Glas sindikata slabo se čuje poslednjih godina, neki elektronski ili štampani mediji uopšte ih ne pozivaju, ne pitaju šta rade, za šta se zalažu, neće čak ni kometar da zatraže kada je nešto iz njihovog polja rada. Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije kaže u podkastu “Pola sata Demostata” da sindikati generalno nisu omiljeni jer nema želje da se čuje glas zaposlenih, iako su kritike koje iznose realne i objektivne. Dodaje da i članstvo pita zašto su neaktivni, ono želi da vidi svoje predstavnike.

- I sindikati su još uvek u tranziciji, neki se snalaze bolje, neki lošije. A kao i bilo koja institucija ili kompanija, moraju da imaju medijsku strategiju, komunikaciju kako sa članstvom, znači internu, tako i spoljašnju, sa javnošću. Mi imamo vidljivosti unutar članstva, imamo razne aplikacije, sajtove, pisane brošure, ali nas u javnosti, “mainstream” medijima nema, osim kada neko želi da potvrdi svoju politiku ili stav – objašnjava Vuković.

Svi smo imali iluziju da će tranzicija iz jednog političkog i ekonomskog sistema u drugi doneti dobit većini, najvećem delu građanstva koje čine zaposleni ili bivši zaposleni

Na pitanje Demostata gde su bili sindikati u vreme prekretnice, privatizacije kada su odjednom pogubljena sva radnička prava, on odgovara da smo svi imali iluziju da će tranzicija iz jednog političkog i ekonomskog sistema u drugi doneti dobit većini, najvećem delu građanstva koje čine zaposleni ili bivši zaposleni.

- To je obećavala i politika, tvrdili su da moramo da se prilagodimo nekim globalnim kretanjima jer je nestala jedna alternativa u kapital-odnosima. Mislim da smo bili naivni. Svi ili bar većina, među njima i članovi sindikata i dobar deo sindikalnog liderstva. U to vreme smo bili aktivniji jer smo zaista smatrali da treba odbraniti neke zakone i da dobar deo privatizacije treba da osete oni koji su stvarali te vrednosti. Imali smo razne modele privatizacije, ali najčešće se to u praksi izmenilo i u Srbiji je došlo do nečega što neminovno nosi kapital-odnos: to je neoliberalni koncept koji donosi bogatstvo i benefite manjini, bez obzira da li se ona zove svet kapitala ili politička elita. Manji deo tih vrednosti ostao je zaposlenima i građanima a oni su u društvu većina – navodi sagovornik Demostata.

Kaže da su se sindikati borili za neke zakonske odredbe, da ljudi iz privatizacije dobijaju svoje akcije, deo neke vrednosti. Neki koji su se organizovali to su i uspeli, neki nisu uz određena devijantna ponašanja rukovodstva u kompanijama, pa čak i delova političke elite, koja je želela da iz privatizacije preuzme ogromno bogatstvo.

- To se dogodilo. Posle toga, nekoliko decenija borimo se za nešto uz razna druga dešavanja u društvu, krize, pitanja državnosti, problema koje kao država imamo… Možda se tu izgubila neka snaga, neka volja, mada među određenim sindikalnim liderima i u članstvu i dalje  postoji borbena strategija. Možda je ne viđamo, ali dešavaju se i danas pritisci kako na političkoj liniji tako i na poslodavce, privrednike, da se taj tranzicioni period podeli ravnomerno i pravično – ističe Vuković.

Kod privatnog sektora, dodaje, realno postoji ideologija koja ide u prilog svetu kapitala koji je uz to i u sprezi sa političkim elitama

Potvrđuje da se malo značajniji uticaj oseća u javnom sektoru, u prosveti, zdravstvu, državnim firmama gde je očuvano neko jezgro sindikalnog delovanja dok je u realnom sektoru to praktično razbijeno jer je mali broj firmi u kojima deluju.

- Ima nekoliko razaloga za to. Prvi je jedna koalicija političke elite i sveta kapitala, koja ima mimikriju iza koje se krije nešto što zovemo normativno i stvarno. U javnom sektoru, državnim ustanovama i preduzećima, pošto je tu politička elita poslodavac jer država kroz budžet opredeljuje sredstva, postiže se određeni dijalog kroz kolektivne ugovore. Tu predstavnici države ne smeju da javno ne poštuju sindikalno organizovanje. Oni moraju da poštuju nešto što je država Srbija uradila, ratifikovala međunarodne konvencije koje dozvoljavaju slobodu i sindikalnog i poslodavačkog udruživanja – naglašava on.

Kod privatnog sektora, dodaje, realno postoji ideologija koja ide u prilog svetu kapitala koji je uz to i u sprezi sa političkim elitama.

- Danas skoro da nemamo značajnijeg političara, poslanika ili odbornika za koga ne čujemo da ima vezu sa nekim privrednim subjektom ili da je on skriveni vlasnik, izvršni direktor i sl. On ima potrebu da svoju poziciju na nacionalnom ili lokalnom nivou iskoristi, ima ekonomski interes. Brana mu je sindikat koji se zalaže za ravnomerniju raspodelu tog bogatstva, “kolača” koji je sačinio kao privatnik i onda ne dozvoljva sindikalno organizovanje. To je velika opasnost na koju su sindikati unazad nekoliko decenija ukazivali na generalnim skupštinama Međunarodne organizacije rada (MOR). U svakom izveštaju stoji da ne primenjujemo niti konvencije MOR-a, niti Zakon o radu i druge zakone koji bi omogućili radnicima da se slobodno učlanjuju u sindikate. Ima primera da je poslodavac tražio od radnika, pre nego što ga zaposli, da potpiše papir u kome stoji da će automatski dobiti otkaz ako se učlani u sindikat. A u tranzicionom periodu, najveći strah radnika je bio od gubitka posla, onda nema egzistenciju ni za sebe ni za porodicu i dobar deo je bio zastrašen, morao je da bira između radnog mesta i članstva u sindikatu - napominje Vuković.

Sindikalci u kompanijama vrlo brzo dobijaju otkaz, inspekcija rada može da reaguje kada to otpuštanje nema veze sa poslom koji obavlja, ali kompanije uvek navedu neki drugi razlog a ne aktivnost u sindikatu

Ističe i da su promene radnog i socijalnog zakonodavstva kroz koje su značajno smanjena prava radnika i osiguranika još jedan primer razlike između normativnog i stvarnog.

- Poslednja velika izmena u zakonima o radu i o penzijskom i socijalnom osiguranju bila je 2014. a to je prošlo bez saglasnosti i mogućnosti sindikata da daju svoje predloge i da se uvaže njihovi argumenti. Ti zakoni prošli su bez zvaničnog insituta, javne rasprave koja je deo demokratske procedure. Nemamo ništa protiv da ministartsvo koje je zaduženo za tu oblast inicira izmene radnog zakonodavstva. Ali onda se formiraju radne grupe, učestvuju predstavnici sindikata, pa kad se dođe do nacrta tog dokumenta trebalo bi da ode na javnu raspravu, da bi kompletna javnost mogla da da neke sugestije a posle toga na Socijalno-ekonomski savet, mesto gde bi trebalo da se sučele argumenti politike, kapitala i sveta rada. Mi smo to propustili, zaobišli su se zvanični instituti i to je razlog što imamo smanjenje radničkih i sindikalnih prava i najvažnijeg, da za svoj rad imate dostojanstvene zarade – kaže Vuković.

Na pitanje da li iz tih prava koja su preostala, radnici imaju sigurnost, da li će inspekcije ili sudovi da reaguju u razumnom roku kada su im uskraćena, ističe da je nekoliko godina pa i decenija veoma teško da se ostvari ono što je kao pravo dato.

- Sindikalci koji predstavljaju svoje koleginice i kolege u kompanijama vrlo brzo dobijaju otkaz, inspekcija rada može da reaguje kada to otpuštanje nema veze sa poslom koji obavlja, ali kompanije uvek navedu neki drugi razlog a ne aktivnost u sindikatu. Retko se dogodi da inspekcija vrati radnika na posao, a i tada mu često poslodavac ne dozvoljava da uđe u firmu ili ga raspoređuje na neko mesto koje je ispod nivoa njegove kompetencije i obrazovanja. Pri tom se otvara radni spor koji zaista dugo traje i treba da imate dovoljno kadrova koji će zastupati radnika ili predsednika sindikata na sudu, i sredstava da se taj period bez prihoda pokrije. Znači, poruka poslodavaca je: ne smeš da se baviš sindikatom. I to je jedan od razloga zašto mi u privatnom sektoru imamo manje i slabije organizovane sindikate -  objašnjava Vuković i dodaje da u početku postoji solidarnost, ali kada takvo stanje traje nekoliko godina, ona se ponekad izgubi.

Iz spone političara i privrednika imate pritiske na vrh inspekcije, da se neka kršenja radničkih, sindikalnih prava i zakona stavljaju ili u fioku ili se pritužbe odbiju na neki drugi način odbiju

Postoji i niz drugih razloga slabog uticaja sindikata, naglašava on, nastaju iz kapital odnosa, sistema u kome neko na veoma lak i brz način želi da dođe do enormnog bogatstva. Da bi poslodavci imali svoj profit i dobre zarade, moraju da umanjite plate radnicima, ne plaćaju im prekovremeni rad, regres, topli obrok daju na nivou jednog dinara.

- Imamo mali broj inspektora rada a veliki broj privrednih subjekata, na 400.000 firmi imate 250 inspektora ili jedan za skoro 2.000 preduzeća. Znači, inspekcija rada nema dovoljno kapaciteta da otkrije sva devijantna ponašanja poslodavaca. A onda iz spone političara i privrednika imate pritiske na vrh inspekcije, da se neka kršenja radničkih, sindikalnih prava i zakona stavljaju ili u fioku ili se pritužbe odbiju na neki drugi način odbiju – navodi Vuković.

Dodaje i da živimo u iluziji da ista prava važe za sve, u javnom sektoru, preduzeću gde država ili lokalna samouprava imaju vlasništvo, u stranim ili u domaćim firmama. Ali, koliko se to stvarno poštuje ne zavisi od vlasništva.

- Ne treba generalizovati. Imamo strane kompanije koje ne poštuju radnička prava, to je poznato, a imamo i one koje priznaju sindikalno organizovanje, imaju na nivou kompanija socijalni dijalog koji se iskazuje kroz kolektivne ugovore i poštuju pravila koja dogovore poslovodstvo i sindikati. Imamo zaista dobre strane kompanije ali i one koje to ne uvažavaju. U takvim slučajevima, pošto je Savez samostalnih sindikata Srbije punopravni član međunarodnih sindikalnih organizacija i Evropske konfederacije, imamo i na internacionalnom i na evropskom nivou dobru saradnju i pokušavamo da preko koleginica i kolega iz zemalja iz kojih dolaze takve kompanije, izdejstvujemo da ono što poštuju u svojoj centrali, poštuju i u “isturenom odeljenju” u Srbiji. Imamo u tome uspeha, jer ne žele loš imidž – ističe Vuković.

Znamo da je sa nekim radnicima iz inostranstva povezana trgovina ljudima, radna eksploatacija, bilo je takvih slučajeva u nekoliko fabrika sa radnicima iz Vijetnama, Indije

Tvrdi da i kod domaćih firmi nema generalizacije, ali što je veća kompanija bolji je odziv. Manje se, kaže često opredeljuju da ne zaposle više od deset radnika, koliko smatraju da je potrebno za osnivanje sindikata, iako su po statutu SSSS mogući i pojedinačni članovi.

- Veliki procenat domaćih poslodavaca koji hoće profit i bogatstvo na brz način, izbegava da zaposlenima pruži informaciju kuda ide taj privredni subjekat, kako se ponaša na tržištu, da li ima zaradu. Izbegava da razgovara sa svojim zaposlenima i da prizna da bi i plate zaposlenih trebalo da se povećaju ako je inflacija 14 odsto što troškovi za ishranu i nadmašuju. Ali, jedno vreme je bila visoka nezaposlenost, pa je kod njih važio moto: ako nećeš da radiš, uzeću nekoga sa biroa. Sada, međutim, radna snaga nedostaje, uvozimo je. A odgovor radnika i građana Srbije koji su nezadovoljni svojom ekonomskom pozicijom, pa i ukupnom, društvenom, je da odlaze u druge zemlje i svoju budućnost tamo traže – ističe sagovornik Demostata.

Napominje da opasnost za domaće radnike predstavlja veliki broj stranih koji dolaze u naš još neadekvatan sistem.

- Sindikati nemaju ništa protiv dolaska radnika iz drugih zemalja, ali imamo problem kada dolaze iz zemalja gde su životni, društveni standard i uslovi za rad mnogo niži nego u Srbiji. Ovde imaju bolje zarade nego u njihovim zemljama, ali to domaćim radnicima stvara socijalni damping. Uz to, mi nemamo dobru implementaciju zakona, nemamo dovoljan broj inspektora ne samo rada nego i bilo kojih drugih koji će tražiti od njih da poštuju pravila ove zemlje. Znamo da je sa nekim radnicima iz inostranstva povezana trgovina ljudima, radna eksploatacija, bilo je takvih slučajeva u nekoliko fabrika sa radnicima iz Vijetnama, Indije. Uz to, sada i privatne agencije osnovane u tim zemljama ili ovde mogu da dovode bilo koga jer su se izmenili zakoni o zapošljavanju stranaca, fleksibilniji su, ne moraju da imaju svu dokumentaciju ili radne dozvole. Mi sada insistiramo na kolektivnim ugovorima u privatnom sektoru – naglašava Vuković i dodaje da ovih dana počinju pregovore oko opšteg kolektivnog ugovora, nakon čega ugovori u raznim granama mogu da odrede tarifne sisteme ispod kojih niko ne bi mogao da bude plaćen bilo da je radnik iz Srbije ili iz neke druge zemlje.

Napominje da sindikat kome pripada već nekoliko godina unazad nema nikakve kontakte sa političkim partijama, a i da su pre toga razgovori bili samo kurtoazni. Podseća da su pre par decnija skoro godinu dana posvetili pitanju da li članstvo treba da se prikloni nekoj stranci ali su ustanovili da u svojim redovima imaju pripadnike i simpatizere različitih političkih opcija i da bi svrstavanje uz neku od njih unelo konfuziju.

Stranke jesu zainteresovane da uđu u sindikalne strukture. Međutim, u sindikatima bi to poremetilo jedinstvo kod odluka o nekoj akciji. A partije mogu i da “zavedu”, kažu da će nešto ostvariti pa ne urade, a kad odu sa vlasti postoji rizik revanšizma

- Sindikate okupljaju neki drugi interesi, ekonomski, poboljšanje standarda i pozicije radnika a svako od nas ima individualno pravo da bude član ili simpatizer neke partije. Naš statut ne dozvoljava da ako imate funkciju u sindikatu, budete i član neke političke partije. E, sad to ne znači da u praksi nemamo neke članove koji su članovi nekih patija, nekada su i na listama za odbornike ili poslanike, ali posle izbora morali bi da daju ostavke na sindikalne pozicije. To kaže papir, život je uvek malo širi pa sigurno imamo i neke koji su članovi ili simpatizeri ili vladajuće ili opozicione opcije – kaže Vuković.

Potvrđuje da, iako nema vidljivih pokazatelja, stranke jesu zainteresovane da uđu u sindikalne strukture. Međutim, u sindikatima bi to poremetilo jedinstvo kod odluka o nekoj akciji. A partije mogu i da “zavedu”, kažu da će nešto ostvariti pa ne urade, a kad odu sa vlasti postoji rizik revanšizma. Zbog toga misli da bar u narednih nekoliko decenija veza sindikata i partija kod nas neće biti poželjna, dok ne izgradimo demokratsko društvo u kome ne morate da budete član stranke da biste bili na određenoj poziciji.

U svetu ima primera kada su sindikati spremni da uđu u rizik zajedno sa nekom političkom partijom, ali se zna da će, ukoliko osvoje vlast, jačati solidarne fondove, socijalna davanja, insistirati na kolektivnim ugovorima i izbalansiranom radnom zakonodavstvu

- Po tom pitanju u svetu ima različitih primera. U zemljama koje imaju duboku demokratsku strukturu, koje poštuju ukupan korpus ljudski prava u okviru njih i radničkih i sindikalnih, na primer skandinavske države, tu imate povezanost sindikata sa strankama pretežno socijalističke ili socijaldemokratske opcije. Nije problem da neko bude funkcioner u sindikatu i da pri tom ima funkciju u partiji na nacionalnom ili lokalnom nivou. Ali, to je tradicija koja traje stotinak godina. Tu su sindikati bili preteče stvaranja ideologije neke stranke, levo nastrojene koje zastupaju interese radnika, većine, zalažu se za veća poreska opterećenja bogatih, ravnomerniju raspodelu. Kod nas imamo situaciju gotovo kao kod Alana Forda, da uzimate od siromašnih da bi davali bogatima. U Srbiji je istim procentom poreza opterećena i visoka koliko i minimalna zarada iako od nje ne može da se preživi, dok su u većini razvijenih zemalja niske plate oslobođene dažbina dok se na visoke primenjuju i više poreske stope - naglašava Vuković.

On dodaje i da u svetu ima primera kada su sindikati spremni da uđu u rizik zajedno sa nekom političkom partijom, ali se zna da će, ukoliko osvoje vlast, jačati solidarne fondove, socijalna davanja, insistirati na kolektivnim ugovorima i izbalansiranom radnom zakonodavstvu. Zbog toga se neki sindikati u svetu bore u tesnoj vezi sa političkim partijama. U Srbiji smo, tvrdi, daleko od toga i sumnja da će se u skorije vreme sindikati vezivati za bilo koju političku stranku jer ni jedna u poslednje dve-tri decenije nije radila u korist sindikata ili radnika.

Mi smo jedna od raritetnih zemalja koja ima dve potrošačke korpe, prosečnu i minimalnu. To kao da znači da jedan sloj građana treba manje da jede, manje da troši

- Mi smo jedna od raritetnih zemalja koja ima dve potrošačke korpe, prosečnu i minimalnu. To kao da znači da jedan sloj građana treba manje da jede, manje da troši pa uz institut minimalne zarade imamo i institut minimalne korpe koju već decenijama ni najniža plata ne pokriva. U poslednjih deset godina, ako je neko imao nesreću da bude na minimalcu, sada je u minusu bar 12.000 do 13.000 evra, tolika je bila razlika. A inače je minimalna korpa toliko oskudna, mizerna, ne dozvoljava vam da reprodukujete snagu niti porodici možete da obezbedite iole pristojan život. Sindikatima je još 2018. obećano da će bar te dve kategorije biti izjednačene, oko toga ne bi trebalo ni da pregovaramo. Sada jeste napravljen neki napredak, jer minimalna zarada koja je utvrđena za narednu godinu pokriva minimalnu korpu, ali obračunatu po cenama u maju ove godine. Ne znamo kolika će biti u januaru 2025. ali je verovatno da će biti skuplja – procenjuje Vuković i zaključuje da je jedini uspeh u poslednjim pregovorima to što je argumentacija sindikata doprla do onih koji odlučuju.