Kako se organizuju protesti, šta studente motiviše da iz dana u dan učestvuju u blokadama, rizikuju u šetnjama a za svoje ideale i ideje bore na fakultetskim plenumima? Kakve promene očekuju? Kako podnose neizvesnost i zašto pitanje “bojite li se osvete vlasti” ne bi smelo da se postavlja u uređenoj, pravnoj državi? Na ta pitanja u razgovoru sa psihološkinjom Sarom Kalember u podkastu “Pola sata Demostata” govore dve studentkinje, Tijana Knežević sa Pravnog i Sofija Perić sa Fakulteta političkih nauka.

Na pitanje šta ih podstiče da se lično angažuju i kakav smisao vide u studentskim protestima, Sofija odgovara da to čini radi svoje čiste savesti. Ne bi, kaže, mogla da sedi kod kuće i gleda kolege kako danonoćno blokiraju fakultete i izlaze na ulice a da tome ne doprinosi. Priznaje da je razmišljala da nakon studija ode u inostranstvo. Sada vidi priliku da direktno učestvuje u promenama kako bi živela u zemlji koja ceni vrednosti za koje se zalaže i da to bude razlog za ostanak.

Tijana kaže da može da navede tri motiva a prvi je što oseća da je njena dužnost kao državljanke Srbije, da na način koji je ispravan doprinese poboljšanju zemlje i društva. Drugo je to što bi želela da po završetku studija živi u pravnoj državi u kojoj se poštuje zakon i sistem koji radi svoj posao kako treba. Takođe, želi da ostane u zemlji i da stvori porodicu. Jednog dana će, ističe, imati decu, želi da pred njima može da kaže kako se zaista potrudila da učini sve što je do nje kako bi njima bilo dobro.

Na pitanje šta misle o kolegama koji ne podržavaju blokadu, Sofija kaže da su se na Fakultetu političkih nauka sreli sa njima i pozvali ih na plenum.

Ako danas nisi ovde, nemaš pravo sutra da se žališ

“To je bilo na samom početku, oni su se odazvali, učestvovali u plenumu. Mi smo im objasnili šta je ono što radimo, za šta se zalažemo, neki od njih su promenili mišljenje i sada posećuju blokade, a neki se prosto ne pojavljuju. Razumemo ih, u interesu svakog studenta je da završava svoje predispitne obaveze, da polaže ispite, ali s druge strane, smatram da je položiti ispite mnogo lakše nego uraditi ono što radimo sada, a radimo to na pravi način, kao svesni i odgovorni građani koji se bore za neku zdraviju i bolju državu, za sistem u kome funkcionišu institucije. To radimo i zbog njih i zbog sebe, ali i zbog generacija koje tek dolaze i nadam se da oni neće morati da rade to što mi radimo. Jer, mi vučemo neke korene iz pošlosti i završavamo neke ranije započete a nedovršene poslove i nadam se da ćemo izgurati do kraja”, ističe ona i dodaje da su neistomišljenici uvek pozvani na diskusiju i da je uvek moguće kompromisno rešenje.

Tijana, međutim, kaže da više ne razmišlja o tome jer svako ima pravo da bira svoj put, gradi svoje vrednosti, svoj život.

“Ne pričam samo o polaganju ispita jer svima je interes da ih polažemo, nego o onima koji nas zaista ne podržavaju iz ideoloških razloga. Ja to potpuno razumem. Ali, izabrala sam ovaj put, stojim uz kolege koji su izabrali isti i smatram da radimo za sve nas. Neistomišljenici su pozvani da na našem plenumu kažu šta misle, ali to se još nije dogodilo. A ako nisu ovde danas, nemaju pravo da se sutra žale ako nisu zadovoljni, jer sada imaju priliku da promene to što im nije dobro”, navodi ona.

Tijana objašnjava i kako funkcioniše plenum Pravnog fakulteta u čijem radu učestvuje.

“To je savršeno demokratski način fukcionisanja sastanaka sa sistemom koji štiti od mogućnosti da se izdvoji jedan čovek kao lider, jer su svi jednaki a moderatori se smenjuju pa ne postoji mogućnost da se neko izdvoji i nametne svoja pravila. Tu nema straha, čak ni onog od javnog nastupa jer se samopouzdanje stiče kad imaš slobodu da kažeš svoje iskreno mišljenje koje možeš i da promeniš pred argumentima drugih kolega” ističe ona ali ne skriva da je jedna od mana to što sastanci predugo traju, nekad i po pet, šest sati a pri tom ima dosta ponavljanja tipa “ja se (ne)slažem sa kolegom/inicom”. Sukobe mišljenja, kaže, ne rešavaju, slušaju jedni druge a onda glasaju i usvaja se ono što većina podrži. To je moguće jer svi imaju jedan cilj, svi su na pola puta i važno je da se svako mišljenje čuje i poštuje.

Sofija učestvuje u radu plenuma od onog prvog na Fakultetu političkih nauka, kada je jednoglasno usvojeno da se ide u blokadu. Objašnjava da je to telo direktne ili neposredne demokratije, nasuprot predstavničke odnosno posredničke demokratije. Ona na pitanje kako na studente deluje targetiranja kojima su neki izloženi u režimskim medijima, na društvenim mrežama ali i fizički napadi na neke od kolega, pozivi na “prijateljski razgovor” u BIA, telefonske pretnje – odgovara da to ima uticaja. Nikome nije prijatno kada se nađe u takvoj situaciji ali se to prevazilazi jer pričaju jedni sa drugima. U tim razgovorima se razvija solidarnost, svest da mogu da računaju jedni na druge. Tijana potvrđuje da postoji strah, posebno je bilo teško na početku, ali sada neka od targetiranja deluju smešno pa se studenti nekad i šale na taj račun. Dodaje da su se na neke oblike već navikli, znaju šta mogu da očekuju jer su rečenice, floskule i naslovi slični. Problem, međutim, jeste realan kada se pominje porodica ili kada je reč o nasilju. Ona podseća na slučaj koleginice Sonje, što je bilo jako stresno i stvaran razlog za strah. “Ali, iz tog straha se rađa bunt, to nisu normalne stvari, to je dokaz da društvo ne funkcioniše kako treba. Zato sve ovo radimo, da toga ne bi bilo i do tog rešenja se nadam da ćemo doći”, kaže ona.

Sofija Perić/Foto: Demostat

Humanost, solidarnost, empatija i humor

Ona potvrđuje da se među studentima razvila humanost i solidarnost kao i humor kojim odgovaraju na pretnje i napade. Kaže, to je mladost.

“Mi smo puni života, volimo da se šalimo, pevamo, da se družimo, u ovim godinama lakše sklapamo prijateljstva, imamo više tema za razgovor, više vremana da se posvetimo jedni drugima. A humoru doprinose i društvene mreže, zahvaljujući njima vrlo brzo stupamo u kontakt, informacije se brzo šire što nam pomaže da se brzo organizujemo. I uvek ima u rezervi nekoliko vrlo duhovitih kolega pa kad treba nešto brzo da se smisli oni se pozivaju”, navodi Tijana.

Sofija je dopunjuje, kaže da kad se zna koliko su bitne vrednosti za koje se zalažu, cilj koji imaju, za strah nema vremena jer je prioritet da se taj cilj ostvari.

“Na tom putu morate da budete istrajni, tu jedni za druge. Krećemo od toga da smo vrlo ugroženi i nebezbedni u ovom sistemu, da meta može biti bilo ko od nas, kao što se desilo sa nadstrešnicom. Pomirili smo se sa činjenicom da je strah nešto što nas može da nas skrene na sporedni put a da mi moramo da se fokusiramo na ono što je primarno”, objašnjava ona.

Tijana dodaje da je vrlo važno to što njihove generacije nisu preživele ratove i bombardovanje, i za razliku od strarijih, nemaju strah od nemira.

“Čuli smo o ratovima, ali mi pamtimo samo jednu vlast, ne možemo da poredimo bolje i lošije vreme. Imamo samo ovo danas i onda se tu strah ne pronalazi, jer ne znamo koliko još loše može da bude. To nam ide u prilog kada govorimo o hrabrosti”, naglašava.

Ona kaže da nema podršku porodice što joj je u početku teško padalo, jer “kad ulaziš u nešto nepoznato i ne znaš kakve ćeš ljude susresti na tom putu, potrebna ti je podrška kod kuće”. Ali, kaže da razume svoju porodicu, imaju svoje stavove, skeptični su, možda je tu i strah i briga za nju, kako će sa ispitima, šta može da se desi. Ali, ističe da joj roditelji nikada nisu uskratili pravo da ima svoj stav, poštuju njeno mišljenje i pravo da gradi svoj put kao što i ona poštuje njihov izbor. Kod Sofije je situacija drugačija, ima podršku porodice i prijatelja, zahvalna im je na tome što su joj kroz odrastanje pružali priliku da misli svojom glavom. “Porodica je jako bitna i posavetovala bih ostale ljude koje okolina ne podržava, da pričaju sa njima što više, da pokušaju na smislen način da objasne, a ako ne razumeju, bitno je ostanemo verni svom stavu, da se borimo za ono što je ispravno”, kaže ona. I Tijana dodaje da je važno ostati dosledan kao i da ne treba tražiti podršku tamo gde se zna da je neće dobiti jer sledi razočarenje.

Na pitanje da li su optimisti ili pesimisti u vezi uspeha protesta i kako se nose sa neizvesnošću oko ishoda, Sofija kaže da istrajnost u njima budi to što je reč o našoj državi.

“Ne verujem u neizvesnost ishoda, sigurna sam da će naši zahtevi biti ispunjeni, samo je pitanje da li će to birti sledeće nedelje, za mesec dana ili kad već. Mi znamo da ćemo biti u blokadi sve dok se to ne ostvari, širimo optimizam jedni među drugima, kad neko klone duhom kroz šalu i u internoj komunikaciji pokušavamo da oraspoložimo, potpora smo jedni drugima”, ističe.

Tijana Knežević/Foto: Demostat

Nada mora da postoji

Tijana kaže da ne voli neizvesnost, ali veruje da nada ne sme da se izgubi jer ako bi se to desilo, više ništa ne bi bilo isto. Nije reč samo o blokadama, ako bi prestala da se nada da će biti bolje, otišla bi iz zemlje.

“Nada mora da postoji, vera mora da postoji. Kada vidim podršku koju dobijamo sa strane, ne želim da poverujem ni da prihvatim da iz ovoga neće proizaći nešto dobro. Upravo zbog tolike podrške, osećam da je naša dužnost da ovo isteramo do kraja, da se tako zahvalimo ljudima koji su nas podržali i svakodnevno nam pomažu da kroz sve ovo prođemo zajedno. Neću sebi oprostiti ako iz ovoga nešto ne potekne. Iako ne želim da prihvatim, ali čak i ako nam se ne ispune zahtevi, mi smo na neki način pobedili. Razvili smo solidarnost, empatiju, u ljudima probudili svest da ako im nešto ne odgovara, imaju pravo da se pobune. Pokazali smo koliki to broj ljudi može”, kaže ona.

Konstataciju da je više ljudi reklo da ukoliko ovo ne uspe, ne vide više sebe u Srbiji, Sofija komentariše činjenicom da se pojavio neki vid patrotizma u svima nama, iako ga do sada nismo prepoznavali.

“Ni u najgorem scenariju, da se ne desi naša pobeda, neću žaliti jer su već načinjene velike promene. Optimistična sam jer stvari više neće biti iste. Probudio se drugi deo građanstva, demantovali smo opšte mišljenje da su mladi apatični i apoliptični. Mnoge stvari su se promenile. Ne možemo ostati na statusu quo, nego ćemo tek videti pozitivne posledice zbog kojih smo zahvalni svim društvenim grupama koje su nas podržale, poljoprivrednicima, srednjoškolcima, prosvetarima, našim profesorima, taksistima, bajkerima… Stali su uz nas i pokazali da postoji solidarnost. Mi smo ovaj pokret, bunt razvili po ekcentričnim krugovima i svi se držimo naših zahteva koje su podržali i dodali svoje”, objašnjava Sofija.

Tijana ističe da bi joj bilo teško da ode odavde, možda na godinu-dve kako bi imala i to iskustvo. Navodi primer kolege koga je na početku pitala zašto je u blokadi. Odgovorio joj je: “Ne vidim drugi smisao u životu”.

“To treba da bude smisao svih nas. Verujem da neće biti potrebe da se ode iz Srbije ako zajedno budemo radili na tome da nam svakog dana bude bolje. Ne sutra, ne za mesec dana, ne kada mi legne plata, nego da se svakoga dana potrudimo da mislimo jedni na druge. Prvi put verujem da postoji prilika i mogućnost da se tako nešto dogodi”, kaže ona.

Na pitanje da li ih brinu posledice koje mogu nastati po završetku protesta, bilo da su to ispiti, osveta vlasti ili bilo koje druge obaveze, Sofija kaže da za ispite ne brine jer imaju podršku profesora i rektorskog kolegijuma što je garant da će moći da polažu ispite i da neće biti uskraćeni za gradivo koje nije ispredavano. Navodi da je kriza u obrazovanju bilo i ranije, pre ratova iz 90-ih, ali i posle, tokom bombardovanja, pandemije, pa se rešenje našlo.

Tijana potvrđuje da zbog podrške profesora, studenti sigurno neće biti oštećeni, ali kaže da suštinu protesta objašnjava upravo pitanje da li se bojimo osvete vlasti.

Aristotel još jednom u pravu

“Zašto imamo potrebu da to pitamo? Ja želim da u ovoj državi bude bolje, da u zemlji u kojoj živim ne bude bojazni oko toga da li će se desiti nešto ili neće, da li će mi se neko svetiti zato što imam drugačije mišljenje i javno ga iskazujem. Ne želim da živim u državi u kojoj ću se zbog toga plašiti”, ističe ona.

Navodi i da je učešće u protestima u mnogo čemu oblikovalo njen pogled na društvo.

“Možda će se to učiniti čudno obzirom da blokiramo nastvau, ali shvatila sam koliko je važno obrazovanje važno, poznavanje svoje struke, svojih prava i zakona. Tokom ovih blokada dobila sam još veću želju da fakultet završim i to sa znanjem, a ne samo da položim ispite i da dobijem diplomu. Shvatila sam koliko je važno informisati se iz različitih medija i steći svoje kritičko mišljenje o društvu u kome živimo, tako da ću posle ove blokade nastaviti da se informišem. Mene politika ne interesuje kao nešto čime bih se bavila, ali želim da se o njoj svakodnevno informišem. Pokazalo se sada i u kojoj meri postoji solidarnost i empatija i nakon blokade volela bih da se nastave sva prijateljstva koja su u protestima nastala”, naglašava ona.

Sofija ukazuje da svaki pojedinac ima svoju ulogu, to je okupilo 100.000 ljudi na Slaviji od kojih svako doprinosi na svoj način. Kaže da nije mnogo promenila svoje vrednosti tokom blokada, samo ih je potvrdila i učvrstila želju za pravdom, istinom, slobodom, bezbednošću.

“Na vrednosti treba da se fokusiramo i volela bih da upotrebim jedan termin koji je nama na društvenim fakultetima jako poznat, to je Aristotelov “Zoon politikon”, a opet se ispostavilo da je tačan. Jer, mi jesmo socijalna, društvena bića koja su potrebna jedni drugima, koja ne mogu jedni bez drugih. Težimo opštem dobru, nekim vrednostima i udružujemo se oko zajedničkog cilja koji u ovom slučaju jeste ispunjenje zahteva. Možemo da imamo različite ideje i ideologije ali ne teba da se sporimo oko toga već da budemo tolerantni prema različitostima, da to poštujemo i da ne dozvolimo da nas to razdvaja”, poručuje Sofija.

Tijana dodaje da nema ničeg lepšeg, emotivnijeg i nežnijeg od ljudi koji su toliko različiti, drugačije odrastali, živeli a koji su svi zajedno usredsređeni na jedan cilj, dele tu jednu zajedničku vrednost i žele ne samo zbog sebe nego svih drugih, da doprinesu kako bi svima bilo bolje. “Ta pažnja usmerena jednih prema drugima zaista se oseti na svakom našem skupu, na svakom protestu. Hvala svima na tome”.