Najnovije obnavljanje izraelsko-palestinskog oružanog sukoba predstavlja jednu od najkrvavijih stranica u viševekovnoj istoriji konflikata dva naroda. Izraelska vojska naziva ono što se desilo između subote i nedelje (desetine naoružanih palestinskih boraca prešle su iz Pojasa Gaze na teritoriju Izraela, a nekoliko hiljada raketa ispalio je radikalni palestinski pokret Hamas na Izrael) “Novim Jedanaestim septembrom”. S druge strane, palestinsko ministarstvo spoljnih poslova optužuje Izrael da osvetničkim napadima na Pojas Gaze i druge teritorije na kojima žive Palestinci, sprovodi “varvarsku kampanju smrti i uništenja”.

Koreni sukoba dva naroda veoma su duboki i sežu do poznog 19. veka. U pokušaju da se pronađe trajno rešenje, Ujedinjene nacije su 1947. usvojile “Rezoluciju 181”, poznatiju kao “Plan podele”. Tim dokumentom bilo je predviđeno formiranje dve države (jevrejske i arapske) na teritoriji geopolitičkog entiteta pod civilnom upravom Velike Britanije, uspostavljenog 1920. (Britanski mandat nad Palestinom, izdvojen iz otomanske Južne Sirije posle Prvog svetskog rata). Naredne godine (14. maja 1948.) osnovana je država Izrael, što je dovelo do Prvog Arapsko-izraelskog rata, okončanog 1949. pobedom Izraelaca, raseljavanjem 750.000 Palestinaca i podelom teritorije na tri dela: državu Izrael, Zapadnu Obalu (reke Jordan) i Pojas Gaze. Narednih godina tenzije su umnogome porasle u ovom već nestabilnom regionu, naročito između Izraela, Egipta, Jordana i Sirije. Nakon Suecke krize, koja se odigrala 1956. godine i izraelske invazije na Sinajsko poluostrvo, Egipat, Jordan i Sirija potpisali su sporazume o uzajamnoj odbrani u očekivanju moguće mobilizacije izraelskih trupa.

U junu 1967, posle niza manevara egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, Izrael je sproveo preventivni udar na egipatsko i sirijsko vazduhoplovstvo, čime je započet Šestodnevni rat. Posle rata, Izrael je od Egipta dobio teritorijalnu kontrolu nad Sinajskim poluostrvom i Pojasom Gaze, Zapadnu obalu i istočni Jerusalim od Jordana, kao i Golansku visoravan od Sirije.  Šest godina kasnije, u onome što se naziva Jomkipurski ili Oktobarski rat, Egipat i Sirija pokrenuli su neočekivani napad na Izrael na dva fronta kako bi povratili svoje izgubljene teritorije. Sukob nije doneo značajne koristi za Egipat, Izrael ili Siriju, ali je egipatski predsednik Mohamed Anvar el Sadat proglasio “egipatsku pobedu”, jer je to omogućilo Egiptu i Siriji da pregovaraju o prethodno ustupljenoj teritoriji. Konačno, 1979.godine, nakon niza sporazuma o prekidu vatre i mirovnih pregovora, egipatski i izraelski predstavnici potpisali su Sporazum iz Kemp Dejvida, mirovni ugovor kojim je okončan tridesetogodišnji sukob između Egipta i Izraela.

Iako su sporazumi iz Kemp Dejvida poboljšali odnose između Izraela i njegovih suseda, pitanje samoopredeljenja i samouprave Palestinaca ostalo je nerešeno. Godine 1987. stotine hiljada Palestinaca na Zapadnoj Obali i u Pojasu Gaze pobunile su se protiv izraelske vlade tokom takozvane “Prve intifade”. Sporazumom iz Osla, koji je postignut 1993, stvoren je okvir za samoupravu Palestinaca na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze, kao i za međusobno priznanje između novouspostavljene Palestinske uprave i izraelske vlade. Godine 1995. Sporazumom “Oslo dva” proširen je prvobitni dogovor, tako što su dodate odredbe, koje su se odnosile na potpuno povlačenje Izraela iz šest većih gradova i 450 manjih gradova na Zapadnoj obali.

^{Foto: BETA/AP/Fatima Shbair}

Godine 2000. Palestinci su započeli Drugu intifadu, koja je trajala do 2005.  Kao glavne razloge naveli su nezadovoljstvo zbog izraelske kontrole Zapadne obale, stagnaciju mirovnog procesa, te posetu tadašnjeg izraelskog premijera Ariela Šarona džamiji Al Aksa, trećem najsvetijem mestu u islamu.  Kao odgovor, izraelska vlada odobrila je izgradnju zida oko Zapadne obale 2002.godine, uprkos snažnom protivljenju Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog suda. Sjedinjene Države pokušale su 2013. da izdejstvuju nastavak mirovnog procesa između izraelske vlade i Palestinske uprave na Zapadnoj obali, ali su mirovni pregovori naredne godine propali kada je Fatah, vladajuća stranka Palestinske uprave, formirala “vladu jedinstva” sa suparničkim Hamasom. Hamas je osnovan 1987. godine, nakon Prve intifade, kao izdanak egipatske Muslimanske braće, i predstavlja jednu od dve glavne palestinske političke stranke, dok ga Sjedinjene Države od 1997. tretiraju kao inostranu terorističku organizaciju.

Sukobi koji izbili u leto 2014. na palestinskim teritorijama  predstavljali su uvertiru u vojni konflikt između izraelske vojske i Hamasa, tokom kojeg je Hamas ispalio gotovo 3.000 raketa na Izrael, dok se Izrael osvetio pokretanjem velike ofanzive na Pojas Gaze. Ovaj oružani konflikt je završen krajem avgusta 2014, sporazumom pod pokroviteljstvom Egipta.  Nakon talasa nasilja između Izraelaca i Palestinaca koji se dogodio 2015.godine, palestinski predsednik Mahmud Abas najavio je da Palestince više ne obavezuju teritorijalne podele stvorene sporazumima iz Osla. U proleće 2018. Palestinci u Pojasu Gaze organizovali su demonstracije svake sedmice na granici između Pojasa Gaze i Izraela. Završni protest poklopio se sa sedamdesetogodišnjicom “Nakbe” - masovnog egzodusa Palestinaca koji je pratio nezavisnost Izraela. Dok je većina demonstranata bila mirna, neki su jurišali na zaštitnu ogradu i bacali kamenje i druge predmete. Prema podacima Ujedinjenih nacija, 183 demonstranta tada je ubijeno, a više od 6.000 ranjeno je bojevom municijom.

U maju 2018. počele su borbe između Hamasa i izraelske vojske, što se smatra najgorim periodom nasilja od 2014. godine. Pre nego što su postigli sporazum o prekidu vatre, ekstremisti u Gazi ispalili su više od stotinu raketa na Izrael, a Izrael je odgovorio udarima na više od 50 ciljeva u Gazi, tokom dvadesetčetvoročasovnog raketiranja. Administracija Donalda Trampa postavila je postizanje izraelsko-palestinskog sporazuma kao spoljnopolitički prioritet. Trampova administracija je 2018. obustavila finansiranje Agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama, i preselila američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, što je predstavljalo zaokret u odnosu na dugogodišnju američku politiku. Odluku o preseljenju američke ambasade pozdravile su izraelske vlasti ali su je osudili palestinski lideri i druge zemlje Bliskog Istoka i Evrope. Izrael smatra "potpuni i Ujedinjeni Jerusalim" svojim glavnim gradom, dok Palestinci tvrde da je Istočni Jerusalim glavni grad buduće palestinske države. U januaru 2020 Trampova administracija objavila je svoj dugoočekivani plan "Mirom do prosperiteta", koji su Palestinci odbacili zbog podrške budućoj izraelskoj aneksiji naselja na zapadnoj obali i kontroli nad "nedeljivim" Jerusalimom.

U avgustu i septembru 2020. Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein, pristali su da normalizuju odnose sa Izraelom, čineći ih tek trećom i četvrtom državom u regionu, posle Egipta 1979. i Jordana 1994,  koje su to učinile. Sporazumi, nazvani “Abrahamovim sporazumima”, postignuti su više od 18 meseci nakon što su Sjedinjene Države ugostile Izrael i nekoliko arapskih država na ministarskim pregovorima u Varšavi  o budućnosti mira na Bliskom istoku.  S druge strane, palestinski lider Mahmud Abas i Hamas odbacili su takve sporazume.

U oktobru 2020.godine izraelski sud presudio je da nekoliko palestinskih porodica koje žive u naselju Šeik Džara u istočnom Jerusalimu treba da budu iseljene do maja 2021, a njihovi posedi predati jevrejskim porodicama. U februaru 2021.godine palestinske porodice sa tog područja žalile su se na odluku suda. Krajem aprila 2021. Palestinci su započeli demonstracije na ulicama Jerusalima u znak protesta protiv predstojećih iseljenja, a stanovnici navedenog naselja, zajedno sa drugim aktivistima počeli su da organizuju  takozvane “noćne sednice”. Početkom maja, nakon što je sud presudio u korist iseljenja, protesti su se proširili i izraelska policija je upotrebila silu protiv demonstranata. Nakon svakodnevnih demonstracija i sve većih tenzija između demonstranata, izraelskih doseljenika i policije tokom meseca Ramazana, nasilje je 7. maja izbilo oko džamije Al Aksa u Jerusalimu. Izraelska policija je u sukobu sa demonstrantima upotrebila šok-bombe, gumene metke i vodene topove, i tom prilikom ranjeno je nekoliko stotina Palestinaca.

^{Foto: BETA/AP/Adel Hana}

Nakon sukoba u starom delu Jerusalima, tenzije su porasle širom istočnog Jerusalima, a kulminirale su tokom proslave Dana Jerusalima. Žestoki sukobi Hamasa i izraelskih snaga bezbednosti trajali su nekoliko dana. Navodeći da napada Hamas, druge ekstremiste i njihovu infrastrukturu, Izrael je proširio svoju vazdušnu kampanju i napao nevojnu infrastrukturu, uključujući stambene zgrade, sedišta medija i izbegličke i zdravstvene ustanove. Izrael i Hamas su se 21.maja 2021. dogovorili o prekidu vatre uz posredstvo Egipta, pri čemu su obe strane proglasile pobedu i tvrdile da nisu činile prekršaje. Više od 250 Palestinaca je ubijeno, gotovo 2.000 ih je ranjeno, a najmanje 13 Izraelaca ubijeno je tokom 11 dana borbe. Vlasti u Gazi procenjuju da je naneta šteta od desetine miliona dolara, a Ujedinjene nacije navode da je više od 72.000 Palestinaca raseljeno tokom borbi. Od tada postoji zabrinutost da bi mogla izbiti “treća intifada” i da će se obnovljene tenzije pretvoriti u nasilje širih razmera. Sjedinjene Države nastoje da zaštite Izrael, svog dugogodišnjeg saveznika, kao da bude postignut trajni sporazum između Izraela i Palestinaca.

Vlada, koja se smatra najviše desničarskom i najreligioznijom u istoriji Izraela,  položila je zakletvu krajem decembra 2022. Koalicionu vladu predvodi Benjamin Netanjahu i njegova stranka Likud, a čine je dve ultraortodoksne stranke i tri krajnje desničarske partije, uključujući Religiozni cionizam. Da bi oformio vladajuću većinu, Netanjahu je dao niz ustupaka svojim krajnje desničarskim političkim partnerima. Protivnici su kritikovali i to što je vlada kao prioritet odredila proširenje i razvoj izraelskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali. Netanjahu se našao na meti kritika i kada je imenovao Itamara Ben-Gvira, lidera stranke Jevrejska snaga, za ministra nacionalne bezbednosti. Ben-Gvir je ranije osuđivan za antiarapski rasizam.  Vladajuća koalicija takođe je odobrila diskriminaciju pripadnika LGBTK+ na verskoj osnovi i glasala za ograničavanje sudskog nadzora nad vladom u maju 2023.godine, nakon odlaganja zbog protesta, koji su izbili širom zemlje u martu.

Prošle godine zabeležen je najvećih broj stradalih u oružanim sukobima, i među Izralecima i među Palestincima od 2015. Eskalacija nasilja nastavljena je i 2023, naročito na Zapadnoj obali.  Palestinci i izraelski doseljenici više puta su se sukobljavali, a stručnjaci su upozoravali da će se situacija dodatno pogoršati jer je Izrael odobrio izgradnju 5.000 domova za naseljenike u junu 2023.  Izraelska vojska je takođe pojačala svoje operacije, uključujući dva napada u istom danu na džamiju Al Aksa, a ispaljeni su i projektili na izbeglički kamp u Dženinu. U maju su pet dana trajale borbe između ekstremista iz Gaze i  izraelskih snaga, što je uključivalo i brojne raketne napade sa obeju strana. Zatim je u julu Izrael rasporedio gotovo 2.000 vojnika i ponovo sproveo vazdušne napade na kamp u Dženinu, kada je ubijeno 12 Palestinaca, a ranjeno ih je 50.  Izrael, koji je izgubio jednog vojnika tokom operacije, saopštio je da su svi ubijeni bili borci, dok je izraelski premijer izjavio je da invazija nije “jednokratni” incident, već da Izrael želi da spreči da ovaj logor služi kao bezbedno utočište za ekstremističke grupe. Hamas je na ovu akciju reagovao raketnim napadima na Izrael.