Septembar i oktobar 2021. godine bili su izuzetno topao uvod u jesen. Temperature su uglavnom premašivale 20 i 25 stepeni. Istovremeno, učestale su žalbe građana prestonice i okruženja na nepodnošljivo aero zagađenje. Za vazduh koji je imao gustinu, miris i boju lokalne vlasti optužile su ,,individualna ložišta”, mada nikome nije bilo jasno zašto bi se ona koristila kada zahlađenje još nije bilo ni na vidiku. Nisu se tada previše čuli usamljeni glasovi stručnjaka koji su tvrdili da je reč o zagađenju koje potiče od nekvalitetnog uglja i blata sagorevanog u termoelektranama iz okoline Beograda.

Nekoliko meseci kasnije, već duboko u zimi, Elektroprivredu Srbije (EPS) potresla je serija ozbiljnih havarija. Blato u bunkerima za ugalj zaustavilo je rad bloka A u TENT-u, eksplozija mlina za ugalj i požar na gorioniku mazuta izbacili su iz sistema i blok B u TENT-u. Ispostavilo se: nemamo dovoljno uglja. Lignit koji se iskopava lošeg je kvaliteta, a da bi se to ,,popravilo”, dodavala se zemlja, polivala vodom, a potom mazutom kako bi smeša mogla da sagoreva. Uzroci aerozagađenja time su bili razotkriveni, a ,,ekonomija improvizacije” oborila je proizvodnju, te ispraznila skladište gasa koji je morao da ,,uskoči” zbog dodatne potrebe za strujom. I sve to baš u trenutku kad je na berzama gas bio najskuplji, kao i uvezena struja za koju je, po računici Fiskalnog saveta, potrošeno milijardu evra.

To sve bio je ozbiljan udarac na ego zemlje koja više od 70 odsto proizvodnje struje bazira na uglju koji, navodno, garantuje stabilnost elektroenergetskog sistema. Godinama unazad, iako planirano, EPS, a ni privatni sektor, nisu imali ozbiljnije investicije u obnovljive izvore energije što se pokazalo kao loša računica. U stručnoj, ali i laičkoj javnosti otvorila su se pitanja izgradnje novih postrojenja kojima bi se ugalj zamenio prihvatljivijim tehnologijama. To se lepo poklopilo sa evropskim zelenim dogovorom, usvojenim 2019. godine kojim je predviđeno da do 2050. godine u zemljama članicama Evropske unije potpuno prestane upotreba fosilnih goriva odgovornih za emisiju gasova sa efektom staklene bašte. Reč je, pre svega, o ugljen-dioksidu (CO2), sumpornim i azotnim jedinjenjima. Strategija je da se tranzicija sprovede kroz sve oblasti i da obezbedi pravednost i inkluzivnost. EU je ponudila i finansijsku i stručnu pomoć zemljama regiona i već naredne godine u Sofiji je potpisana Zelena agenda za Zapadni Balkan. Akcidenti u domaćim termoelektranama pogurali su Srbiju ka realizaciji tih planova, ali još uvek nema naznaka da će doći do ozbiljnijeg preokreta u strukturi izvora energije.

Sve je naopačke

Ipak, donekle usaglašeni sa politikom EU, rade se planovi i strategije kako da se obezbedi dovoljno energije, a smanji emisija štetnih gasova odgovornih za efekat staklene bašte i za klimatske promene. Prošle godine usvojen je Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP), u toku je usvajanje Akcionog plana za pravednu tranziciju, a očekuje se da EPS do kraja godine sačini plan dekarbonizacije, nakon koje će verovatno morati da se revidiraju svi ostali, uključujući prošlogodišnje, ovogodišnje i one projektovane do 2030. godine.

- Sve je okrenuto naopako. Država bi trebalo da diktira politiku i da se svi delovi sistema sa tim usklađuju, uključujući i EPS koji je javno preduzeće. Umesto toga, čeka se da EPS izradi svoj plan dekarbonizacije, koji će verovatno da sadrži informacije kada bi trebalo prestati sa proizvodnjom struje iz uglja, što je u prethodna dva dokumenta ostalo otvoreno, a ključno pitanje. Pritom, dosadašnja praksa ne garantuje da će posle usaglašavanja sve ići trasiranim putem, jer prema ranijim planovima u okviru Energetske zajednice (EnC), dve termoelektrane, Morava i Kostolac, trebalo je da prestanu sa radom 2023. Sudeći po novim projekcijama, radiće do 2030. jer se tek sada pominje njihovo zatvaranje. Država posredno priznaje: ,,Za sada nismo na tom putu, ali ćemo se uključiti”– kaže Ognjan Pantić iz Beogradske otvorene škole.

 Objašnjava da klimatska i energetska politika ne idu pod ruku, klima ima svoje ciljeve, da se smanji emisija štetnih gasova, energetika teži da obezbedi dovoljno energije i to do sada nije pomireno. Taj raskorak je posebno vidljiv u Srbiji, a prolazno vreme u kome smo ne uliva nadu da će se to uskoro promeniti.

- Države članice EU kao jedan od ključnih dokumenata usvojile su svoje INEKP-ove koji ih vode do klimatske neutralnosti. Mi smo krenuli u taj proces budući da smo potpisnici ugovora o osnivanju EnC-a, koja služi kao međukorak za spuštanje tih pravila sa nivoa EU na države članice i na ceo naš region plus Ukrajina, Gruzija i Moldavija. Pravila su sastavni deo Klastera 4, što je dodatni motiv za izradu i usvajanje tih dokumenata kod nas. Država se izradom INEKP-a na papiru usaglasila sa evropskom politikom, ali taj dokument daje ciljeve do 2030. godine. Mi smo već tu podbacili jer su planovi koji se odnose na udeo obnovljive energije u finalnoj potrošnji niži od onoga što je EnC propisala. To je prvi zabrinjavajući momenat iako nam je EnC progledala kroz prste pošto je država napravila obrazloženje kakav će biti udeo obnovljive energije po različitim sektorima potrošnje. Ali, činjenica je da mi cilj na nivou potrošnje nismo ispunili – navodi Pantić.

Slon u sobi

Kod INEKP-a je, kaže, glavno postignuće da gasova sa efektom staklene bašte ili nema uopšte, ili da su postojeće emisije uklonjene pre svega prirodnim putem, apsorpcijom koju omogućavaju zelene površine, šume. Poenta je da računica bude na nuli. Ali, naglašava Pantić, plan koji smo mi usvojili ni u najambicioznijoj varijanti ne predviđa klimatsku neutralnost do 2050. godine. Očekuje se samo smanjenje prisustva na nivo od 80 do 90 odsto u odnosu na referentnu 1990. godinu, jer ćemo, čita se između redova, prestati da proizvodimo električnu energiju u termoelektranama. Dokument sadrži politiku energetske efikasnosti, postoje razne mere kako bi se to poboljšalo, ali ciljevi, mere i način praćenja indikatora nisu jasno postavljeni. Iz ovoga što je do sada čitano, teško je zaključiti da li je država u stanju da ispuni sve što je obećala.

- Na globalnom nivou emisije gasova staklene bašte potiču iz raznih izvora, negde je to dominantno poljoprivreda i stočarstvo, negde industrija. U Srbiji, to je priča o energetici, a ona u toj temi stoji kao slon u sobi. Država do sada nije učinila previše. Uzimani su krediti za izgradnju sistema za odsumporavanje koji nisu realizovani, pa smo na njih plaćali penale, ako se i ušlo u proceduru, pravne obaveze i usvajanja dokumenata poput studija o uticaju na životnu sredinu ,,preskakana” su, postrojenja su puštana u rad bez dozvola… U ovom slučaju, što se na jednoj strani dobije, na drugoj se gubi. Primer je ako se planira smanjenje emisija oksida sumpora, za rad tog postrojenja elektrana mora da proizvodi više energije što znači veću emisiju CO2. Sad kad je počelo da se govori o napuštanju uglja, došli smo do ukidanja moratorijuma na nuklearne elektrane, razmišlja se i o gasnim elektranama, iako mi gotovo sve količine tog energenta uvozimo, a trenutno povlašćena cena nije garancija za neki duži period. Države u regionu takođe se bave proširenjem kapaciteta iz gasa uz očekivanja da će se ta postrojenja moći da rade na vodonik kada ta tehnologija bude usavršena – ističe Ognjan Pantić i zaključuje da se u tim planovima vidi i nedostatak ideja i nestabilnost.

I Hristina Vojvodić iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) ocenjuje da su dokumenta koja država donosi u ovoj oblasti uopštena, više u funkciji da se kaže kako ih imamo, pa da možemo na osnovu toga da povučemo neka sredstva iz EU.

Plan je da donesemo plan

- Neki od podataka u dokumentima dati su proizvoljno, navodi se da će proizvodnja struje iz uglja prestati do 2050. godine ali se ne objašnjava kako. Ne zna se preciznije kada će taj broj radnika iz ugljenokopa ostati bez posla tokom energetske tranzicije, ne uključuje sindikate, lokalne zajednice, čak ni Ministarstvo zaštite životne sredine koje bi trebalo da ima značajnu ulogu u tom procesu. Planovi su haotični i ne ulivaju poverenje da će biti ostvareni, a jedino što se iz dosadašnje gomile papira može zaključiti: Planiramo da donesemo plan – kaže Vojvodić.

Navodi primer aktuelnog Akcionog plana za pravednu tranziciju, koji je „prazan” dokument. Mnogo reči bez osnovnih informacija, pri čemu nema ni svoje mesto u našem pravnom sistemu, „visi” bez oznaka da je reč o javnoj politici. Ljudi koji rade na eksploataciji uglja ne znaju da li će i kada proizvodnja prestati, ne mogu da planiraju svoju budućnost, a u neizvesnosti su i lokalne sredine koje ne znaju kako da usmere razvoj. U dokumentima se pominje broj od 472 radna mesta u Kolubarskom regionu koji bi bio pogođen gašenjem termoelektrane Morava i Kolubara. One su prve na spisku za povlačenje sa mreže. Plan države je da problem zaposlenih u ovom sektoru reši tako što će jedan broj otići u penziju, a pominje se mogućnost da se preostali rasporede po drugim objektima, Kostolac 3 na primer. Ali, naglašava, preseljenje radnika iz jednog u drugi region nije jednostavno, a još manje je trajno i dugoročno rešenje usmereno za potrebe zajednice.

- Akcioni plan se naslanja na INEKP koji u jednoj maloj tabeli kaže da 2050. nećemo imati proizvodnju električne energije iz uglja. Imamo neke planove za obnovljive izvore energije, ali nemamo za dekarbonizaciju niti strategiju kako ćemo prestati da proizvodimo električnu energiju iz uglja. Imamo i jednu raniju analizu koja dovodi u pitanje mogućnost da stare termoelektrane nastave rad do 2050. a potpuno je neizvesno da li ćemo moći po pristupačnim cenama da nabavljamo rezervne delove i da li mogu da poštuju ekološke zahteve. Dosadašnje iskustvo ne ohrabruje jer smo već u osmoj godini primene Direktive o velikim ložištima a sve termoelektrane i dalje rade nezakonito. Nisu u stanju da se uklope ni u olakšavajuće, prelazne odredbe. Stanje nije popravilo ni novo postrojenje za desumporizaciju na TENT-u jer je emisija gasa i dalje mnogo iznad dozvoljene, uz nerešeno pitanje otpadnih voda i odlaganja ogromnih količina gipsa koji nastaje u tom procesu. Nema odgovora ni na pitanje šta će se desiti ako termoelektrane, planirane do 2050. već 2035. ne budu mogle da rade? Kolaps? - pita Vojvodić.

Uradićemo, ali kasnije

Ističe da su u Akcionom planu svi ciljevi uslovljeni. Realizovaće se ako to dozvoli energetska bezbednost ili ako budemo izgradili kapacitete obnovljivih izvora, ili ako termoelektrane budu mogle da rade… Sve te dileme, uključujući dekarbonizaciju i pravednu tranziciju, morale su, zajedno sa rešenjima, da budu obuhvaćene INEKP-om, ali to nije urađeno. Umesto celovitog plana, rade se parcijalni dokumenti, površni, bez konkretnih rešenja i ključnih informacija, nisu usklađeni ni međusobno ni sa realnošću, a naglašeno je da se intenzivnije aktivnosti planiraju tek posle 2030. godine, što nije prihvatljivo, naglašava Hristina Vojvodić.

Profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u penziji, Petar Đukić, smatra da su ciljevi zelene agende postavljeni malo preambiciozno u težnji da, inače prenaseljen, velikim delom urbanizovan i sa malim površinama pod kvalitetnim šumama, evropski kontinent, postane u ekologiji napredan. Najveći akcenat se stavlja na energetiku i za zemlje EU i za kandidate u okviru EEZ ali, objašnjava da ta održiva energetika ne znači da se do 2050. godine ne emituje nimalo CO2 i da se ne troši nimalo fosilnih goriva. Ističe i da više nade treba uložiti i u postizanje energetske efikasnosti.

- Srbija ima ogroman potencijal da tu napreduje jer smo sada jako energetski neefikasni. Jedna smo od poslednjih zemalja Evrope po tom kriterijumu. Mi bacamo energiju, a uz bolju organizaciju možemo da postignemo dobre rezultate. Sada, da bi se ostvarila proizvodnja bruto društvenog proizvoda (BDP) vrednog 1.000 evra, nama je potrebno 210 litara ekvivalenta nafte (miks svih energenata bez obzira iz kog izvora, preračunat u naftu). Crna Gora za isti BDP troši 160, Hrvatska 140, Rumunija tek 110 litara. Ako se bolje organizuje saobraćaj, pogotovu javni, industrija, tehnologija, domaćinstva, može mnogo da se postigne – kaže profesor Đukić.

Dodaje da je u Srbiji dodatni problem struktura energetike. Imamo kapacitete na ugalj sagrađene pre 45 ili 50 godina, zastarele tehnologije, neredovno održavane koji sagorevaju lignit najlošijeg kvaliteta, pri čemu koriste svega 29 do 30 procenata energije koja se u njemu nalazi. Obnovljivi izvori u ukupnom skoru učestvuju tek sa 21 do 23 procenta. Podseća i da je reverzibilna hidroelektrana Bistrica, koja bi znatno poboljšala sliku hidropotencijala, trebalo da bude završena do 2020. godine, a gradnja još nije ni započeta.

Ekološki novac ubija komarce

- Tačno je da ugalj emituje najviše ugljen dioksida i drugih materija po jedinici ostvarene energije. On nikada nije čist, sadrži i ugljen monoksid koji je izuzetno otrovan, takođe i primese sumpora koji kad odu u atmosferu, sa vlagom iz vazduha grade sumpornu kiselinu. Kako je u sagorevanje sa ugljem pomešana i zemlja, ima i azotnih jedinjenja, teških metala, nuklearnih čestica, pa je emisija svih tih gasova sa efektom staklene bašte izuzetno štetna. Tačno je da moramo povećavati energiju iz obnovljivih izvora, ali ne vidim da će se potpuna eliminacija uglja ostvariti u tako kratkom roku. U tim uslovima, jedna od mogućnosti su tehnološki prihvatljivija postrojenja koja emituju manje štetnih supstanci, a stepen iskorišćenosti energije uglja ide i do 60 odsto. Onda bi mogli da biramo ugalj koji ložimo, da redovnije remontujemo. Smanjilo bi se zagađenje ako bi uz to prečišćavali otpadne vode, rekultivisali devastirano zemljište na deponijama i starim kopovima. Kada bi gasa na svetskom tržištu bilo dovoljno, prihvatljive bi bile i elektrane na taj energent, jer on ne sadrži sumpor ni ostale primese, nema otpada u vidu pepela i šljake, samo CO2, ali u znatno manjoj količini nego kod uglja – objašnjava Đukić i naglašava da bi i pošumljavanje donelo veću količinu kiseonika i neutralizaciju CO2.

Podseća da smo do 1991. godine imali redovnu rekultivaciju zemljišta jer su zagađivači iz dohotka izdvajali deo koji je pripadao lokalnim zajednicama. Iz tih sredstava su se sanirale štete u životnoj sredini. Posle je to prešlo u zajedničku gradsku kasu i sada više ne funkcioniše, od tih para se ubijaju komarci, koriste se za razne komunalne potrebe na teritoriji čitavog grada, kako objašnjava naš sagovornik.

- I druge zemlje imaju takva izdvajanja, recimo Norveška za utrošen gas, Aljaska za naftu. To su ogromni fondovi koji se troše za infrastrukturu, obrazovanje, zdravstvo, ali i za pristup novim resursima kada se postojeći iscrpe. Tako bi trebalo i u Boru i Majdanpeku, da se uzme jedna dobra rudna renta za metalične sirovine koja će se investirati u neke druge poslove. Da se ispoštuje princip ,,zagađivač plaća”, ali i da se stimulišu čistije proizvodnje – ističe Đukić.

Inače, prema Energetskom bilansu za 2021. koji predstavlja plan proizvodnje i potrošnje za tu godinu, predviđen je utrošak nešto iznad 40 miliona tona uglja, iz domaćih izvora ukupno 39,07 miliona tona pre svega lignita, dok bi se preostali deo od 0,95 miliona dopunio iz izvoza. Za ovu godinu plan domaće proizvodnje obuhvata 33,33 miliona tona, iz uvoza se očekuje 3,39 miliona, a ukupna potrošnja uglja bi iznosila 36,72 miliona tona. Najviše domaćeg uglja koji je, uzgred, sve slabijeg kvaliteta, dobija se iz površinskih kopova Kolubare i Kostolca. U 2021. godini to je bilo 38,45 miliona tona, ove godine očekuje se 32,80 miliona tona. Gotovo sve količine, 98 do 99 odsto, namenjene su za rad termoelektrana. U strukturi domaće proizvodnje primarne energije, 2021. godine obnovljivi izvori (iz biomase, hidropotencijala, vetra, biogasa, solara i geotermalnih izvora) su prema planovima učestvovali sa 20 odsto, dok je plan za ovu godinu učešće od 29 procenata.