Sukob će biti frontalan. Mateo Salvini i Viktor Orban su odredili svog političkog neprijatelja broj 1 - Emanuela Makrona.

Italijanski ministar unutrašnjih poslova iz redova radikalne desnice i mađarski premijer, predvodnik „neliberalnih” snaga u Evropskoj uniji, sastali su se u Milanu  poslednje nedelje avgusta da bi postavili temelje političkog saveza sa ciljem da naprave proboj na evropskim izborima u maju sledeće godine.

Označavajući Makrona kao glavnog protivnika dali su mu legitimitet predvodnika suprotstavljenog tabora.

„Trenutno u Evropi postoje dva tabora. Makron je predvodnik snaga koje podržavaju imigraciju. Na drugoj strani smo mi koji želimo da zaustavimo ilegalnu imigraciju. Radimo zajedno na formiranju budućeg saveza koji će u prvi plan staviti pravo na rad, na zdravstveni sistem i na bezbednost – sve što nam evropske elite koje predvodi Makron uskraćuju”, rekao je mađarski premijer u Milanu, nazivajući Salvinija „herojem” jer je „prvi zaustavio emigrante na moru”.

Iako zvanično ne pripadaju istoj političkoj porodici, Orban Salvinija doživljava kao saputnika na putu ka „istorijskom preokretu za Evropu”.

Mađarski premijer je deo Evropske narodne partije (EPP), najveće političke grupe u Evropskom parlamentu, dok je Salvini u Evropi nacija i sloboda koju je 2015. godine osnovao zajedno sa Marin Le Pen, predsednicom francuskog Nacionalnog fronta.

Cilj im je, međutim, zajednički: da sruše osovinu Pariz-Berlin koja je do sada bila osnova evropske izgradnje. Odlučni su da povuku Evropsku uniju na desno, prema austrijskom modelu saveza tradicionalne i radikalne desnice. Do sada je u evropskim institucijama najveći uticaj imala koalicija desnih i levih snaga, EPP i Partija evropskih socijalista.

I Orban i Salvini su simbol populističkih snaga koje je u prvi plan izbacila migrantska kriza i nesposobnost Evropske unije da je reši.

Orban, koji je na kraju komunističke epohe u Mađarskoj bio disident liberalnih uverenja, danas je predvodnik „neliberalnih” snaga. Većinu u parlamentu je utvrdio na izborima u aprilu zahvaljujući tvrdoj politici prema migrantima, a sada želi da tu politiku nametne EPP-u, čiji član su i demohrišćani Angele Merkel (Srbija takođe u njoj ima svoje predstavnike, kao pridružena članica, uz Hrvatsku, Švajcarsku i Norvešku).

Salvini, koji je do juče bio marginalna pojava, sada je najpopularniji političar u Italiji. Ne propušta priliku da se obruši na francuskog predsednika i Evropsku uniju koje naziva licemernim jer nisu pomogli Italiji da pronađe rešenje za migrante koji su u velikom broju stigli na njene obale.

I jedan i drugi nemaju pravu opoziciju. U Italiji su se tradicionalne partije urušile, ostavljajući prostor populistima, Salvinijevoj Severnoj ligi i Pokretu 5 zvezdica, dok Orbanova partija suvereno vlada u Mađarskoj od 2010. godine.

Na ruku im ide klima u Evropskoj uniji u kojoj raste snaga evroskeptika, suverenista i nacional populista, što bi moglo da se potvrdi i na parlamentarnim izborima u Švedskoj za nedelju dana.

Cilj ovih snaga je da u centar debate za evropske izbore stave pitanje identiteta.

„Glas za Ligu je glas za drugačiju Evropu (…) koja priznaje identitet naroda”, rekao je Salvini u martu, nakon izbora za italijanski parlament. Orban je u junu izjavio da želi da EPP vrati hrišćanskim korenima.

Dva glavna podsticaja, pored nesposobnosti evropskih institucija da reše migrantsku krizu, dali su im Bregzit i dolazak Trampa za predsednika SAD.

Bregzit je podstakao strah od migranata koji ugrožavaju „naš” identitet (kulturu, jezik, religiju) i pojačao „anksioznost oko granica”. Ova anksioznost se pretvorila u opsesiju kontrole, podizanja zidova i utvrđivanja granica. Populističke partije nalaze sve više pristalica za svoju tezu da su ugroženi „hrišćanski koreni evropske civilizacije” od strane migranata iz muslimanskih zemalja.

Oslonac nalaze na drugoj strani Atlantika, gde Tramp sprovodi politiku „nulte tolerancije” prema imigrantima, što je dovelo do razdvajanja dece od roditelja i utvrđivanja zida sa Meksikom, kao i do zabrane viza za građane iz sedam pretežno muslimanskih zemalja.

Nezadovoljstvo evropskim institucijama se kod desničarskih populističkih partija meša sa američkom tezom o sukobu civilizacija. Na kontinentu koji ima vekovno iskustvo sa verskim ratovima ovo ima zloslutan ton. O tome svedoče i nacistički pozdravi na demonstracijama protiv migranata u Nemačkoj.

S druge strane je Makron viđen kao predvodnik proevropskih snaga, „razumnih” kako za sebe kažu, ali je pitanje da li je dovoljno snažan da ih povede. Mnogi u Evropi nisu u to uvereni.

Na unutrašnjoj sceni mu tek predstoje bitke koje je najavio, reforme i snaženje političke baze. U Evropskoj uniji je suočen sa neuspehom migracione politike koja je uzdrmala nemačku vladu, uzdržanim odgovorom Angele Merkel na njegov predlog reforme evro zone i gubitkom Italije kao partnera.

Makron želi da na evropskim izborima postigne ono što mu je pošlo za rukom na predsedničkim: da igra na kartu političkih podela koja mu je pomogla da pobedi Marin Le Pen. U evropskom kontekstu to je delikatnije upravo zbog toga što je Orban deo političke grupacije u Evropskom parlamentu koju predvode demohrišćani Angele Merkel, što ga je do sada štitilo od napada protivnika. Makron želi da raskine ovaj savez i da u isto vreme sačuva francusko-nemačku osovinu.

Marin Le Pen, koja je pobedila na prošlim evropskim izborim au Francuskoj, svoju strategiju zasniva na evropskom grupisanju populističkih snaga. „Perspektiva osvajanja većine za promenu Evrope nije toliko neverovatna. Na nama je da ostvarimo tu istorijsku pobedu”, poručila je na skupu u Nici 1. maja, na kojem je okupila saveznike iz Italije, Holandije, Poljske, Bugarske, Češke pod sloganom „Unija evropskih nacija”.

Na novom posteru stranke uz nju je Salvini, znak koliko igra na kartu evropskog saveza, a protiv sadašnjeg francuskog predsednika.

Sukob dva tabora definisaće evropski politički pejzaž narednih meseci.