Pukovnik Pjer Deže, vojni ataše Republike Francuske u Srbiji, veoma dobro poznaje istoriju saradnje koju su dve zemlje gradile od sredine 19. veka. On podseća da je prvi ministar odbrane u Srbiji, krajem 1860-ih bio francuski oficir, Ipolit Monden a da je saradnja dve armije bila posebno izražena tokom Prvog svetskog rata. Francuska vojska je tada pomogla srpskoj vojsci da se oporavi nakon “Albanske golgote”, da se ponovo obuči, opremi i, naravno, da doprinese pobedi u Prvom svetskom ratu. 

- Moramo uzeti u obzir da je pobeda u Beogradu i Srbiji, posebno nad bugarskim snagama, ubrzala kraj rata i mirovne pregovore 1918. godine. To je veoma važno, a o tome svedoče brojni simboli, poput čuvenog Spomenika zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu. Takođe bih želeo da pomenem Milunku Savić, koja je odlikovana Legijom časti (4. i 5. stepena), što je velika čast, kao i činjenicu da je grad Beograd takođe dobio ovo priznanje. Samo sedam gradova u svetu nosi ovu medalju. Međutim, nije bila reč samo o zajedničkoj borbi, već i o obrazovanju budućih srpskih elita. Mladi učenici koji su se povlačili zajedno sa srpskom vojskom kasnije su školovani u Francuskoj, posebno na Korzici i u južnim delovima Francuske. Kada sam stigao ovde, otkrio sam da su hiljade Srba živele u istim zgradama u kojima sam i ja boravio kada sam započinjao svoju vojnu karijeru. Ispostavilo se da sam bio u istoj sobi kao i oni. Veoma je važno da imamo zajedničku istoriju na kojoj možemo graditi snažne veze između naših armija – kaže Deže u razgovoru sa voditeljkom podkasta “Pola sada Demostata”, Tamarom Bajčić.

Sagovornik podseća da je prošle godine organizovao događaj posvećen Franše d’Epereu, uz projekciju filma o srpskoj porodici koja je pronašla svog pretka sahranjenog u Francuskoj na francuskom vojnom groblju nakon što je poginuo u ratu. On konstatuje da je velika istorija isprepletana ličnim pričama i da je to temelj na kome se gradi saradnja koja nije samo istorijska, već uključuje i obrazovanje i obuku budućih elita kako bi se poboljšala interoperabilnost oružanih snaga. 

Rafali znače staratešku saradnju

- Francuska pruža mesta na Ratnom koledžu, koji je veoma zahtevan. Istakao bih da je jedan od sadašnjih polaznika iz Srbije uložio izuzetne napore da postane gotovo tečan u francuskom jeziku iako nije govorio francuski pre toga, i to zaslužuje pohvalu. Takođe nudimo kurseve na francuskom, što nije uvek lako za srpske oficire i vojnike. Vredno je pomenuti i razgovore na visokom nivou. Na primer, 2023. godine načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Mojsilovića, primio je njegov francuski kolega, načelnik Generalštaba Oružanih snaga Francuske, general armije Tijeri Birkar. Imamo i redovne sastanke na nivou sektora za odbrambenu politiku i odeljenja za naoružanje. Najvažniji aspekt saradnje odnosi se na vojnu opremu. Možda ne znate, ali Vojska Srbije koristi mnogo francuske opreme, poput radara kompanije Tales i, naravno, helikoptera Airbus. I konačno, tu su i borbeni avioni – Rafal, koji će tek stići u Srbiju.

O Rafalima ne treba govoriti samo u komercijalnom kontekstu. Oni predstavljaju stratešku prekretnicu. Srbija i Francuska će u narednih 40 godina raditi zajedno, razvijati zajedničku operativnu viziju, razmenjivati iskustva u oblasti aeronautike i jačati interoperabilnost - ističe pukovnik Deže i dodaje da se saradnja nastaviti i produbiti a Srbija će se približiti ne samo Francuskoj, već i zapadnim zemljama što smatra ključnim trenutkom.

Na pitanje kako kao vojni ataše iz zemlje članice danas vidi NATO kaže da ta alijansa pre svega nudi bezbedno okruženje. Osnovan pre 75 godina, nakon obnove Evrope posle Drugog svetskog rata, pružio je, kaže, najduži period mira u evropskoj i svetskoj istoriji. To ocenjuje kao istorijski izuzetak a ne pravilo i smatra da je NATO zaslužan za to. 

- NATO je kredibilan instrument i ostaje relevantan i neophodan. Relevantan je jer se suočava sa savremenim pretnjama i izazovima, odbrana Evrope je i dalje ključna misija NATO-a. Neophodan je zbog principa kolektivne odbrane definisane u članu 5. Setimo se, taj član je aktiviran posle napada 11. septembra 2001. godine, što je dovelo do globalne borbe protiv terorizma. Kredibilan je jer se oslanja na nacionalne i savezničke snage i konstantno traži nove načine za suočavanje s aktuelnim i budućim izazovima – navodi pukovnik Deže i podseća da se Francuska, koja je osnivač NATO-a, 1966. godine iz određenih razloga povukla iz Integrisane vojne komande (ne iz NATO-a već samo iz komandne strukture), ali je ostala bliska NATO saveznicima, posebno tokom Kubanske i krize oko evropskih raketa 1980- ih.

Poštuje se politika vojne neutralnosti

Nakon Hladnog rata, Francuska je učestvovala u misijama u Bosni i Hercegovini, Avganistanu i Libiji a 2009. godine vratila se u NATO vojnu komandu kako bi ojačala evropski stub odbrane unutar Alijanse. Sagovornik Demostata ukazuje da je predsednik Makron nedavno istakao da je NATO jači kada je evropski stub jači. To znači ravnomernu raspodelu tereta i jačanje evropske odbrane, što NATO čini još snažnijim. Koliko je važno razviti evropsku odbranu vidi se u trenutnom geopolitičkom okruženju. 

- Dodatna vrednost NATO-a je što održava koheziju odbrambenog sistema i savezništva. Bez člana 5, koji štiti sve države članice, ne bi bilo tako lako organizovati zajedničku odbranu od potencijalnih pretnji. Naravno, to znači i da svaka članica mora doprineti ovom cilju. Francuska je već dostigla prag izdvajanja od 2% BDP-a za odbranu. Takođe, već smo rasporedili ili trenutno raspoređujemo skoro 2.000 vojnika na istočno krilo NATO-a, što uključuje baltičke zemlje i Rumuniju. Bez takvih mera, kakva bi bila budućnost Evrope? Kako bi izgledala trenutna situacija u Istočnoj Evropi, posebno u baltičkim zemljama? Zbog toga Francuska smatra da njeni interesi nisu samo nacionalni, već da moraju biti usklađeni sa interesima svih evropskih zemalja. U tom kontekstu, interesi NATO- a su istovremeno i interesi Francuske. To je suštinska vrednost NATO-a – ocenio je on.

Naglašava da NATO nije zatvoren sistem koji se fokusira isključivo na svoje članice, već je razvio obiman dijalog sa mnogim zemljama u različitim kontekstima. To se pre svega ostvaruje kroz program Partnerstvo za mir (PFP), čiji je i Srbija deo od 2006. godine. Ovaj program pomaže u povećanju interoperabilnosti oružanih snaga partnerskih zemalja. Na primer, Srbija učestvuje u različitim inicijativama unutar ovog okvira, uključujući programe izgradnje integriteta, učešća žena u mirovnim operacijama, letnjih treninga i obrazovnih programa za unapređenje odbrambenog sektora. 

- NATO nije samo vojni savez, već i političko-vojna organizacija koja pruža prostor za dijalog i saradnju, čime pomaže u razvoju zajedničkih pogleda na bezbednosna pitanja.

Ali, naglašavam da NATO u potpunosti poštuje politiku vojne neutralnosti Srbije i nema nameru da je prisiljava na promenu te odluke. Sve se zasniva na međusobnom poštovanju i zajedničkim vrednostima. Ali moram da pomenem da Srbija može imati koristi od različitih programa NATO-a, kao što su obrazovni i vojni programi, razmena stručnjaka i zajedničke vežbe.

Na primer, Vojska Srbije ima oko 140 aktivnosti samo sa NATO-om, uključujući posete eksperata i obrazovne programe u institucijama poput NATO škole u Oberamergau u Nemačkoj.

To je odlična prilika za razvoj oružanih snaga i celokupnog sistema odbrane Srbije. Međutim, konačna odluka o daljoj saradnji u potpunosti zavisi od Srbije i njenih građana. To je pitanje suvereniteta – ističe francuski pukovnik i navodi primer Finske koja ima dugu tradiciju neutralnosti, ali je odlučila da se pridruži NATO-u, to je bila odluka naroda a isto važi i za Švedsku gde diskusije u javnosti nisu bile jednostavne ali je na kraju postignut dogovor.

Prepreke i ciljevi

Slično je i u regionu Zapadnog Balkana, gotovo sve zemlje su deo NATO-a, Slovenija je ušla 2004. godine, Hrvatska 2009. godine, poslednja je bila Severna Makedonija, naglašava Deže i kaže da je za neke proces išao glatko, poput Albanije i Slovenije, ali da je Hrvatska je imala problem sa Slovenijom oko Piranskog zaliva, Severna Makedonija zbog imena zemlje, što je dovelo do brojnih nesuglasica i diskusija. 

- Nije jednostavno, ali je najvažniji sam proces pristupanja. To znači unapređenje sposobnosti oružanih snaga, poboljšanje upravljanja državom. Na primer, ako pogledamo Albaniju, jedno od ključnih pitanja bila je korupcija. Ali, ona je uložila veliki napor da to prevaziđe i sada je punopravna članica NATO- a. Srbija ima sopstvenu stratešku odluku. Ako se dobro sećam, mislim da je u Nacionalnoj strategiji odbrane ili nekom sličnom dokumentu navedeno da je strateški cilj članstvo u Evropskoj uniji, ali se ne pominje NATO. Dakle, na Srbiji i njenoj vladi je da odluče šta će dalje. NATO, s druge strane, može da pomogne, da vas prati i podrži kako bi srpske oružane snage unapredile svoje kapacitete – ističe pukovnik Deže.

U partnerstvu sa NATO-om postoji međusobno razumevanje, znanje da je Alijansa relevantan i pouzdan partner spreman da podrži napore Srbije u različitim oblastima, tvrdi on. Za Srbiju, kaže, prednost je u jačanju kapaciteta, težnji da postane što kompatibilnija sa evropskim i NATO sistemima. Međusobnom razumevanju doprinosi i to što se veliki broj srpskih oficira obučava u NATO zemljama, susednim državama, u SAD, Francuskoj, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji. 

Na pitanje kako bi ocenio razvoj zemalja Zapadnog Balkana od kasnih devedesetih do danas, sagovornik Demostata kaže da je većina zemalja regiona odlučila da se pridruži NATO-u i Evropskoj uniji, ili su kandidati za članstvo u EU, što smatra vrlo pozitivnim korakom. 

- Ako posmatramo Evropu, Balkan bez Evrope i Evropa bez Balkana nisu celoviti. Ako se vratimo daleko u istoriju, rimski car Konstantin Veliki rođen je u današnjem Nišu. Takođe, rimski imperator Galerije rođen je u blizini današnjeg Zaječara. Sudbina Balkana je u Evropi. Ako želimo da budemo deo Evrope, onda moramo biti deo institucija koje štite naše vrednosti i interese. NATO, na jedan ili drugi način, igra tu ulogu. To ne znači da Srbija mora postati članica NATO-a, to je njena suverena odluka, ali može imati koristi od saradnje sa susednim državama koje su članice. To je veoma važno jer Evropi treba Balkan, a Balkanu treba Evropa – naglašava Deže.

Dodaje da je budućnost Balkana u priključivanju Evropi kroz različite sisteme, bilo kroz Evropsku uniju, NATO ili oba. To potvrđuju ekonomski i politički odnosi koji se u 80 odsto slučajeva oslanjaju na zemlje EU i NATO-a, a kao potvrdu navodi da mladi kad odlaze da studiraju biraju Nemačku, Francusku, SAD, dok su njihovi roditelji radili uglavnom u Nemačkoj, Austriji. Te brojne veze ne mogu ignorisati činjenicu da je budućnost Balkana u Evropi. Mladima koji su danas u potrazi za novim perspektivama, poručuje da treba da ih grade i da veruju u sebe, u svoje zemlje.

- Moraju znati da su oni odgovorni za izgradnju budućnosti. Imam privilegiju da živim u mirnoj Evropi. Nije uvek bilo tako, ali se nadam da će mladi u Srbiji i Zapadnom Balkanu takođe imati priliku da žive u mirnom okruženju – u mirnim državama i regionima. Ne samo oni, već i njihova deca, i deca njihove dece. To je moja glavna poruka: mir. I moraju da se bore da očuvaju taj mir. To je najvažnija poruka. U to moraju da veruju – zaključuje pukovnik Pjer Deže.