U poslednjih nekoliko godina odnos SAD prema Kini naglo je preusmeren sa balansiranja između saradnje i konkurencije na ovo potonje, piše magazin Forin afers. Većina američkih političara i komentatora smatra da je nova konfrontaciona strategija posledica porasta kineskog samopouzdanja, naročito utkana u kontroverznu ličnost kineskog predsednika Si Đinpinga. Na kraju, ipak, ova neprekidna tenzija, naročito pojačana izbijanjem novog koronavirusa i ekonomskim padom, verovatno će razotkriti slabosti vlasti aktuelnog kineskog predsednika.

Iako ograničena u uticaju na zatvoreni kineski politički sistem, diplomatski, ekonomski i vojni pritisak koji SAD može izvršiti na Peking dovešće tamošnjeg predsednika i vladajuću Komunističku partiju Kine (KPK) pred ogromne teškoće. Dugotrajno suočavanje sa SAD, piše ovaj magazin, stvoriće uslove pogodne za dramatične promene.

S naglim pojačanjem napetosti između Sjedinjenih Američkih Država i Kine tokom poslednjih nekoliko godina, sve češće se pribegava poređenju odnosa ovih dveju sila sa nekadašnjim američko-sovjetskim rivalstvom.

Bez obzira na ograničenja ove analogije, piše autor ovog članka, kineski lideri posvetili su mnogo pažnje učeći lekcije iz perioda "hladnog rata" i raspada Sovjetskog Saveza. To im, ipak, nije pomoglo da izbegnu neke od najuočljivijih grešaka nekadašnjih sovjetskih vlasti.

Tokom višedecenijske hladnoratovske tenzije, rigidnost sovjetskog režima i njegovih vođa pokazala se kao najvrednije bogatstvo Sjedinjenih Država. Kako piše ovaj analitičar, Kremlj je kretao strategijama koje nisu imale izgleda na uspeh, držeći se zastarelog ekonomskog sistema, nastavljajući rušilačku trku u naoružanju i insistirajući na održanju globalne imperije, umesto da prihvati gubitke koje bi donela temeljna reforma. Kineski lideri su, tvrdi autor, na sličan način ograničeni rigidnošću sopstvenog sistema, pa samim tim i u ispravljanju grešaka u politici. U 2018. godini, kineski predsednik ukinuo je ograničenja predsedničkog mandata, nagovestivši time svoju nameru da doživotno ostane na vlasti. U svojim redovima počeo je sprovoditi „čistke“, svrgavajući istaknute stranačke zvaničnike pod izgovorom antikorupcijskih akcija. Suzbio je proteste u Hong Kongu, uhapsio stotine aktivista za ljudska prava i nametnuo najstrožu medijsku cenzuru od vladavine Mao Cedunga. Njegova vlada izgradila je kampove za preobraćanje u Sinđijangu u kojim je zatvoreno više od milion ujgurskih, kazahtanskih i drugih muslimanskih manjina. Centralizovala je ekonomsko i političko odlučivanje, slivajući sredstva vlade u državna preduzeća i unapređujući tehnologiju nadzora. Sve ove mere, smatra autor, KPK su učinile slabijom: rast državnih preduzeća unazađuje ekonomiju, dok nadzor hrani otpor. Širenje koronavirusa probudilo je nezadovoljstvo tamošnjeg stanovništva svojom vladom.

Foto: printscreen

Ekonomske tenzije i političke kritike koje proizilaze iz konkurencije ovih dveju sila mogle bi biti samo kap koja preliva čašu. Ako Si nastavi putem podrivanja temelja kineske ekonomije i poličke moći i monopolizovanja odgovornosti i kontrole, otvoriće vrata svoje partije kataklizmičnim promenama.

Od preuzimanja vlasti 2012. godine, Si je kolektivno vođstvo zamenio vladavinom jakog vođe. Pre njega, režim je istrajavao u ideološkoj fleksibilnosti i političkom pragmatizmu. Izbegavao je greške oslanjajući se na proces donošenja odluka na konsenzusu, koji je objedinjavao i stavove rivalskih frakcija i prilagođavao se sukobljenim interesima. Vladajuća KPK izbegavala je i sukobe u inostranstvu držeći se izvan konfliktnih situacija, poput onih na Bliskom Istoku, i suzdržavajući se od poteza koji bi mogli da ugroze vitalne nacionalne interese SAD. Vladajuće elite održavale su mir deleći plen, korupcija je u velikoj meri bila zastupljena i vlada je često odgađala kritične odluke i propuštala velike šanse, što se ni u kom slučaju ne može smatrati savršenim režimom. Uprkos svemu tome, ovaj režim je u poređenju sa današnjim imao jednu izuzetnu prednost: ugrađenu sklonost pragmatizmu i oprezu.

U poslednjih sedam godina, piše Forin afers, ovaj sistem je demontiran, a na snazi je režim obeležen visokim stepenom ideološke rigidnosti, kaznenom politikom prema etničkim manjinama i političkim neistomišljenicima i impulsivnom spoljnom politikom utemeljenoj u tri milijarde dolara vrednom infrastrukturnom projektu „Pojas i put“ (BRI), projektu sa sumnjivim ekonomskim potencijalom koji je izazvao mnoge sumnje na Zapadu. Centralizacija vlasti tokom Sijeve vladavine stvorila je nove slabosti i izložila stranku velikim rizicima. Ako je prednost vladanja jakog vođe mogućnost brzog donošenja teških odluka, nedostatak je uvećanje šansi za činjenje krupnih grešaka. Donošenje odluka zasnovanih na konsenzusu u ranijem režimu možda je bilo sporo i neefikasno, ali je sprečavalo radikalne i rizične ideje da postanu politika.

Foto: printscreen

Za vreme Sija, ispravljanje grešaka u politici pokazalo se teškim - poništavanje odluka potkopalo bi njegov imidž nepogrešivog vođe. (Politički je lakše preokrenuti loše odluke donete pod kolektivnim vođstvom, jer krivicu preuzima grupa, a ne pojedinac). Njegova potreba za lojalnošću ugušila je raspravu unutar partije i unela strah od neslaganja. Iz ovih razloga, stranci nedostaje fleksibilnost kako bi izbegla i preusmerila buduće greške u konfliktu sa Sjedinjenim Državama, što je verovatno  rezultiralo porastom razjedinjenosti unutar režima. Neki stranački lideri će, piše ovaj autor, bez sumnje prepoznati rizike i postajati sve uznemireniji što je Si nepotrebno ugrožavao položaj stranke. Šteta Sijevoj vlasti takođe bi ojačala njegove rivale, posebno premijera Li Kećianga i članove Politbiroa Vang Janga i Hu Čunhua koji imaju bliske veze sa bivšim predsednikom Hu Đintaom. Ukloniti jakog vođu u jednopartijskom sistemu gotovo je nemoguće imajući u vidu njegovu kontrolu nad vojnim i bezbednosnim snagama, ali ovakvi razdori bi pothranili Sijevu nesigurnost i paranoju, što bi dodatno oslabilo stabilnost režima.

Vođa koji je prebrodio krizu – poput Mao Cetunga nakon Velikog skoka napred, programa modernizacije koji je centralizovao proizvodnju hrane, što je početkom 60-tih godina prošlog veka dovelo do smrti 30 miliona ljudi - prirodno se plaši da će njegovi rivali iskoristiti priliku za sklapanje zavera. Da bi sprečio ovakav scenario, jak vođa pribegava čistkama. Mao je to uradio četiri godine nakon završetka Velikog skoka napred, pokretanjem Kulturne revolucije, s navodnim ciljem eliminacije „buržoaskih elemenata“ u društvu i vladi. U godinama koje su pred nama, tvrdi ovaj autor, Si će se možda više osloniti na čistke nego što to već čini, čime bi mogao dodatno pojačati tenzije i nepoverenje među vladajućim elitama.

Ključna tačka u sukobu Vašingtona sa Pekingom je ekonomsko „razdvajanje“, odnosno značajno smanjenje komercijalnih veza ove dve države izgrađenih u poslednje četiri decenije. Zagovarači ovog pristupa - poput američkog predsednika Donalda Trampa, koji je 2018. godine pokrenuo trgovinski rat sa Kinom - veruju da bi izbacivanjem Kine sa ogromnog američkog tržišta Vašington u velikoj meri mogao umanjiti rast kineske moći. Uprkos primirju u trgovinskom ratu sklopljenog u januaru 2020, ovo „razdvajanje“ će se gotovo sigurno nastaviti i u narednim godinama bez obzira na to ko će sedeti u Beloj kući, jer je smanjivanje ekonomske zavisnosti SAD od Kine i ograničavanje njene moći sada cilj i Republikanaca i Demokrata.

Foto: printscreen

Budući da rast kineske ekonomije danas manje zavisi od izvoza - on je u 2018. godini iznosio 19,5 odsto BDP-a, u odnosu na 32,6 odsto u 2008. godini -  razdvajanje Kine od SAD možda neće smanjiti njen ekonomski rast onoliko koliko se njeni zagovornici nadaju, ali će sigurno ostaviti negativne posledice na kinesku ekonomiju. One bi, uz to, dodatno mogle biti pojačane i usporavanjem ekonomije unutar zemlje, kao posledicom dugoročnog duga, iscrpljenošću rasta usmerenog na investicije i brzog starenja stanovništva. Usporavanje može biti dodatno pogoršano pokušajem Pekinga da ubrza kratkoročni rast neodrživim politikama, kao što je povećanje zajmova banaka i ulaganje u rasipničke infrastrukturne projekte.

Sa slabljenjem ekonomije opadaće i podrška naroda. U periodu nakon Maoa, KPK je legitimitet crpela iz svojih ekonomskih uspeha. Generacije rođene nakon Kulturne revolucije živele su neprestano rastućem životnom standardu. Duži period osrednjih ekonomskih performansi sa stopom rasta od oko tri ili četiri odsto mogao bi ozbiljno smanjiti nivo podrške koji KPK ima, zbog porasta  nezaposlenosti i neadekvatne mreže socijalne sigurnosti.

U takvom okruženju pojave poput građanskih nemira, masovnih protesta i štrajkova postaće sve češće, obrazovani mladi ljudi teško će nalaziti posao, a najveća pretnja po stabilnost režima dolaziće od srednje klase. Iako tradicionalno izvan politike, srednja klasa može izraziti nezadovoljstvo na indirektan način, ako ne učestvovanjem u antirežimskim protestima, a onda protestima zbog  ugrožene životne sredine, javnog zdravlja, obrazovanja ili bezbednosti hrane, a moguće su i masovne migracije u inostranstvo.

Usporavanje ekonomije pogodilo bi partijski sistem nagrađivanja. Procvat ekonomije donedavno je obezbeđivao obilne prihode – ukupni prihod se od 2008. do 2018. utrostručio – čime se lojalnost birokrata na srednjem nivou, poput viših pokrajinskih čelnika, ili rukovodilaca državnih preduzeća mogla „kupiti“. Kako ekonomija bude propadala, stranci će biti teže da obezbedi privilegije i materijalne koristi koje tamošnje birokrate očekuju. Stranačke elite će se još više nadmetati za svoje interese, a nezadovoljstvo će dodatno rasti ako Sijevi ciljevi, poput projekta BRI, i dalje budu prioritetni, dok se na drugima bude štedelo.

Ovakve prilike mogle bi izazvati i otpor na periferiji zemlje, naročito u Tibetu i Sinđijangu, teritorijama nastanjenim etničkim manjinama, i u Hong Kongu, nekada britanskoj teritoriji, koja je i nakon 1997. zadržala svoj sistem upravljanja uz znatno viši stepen građanskih sloboda. Autor tvrdi da, iako eskalacija tenzija na periferiji ne bi srušila KPK, brutalan odgovor režima privukao bi pažnju međunarodne zajednice, što bi dovelo do novih kritika i mogućih sankcija. Očevidno kršenje ljudskih prava Americi bi približilo Evropu, ubrzavajući formiranje široke anti-kineske koalicije. Sve ovo skupa urušilo bi Sijev autoritet jakog vođe i izazvalo sumnju u njegovu sposobnost efikasnog vladanja, a KPK gurnuo u katastrofu.

Foto: printscreen

Da bi sprečila ili ublažila posledice usporavanja ekonomije, KPK bi se mogla poslužiti lekcijama iz raspada Sovjetskog Saveza. Moskva je tada nastavila da pruža pomoć Kubi, Vijetnamu i nekim vazalnim zemaljama Istočne Evrope.  Izvršena je vojna intervencija u Avganistanu i finansirane su komunističke snage u Angoli i jugoistočnoj Aziji. Da bi ovakve greške izbegao, smatra autor, Peking bi trebalo da se orijentiše na očuvanje svojih resursa, naročito da odustane od ekspanzicionističkih projekata poput BRI i drugih programa prekogranične pomoći, poput grantova i koncesijskih kredita koje je dala Kambodži, Kubi, Venecueli i nekoliko afričkih zemalja u razvoju. Iako uz kratkoročne gubitke, poput gubitka prestiža, dugoročno bi se sačuvala sredstva za obnovu bankarskog sistema koji je tokom poslednje decenije iscrpljen prekomernim kreditiranjem.

Peking bi, piše Forin afers, trebalo da izgradi jače veze sa američkim saveznicima kako bi sprečio formiranje široke anti-kineske koalicije. Da bi to učinio, režim će morati da ponudi ogromne ekonomske, diplomatske, vojne i političke ustupke, poput otvaranja kineskog tržišta za Japan, Južnu Koreju i Evropu, obezbeđivanja zaštite intelektualne svojine, značajnog poboljšanja ljudskih prava i odustajanja od određenih teritorijalnih pretenzija. Sijeva vlada, navodi autor, već je preduzela neke korake da popravi veze sa Japanom, ali da bi istinski sprečili ekonomsko usporavanje, kineske vlasti trebalo bi da se okrenu tržišno orijentisanoj reformi kako bi nadoknadili ekonomske gubitke prouzrokovane razdvajanjem. Privatizacija državnih preduzeća, smatra on, mogao bi biti dobar početak. Ona kontrolišu gotovo 30 milijardi dolara imovine i koriste oko 80 odsto raspoloživih bankarskih kredita, a dopsinose između 23 i 28 odsto BDP-a. Porast efikasnosti bi se mogao ostvariti ukidanjem direktne uloge države u ekonomiji i bio bi više nego dovoljan da nadoknadi gubitak američkog tržišta. Ekonomista Nikolas Lardi procenio je da bi istinske ekonomske reforme, posebno one usmerene na državna preduzeća, mogle podstaći godišnji rast BDP-a Kine za dva procentna poena u narednoj deceniji.

Malo je, ipak, verovatno da će Si prihvatiti ovu strategiju. Većina kineskih inicijativa za spoljnu i bezbednosnu politiku nosi njegov lični pečat. Njihovo menjanje ili napuštanje moglo bi se tumačiti kao priznanje neuspeha. Kao rezultat toga, KPK bi mogla biti ograničena na taktička prilagođavanja poput promovisanja javno-privatnih partnerstava u ekonomiji, deregulacije određenih sektora ili smanjenje državne potrošnje. Iako bi doneli poboljšanje, ovakvi koraci ne bi bili dovoljni da preusmere tok američko-kineskog rivalstva.

Umesto toga, predviđa autor, Si će verovatno nastaviti stazama nacionalizma. Od protesta na Tjananmenu 1989. godine – koji su partiju potresli do srži i rezultirali raspadom vlade – KPK je neprekidno koristila nacionalistička osećanja da bi uvećala svoj legitimitet. Usled američko-kineskog „razdvajanja“ i usporavanja kineske ekonomije, partija će te napore verovatno pojačati, što ne bi trebalo da bude teško, budući da većina Kineza smatra da su SAD započele trenutni sukob kako bi sprečile uspon Kine. Ali jačanje nacionalističkih osećanja na kraju bi moglo otežati prelazak na fleksibilniju strategiju jer će antiamerički stav oslabiti poziciju Pekinga.

Partija bi se tada morala okrenuti društvenoj kontroli i represiji, a zahvaljujući ogromnom i efikasnom bezbednosnom aparatu, ne bi trebalo da ima teškoća u suzbijanju unutrašnjih nemira. Ovakav pristup, međutim, bio bi skup i na štetu drugih prioriteta. Stroga kontrola mogla bi otuđiti neke elite, poput privatnih preduzetnika i visokih akademskih radnika i pisaca, eskaliranje represije bi moglo pojačati otpor na kineskoj periferiji  - Tibetu, Sinđijangu i Hong Kongu – te izazvati međunarodnu kritiku, posebno iz evropskih zemalja.

Foto: printscreen

KPK, međutim, još uvek je snažna. Ako Kina ne izgubi direktni vojni sukob sa SAD, partija se verovatno može održati na vlasti, međutim, ovakav režim sam po sebi je lomljiv. KPK će se verovatno razbiti sama, predviđa autor. „Trulež“ iznutra nastaje sporo ali se brzo širi.

Moguće je, mada malo verovatno, da bi rastuće nezadovoljstvo motivisalo starije članove partije da izvedu državni udar i smene predsednika Sija. Partija je, ipak, razvila sofisticirane tehnike zaštite od puča: Glavna uprava Centralnog komiteta nadgleda komunikaciju među članovima odbora, jedinog tela koje bi ga moglo smeniti. Štaviše, Sijevi lojalni članovi dominiraju u Politbirou i Centralnom komitetu, a i vojska je pod njegovom kontrolom. U takvim okolnostima, zaveru protiv Sija bilo bi teško sprovesti.

Još jedan mogući scenarij, piše ovaj autor, jeste krizom izazvan razdor među elitama, što paralizuje represivni aparat režima. Takav događaj mogao bi da prouzrokuje masovne proteste koje snage bezbednosti nisu u stanju da obuzdaju. Među najvišim liderima bi se, poput 1989, mogla javiti neslaganja oko načina vođenja demonstracija, što bi moglo privući pažnju i rezultirati podrškom širom zemlje. Ali i ovakav scenarij autoru se čini malo verovatnim.

Najveće izglede za radikalnu promenu on vidi u borbi za sukcesiju ukoliko bi Si preminuo ili podneo ostavku. Borba za vlast u ovakvim uslovima stvara slabog privremenog vođu. On podseća na primer Georija Maljenkova koji je nasledio Staljina, ili predsedavajućeg KPK Hua Guofenga koji je nasledio Maoa. Takve lidere često guraju jači kandidati sa vizijom transformacije, poput Nikite Hruščova u Sovjetskom Savezu i Deng Sjaopinga u Kini. S obzirom na potrebu novog vođe da potvrdi svoj autoritet i ponudi drugačiju, privlačniju agendu, malo je verovatno da će Sijev snažni autoritarizam preživeti njegovu vladavinu.

To bi novom lideru ostavilo samo dve mogućnosti. Mogao bi da se vrati strategiji preživljavanja od pre vladavine Sija obavljanjem kolektivnog vođstva i oprezne spoljne politike, ali bi ovo bilo teško sprovodivo s obzirom na to da bi stranka, a time i sve njene strategije, ovim bile diskreditovane te će se, smatra autor, novi lider verovatno odlučiti za radikalnije reforme kako bi spasio stranku. Iako se ne bi odlučio za sprovođenje liberalne demokratije, on bi u ovom slučaju povukao represiju, ublažio društvenu kontrolu i ubrzao ekonomsku reformu, baš kao Sovjetski Savez između 1985. i raspada 1991. godine. Takav potez mogao bi biti privlačniji za partijsku elitu nakon dvodecenijske snažne vladavine, što bi, takođe, odjeknulo i željom mladih za novim smerom.

Najveći izazov za reformatore, ukoliko krenu ovim putem, bio bi kako da izbegnu „Tokvilov paradoks“, nazvan po političkom teoretičaru Aleksisu de Tokvilu, koji je uočio da reforme koje sprovodi oslabljena diktatura imaju tendenciju da pokrenu revoluciju koja vremenom sruši samu reformističku diktaturu.

Umerene reforme, zaključuje ovaj autor, mogu biti efikasnije u Kini nego što su se pokazale u Sovjetskom Savezu, budući da se novi kineski lider ne bi borio sa spoljnim carstvom u raspadu, poput Gorbačova u Istočnoj Evropi. Ne bi se suočio ni sa teritorijalnom dezintegracijom kao Sovjetski Savez krajem 80ih i početkom 90ih godina, kada se svih 15 sovjetskih republika otcepilo, jer ne-kineske etničke manjine čine manje od 10 odsto stanovništva. Osim na teritorijama Tibeta i Sinđijanga, etničke manjine ne predstavljaju stvarnu pretnju teritorijalnom integritetu Kine.

Kakav god ishod Sijevog odlaska bio, KPK će najverovatnije doživeti dramatične promene. U najboljem slučaju, transformisaće se u „nežniji“ režim koji podržava ekonomske i političke reforme i traži pomirenje sa SAD. KPK bi, smatra autor, mogla biti neprepoznatljiva. U najgorem slučaju, institucionalna „trulež“, nestručno vođstvo i mobilizacija antirežimskih pokreta mogle bi stvoriti dodatne probleme. Ovo, kad bi se dogodilo, bilo bi jedna od najvećih ironija istorije jer, uprkos lekcijama iz raspada sovjetskog režima, kraj kineske jednopartijske vladavine mogao bi biti upadljivo sličan.

Foto: printscreen

Takav scenario će oni koji veruju u trajnost i otpornost vladavine KPK verovatno odbaciti kao čistu fantaziju, ali prvobitni odgovor kineske države na izbijanje novog koronavirusa i, naknadno, javnog nezadovoljstva, ovakav stav dovode u pitanje. Najgora zdravstvena kriza u istoriji ove države obelodanila je njene slabosti. Kapacitet režima da prikuplja, obrađuje i deluje na osnovu kritičnih informacija manji je nego što su mnogi očekivali. Uzevši u obzir ogromna ulaganja u kontrolu i prevenciju bolesti koje je Kina uložila od izbijanja virusa SARS 2002. i 2003. godine i sprovođenje zakona o upravljanju vanrednim situacijma u 2007. godini, iznenađujuće je kako se pokazala u sprečavanju širenja epidemije. Lokalne vlasti u Vuhanu, epicentru epidemije, skrivale su kritične informacije od javnosti čak i nakon što je medicinska struka alarmirala, kao što je 2003. vojni doktor Jianga Janionga skrenuo pažnju na SARS. Iako su početkom januara dobijali izveštaje iz Vuhana, većina članova višeg rukovodstva nije preduzimala nikakve ozbiljne akcije dve nedelje.

Kriza je otkrila i krhkost Sijeve vladavine jakog vođe. Razlog nepreduzimanja neophodnih akcija u cilju sprečavanja širenja virusa mogao bi biti taj što se malo krucijalnih odluka u Kini može doneti bez njegovog direktnog odobrenja, zbog čega je suočen sa prevelikom količinom zahteva na koje nekad ne stiže da odgovori. Jak vođa koji monopolizuje donošenje odluka zbog toga može biti politički ranjiv tokom ovakve krize. Niz odluka koje je doneo nakon zatvaranja Vuhana - poput slanja premijera Lija u Vuhan dok njega u javnosti nije bilo gotovo dve nedelje - potkopale su njegov imidž odlučnog vođe baš u trenutku kada je sistem gubio kontrolu. Ponovo ju je demonstrirao otpuštanjem šefova partije koji su bili nadležni za grad i pokrajinu iz koje je krenula epidemija i namećući strogu cenzuru u štampi i na društvenim mrežama

Ali kratak period u kojem je na društvenim mrežama, pa čak i u zvanični medijima eskaliralo nezadovoljstvo pokazalo je jačinu kontrole partije nad informacijama i ukazala na latentnu moć civilnog društva. Cenzura je, iz nekog razloga, slabo funkcionisala tokom dve nedelje od najavljivanja zatvaranja Vuhana i građani su mogli da vide kako je vlast ućutkivala medicinske stručnjake koji su pokušali da upozore javnost. Kritike vlasti bile su najglasnije kada je jedan od prvih lekara koji su upozorili na opasnost od novog virusa u decembru, umro od bolesti 7. februara.

Događaji tokom poslednjih nekoliko meseci pokazali su da je vlast KPK znatno slabija nego što su mnogi verovali, što Sjedinjenim Američkim Državama otvara vrata za promene. Vašington bi, smatra autor, trebalo da ostane na ovom putu, budući da njihove šanse postaju sve bolje.