da su se firme koje su bile nosioci sindikalne borbe zatvarale u periodu postkonfliktnog društva, rata, potpuno divlje privatizacije koja je milion ljudi ostavila bez posla. Uz to, sindikat “Nezavisnost”, koji je osnovan 90-ih godina prošlog veka, napadan je jer se zalagao protiv nacionalizma, rata, protiv siromaštva. Zato je uspeh to što su sindikati opstali i to sa procentom organizovanih radnika koji je iznad evropskog ne računajući skandinavske zemlje. 

- U javnom sektoru, zdravstvu, školstvu, državnim preduzećima, sindikat je imao manje turbulencija, nije kretao iz početka i tu je bilo lakše omasovljavati jer je postojala početna baza. Ali, sindikata ima i multinacionalnim kompanijama i u drugim privatnim firmama iako se govori kako ih nema. Samo, bilo ga je teže organizovati, išlo se od početka a i naši novopečeni bogataši nisu baš bili senzitivisani za dijalog i tu se teško, ali ipak osvajao prostor. Sada ima delova privatnog sektora gde je to mnogo relaksiranije, nema umešane politike, samo čist sindikalni rad i čist kapital sa druge strane – ističe Andić.

Dodaje da javni sektor ima veću brojnost, što jeste neka vrsta prednosti, ali prepreka za sindikalno organizovanje je sve izraženije partijsko zapošljavanja, sve više prekarnog rada, mnogo ljudi na privremenim i povremenim poslovima koji se ne mogu sindikalno organizovati, plaše se da izađu i protestuju jer im ugovori ističu za tri ili šest meseci.

Aktivisti i posmatrači

- Vrlo je slična pozicija sindikata u zemljama okruženja, bivšim jugoslovenskim republikama. Mi imamo jedan regionalni sindikalni savez, “Solidarnost” i iz razgovora sa kolegama vidim da se svi suočavamo sa istim problemima: funkcionisanje pravne države, pravosuđe, teškoće u organizovanju sindikata, kršenje sindikalnih prava. Tu je i nedostatak kolektivnih ugovora, pad je zabeležen u celoj Evropi ali se sada države-članice obavezuju da povećaju nivo kolektivnog pregovaranja. Znači, nema mnogo velikih razlika između nas iako se čini da je neko više odmakao - navodi Andrić.

Sindikati u evropskim zemljama, kaže, nemaju veću stopu organizovanosti, na primer Francuska oko osam odsto, što je nisko, ali imaju dobru vezu sa drugim segmentima društva pa na protestima koji se organizuju u Evropi u velikoj meri učestvuju građani bez obzira da li su u sindikatu ili ne. Kod nas, ističe ona, vole da gledaju sa strane pa da kasnije komentarišu. Navodi primer protesta koji su “Nezavisnost” i Samostalni sindikat organizovali u julu 2014. zbog izmena Zakona o radu. To je pratio veliki broj posmatrača, nisu tada izašli na ulicu ali sada pitaju šta su sindikati uradili 2014. 

- Sindikat “Nezavisnost” je pre godinu i po uradio svoj predlog zakona o radu i tražimo da se novi zakon donese uz prethodne konsultacije u Socijalno-ekonomskom savetu (SES) i u sindikatima. Neće biti lako da se dođe do koncenzusa, očekujemo veliki otpor od Saveta stranih investitora, Američke privredne komore i drugih udruženja poslodavaca, ali na nama je da se borimo - ističe sagovornica Demostata i polaže nadu i u akademsku zajednicu uz čiju pomoć veruje da će uspetšnije da mobilišu javnost.

Ali, i dalje ostaje pitanje ne samo za sindikate već i za građane, zašto se više ljudi nije odazvalo, na primer, pozivu prosvetnih radnika na protest.

- Ja nemam odgovor. To sigurno nije zato što im neko iz sindikata personalno smeta, ali, ako ljudi misle da ovako treba da nam izgleda prosveta, da budućnost počiva na ljudima koji zarađuju ispod proseka, onda ne treba da očekuju kod svoje dece neki rezultat. Protest prosvetnih radnika u Hrvatskoj pre neku godinu, podržali su roditelji, javno su se deklarisali. Zašto se to ne dešava u Srbiji je za sociološka istraživanja - ističe Čedanka Andrić.

Kada je u pitanju uloga sindikata u SES-u, ona potvrđuje da se o tome obično govori u vreme kada se određuje minimalna cena rada. Ali, podseća da je to jedina odluka koju SES i donosi, dok se preostali rad odnosi na preporuke pa sindikati stalno insistiraju da konsultacije budu pravovremene i o suštinskim stvarima. Razgovara se i o zakonskim rešenjima, ona se nekad poboljšaju, nekad zaustave ali nekad prođu mimo njih.

A da nismo prihvatili...

- Tako je svuda gde se socijalni dijalog vodi. Francuska ima jedan od najstarijih socijalnih saveta, a ipak izlaze na ulicu. Dakle, ni dijalog ni ulica ne mogu da reše sve. Ja duboko verujem da čak i kada je neka institucija u krizi, ne treba da je napuštate ni unižavate, treba pokušati da se nešto unutar nje uradi jer ne vidim šta je krajnji rezultat ako napustite sve institucije. Ne možete danas opoziciji da kažete da treba da izađe iz parlamenta samo zato što joj ne prolaze amandmani - naglašava Andrić.

Podseća da sindikat šest godina pokušava da obezbedi da najniža cena rada bude veća od minimalne potrošačke korpe, a kada je ove godine to postignuto, napali su ih što su prihvatili. 

- Nismo rekli da je to maksimalan uspeh ali jeste uspeh u odnosu na ono što je bilo prethodno. Minimalna cena rada ne može da bude velika, pa taj mali pomak nismo oglasili uz fanfare, rekli smo samo da je to u ovom momentu maksimum. Nismo mogli više. Pri tom, treba razbiti iluzije, dobili smo povećanje 13,7 odsto, da to nismo prihvatli, Vlada bi se vratila na poziciju od osam do 10 odsto, koliko je predložila na početku, dok su poslodavci nudili sedam procenata. Moguće je da ni mi ne komuniciramo najbolje sa javnošću, ali ubija nas dnevna dinamika. U sindikat niko ne dolazi bez problema, ljudi su na terenu, pravna služba na sudovima, na disciplinkama, i vi pokušavate više da pomognete nego da sebe reklamirate. A najbolja reklama za sindikat je kad pomognete čoveku, kada potpišete kolektivni ugovor i podignete plate, kada odbranite na sudu… Ali, kad vam radni sporovi traju u proseku četiri do pet godina, to umanjuje ulogu sindikata ne zato što nismo dobro uradili, nego zato što imamo neefikasno sudstvo – objašnjava naša sagovrnica.

Na pitanje da li je za sindikate frustrirajuće to što se dogovor o platama ne postiže na SES-u nego cenu rada saopšti predsednik Srbije a SES je kasnije objavi, Čedanka Andrić kaže “da to treba da bude frustrirajuće za sve građane jer ne funkcioniše tako samo minimalac”. 

- Tako funkcionšu mnoge stvari, šta će se asfaltiati a šta ne, s kim će se potpisti ugovor, koja će firma doći… Ne razumem zašto ljudi nisu isfrustrirani kada je u pitanju sve ostalo, nego samo kad je u pitanju minimalna cena rada i sindikat. I šta mi tada treba da uradimo? Da odbijemo? Da prestanemo da pokušavamo da bude viša od toga? Mislim da okidač za nezadovoljstvo mora da bude usmeren ka onome ko nezadovoljstvo kreira a ne prema onome ko se trudi da to popravi – ističe ona.

Trka korpe i minimalca

Kaže da je i sindikat ukazivao na to da će minimalna potrošačka korpa iz maja ove godine da “pobegne” od minimalca koji će se primenjivati tek od naredne godine. 

- Nas dodatno frustira i samo postojanje minimalne potrošačke korpe, to niko drugi nema. Rekli smo da u narednom zakonu o radu treba da stoji samo prosečna potrošačka korpa, jer šta ovo znači? Dupli standardi, minimalne potrebe, građani prvog i drugog reda? Međutim, dok se zakoni o radu i trgovini ne promene, tako je kako je. Ali, Zakon o radu predviđa i mogućnost da korigujete iznos zarade ukoliko dođe do ozbiljne promene parametara i mi ćemo tu mogućnost iskoristiti ukoliko vidimo da se to u prvoj ili posebno drugoj polovini godine dešava – naglašava Andrić.

Ona podseća i da se godinama govorilo da oko 300.000 ljudi prima minimlac. Ni gore, ni dole, što je neverovatno. Onda je ove godine rečeno da najnižu zaradu prima pet odsto zaposlenih, a to je 114.000. To se ne može proveriti, podatak “izbacuju” državni sistemi, poreska uprava, centralni registar, iako su sindikati skeptični i veruju da je broj veći. Ali, ukazuje da i država kad je poslodavac, nekim kategorijama zaposlenih isplaćuje minimalnu zaradu, čak i ispod toga pa mora da dotira. Pre toga je morala da donese odluku i da obrazloži zašto ti zaposleni primaju minimalac i koliko će to da traje, jer se najniža plata daje kada firma ima teškoće u poslovanju. I inspektor rada bi trebalo da proverava da li takva odluka postoji, da kontroliše i državnu ustanovu, kao što to čini državni revizor. Ali, to se ne dešava. Navodi primer da kad je sindikat prijavio nezakonit rad poslodavca u “Krušiku”, to je državna firma, inspektorka je otišla u fabriku, srela se sa poslodavcem a sindikat posle samo mejlom obavestila da je sve u redu. 

Predsednica UGS “Nezavisnost” kaže i da je na tržištu sve više stranaca koji se neopravdano optužuju da damping cenama rada umanjuju i zarade domaćih radnika.

Iznenađeni poslodavci

- Stranih radnika je sve više. Mi smo godinama govorili da će niske zarade oterati ljude iz Srbije. Sada kad se to desilo, poslodavci su iznenađeni. Ali, slika na tržištu nije crno-bela. S jedne strane migracije radne snage ne možete zaustaviti, to je globalni trend, ali mi vidimo i zloupotrebu tog prava. Ima situacija da su domaći radnici proglašeni tehnoloških viškom, kao što se desilo u “Aerodrom keteringu”, a onda su sutradan zaposleni stranci sa platom koja je čak i ispod minimalca. To je klasična zloupotreba prava – ističe Andić.

Dodaje da je u Srbiji prijavljeno oko 20.000 ruskih državljana, uglavnom iz IT sektora, slede Kinezi koji rade u kineskim kompanijama, sa njihovim ugovorima i gde niti ima sindikalnog organizovanja, niti se zna kako im se zarade formiraju. Oni su van sistema. Onda dolazi oko 5.000 turskih radnika koji su uglavnom na velikim projektima infrastrukture. Na kraju su radnici iz Indije, Nepala, koji su najniže kvalifikovani, rade na najlošije plaćenim poslovima, uglavnom građevini, nešto malo u sektoru usluga, dolaze na tri do šest meseci, preko sumnjivih agencija, žive u neuslovnim kolektivnim smeštajima. Oni su potpuno nezaštićeni a nema ni zakonskih mogućnosti da se sindikalno organizuju.

- Tražimo da kao svuda u Evropi imamo pravo da organizujemo migrante, ovako je sve na granici sa kriminalom. Sećate se Ling-longa, niste mogli da uđete ni u hotel gde su bili smešteni. Tu je trebalo da reaguje tužilaštvo, imate sumnju da se radi o trgovini ljudima radi radne eksploatacije, treba da reaguje policija ako im je oduzet pasoš. Sindikat može tek kada zvanično izađu iz sive zone. Ne želimo da budemo zemlja koja će tako da obezbeđuje radnu snagu a ne želimo ni da antagonizujemo domaće i strane radnike, jer damping na cenu rada pravi alavi kapital a ne radnici koji iz svoje bede dođu ovde da rade. Treba u srž problema da zagrebemo a ne da jedne radnike okrećemo protiv drugih – poručuje Čedanka Andrić i najavljuje da se UGS “Nezavisnost” intenzivnije okrenuo javnosti pa će se pomaci ubrzo videti.