Medijska pismenost je, prema Uneskovoj definiciji, skup veština i znanja koji omogućavaju građanima da budu građani, a ne podanici, da sami utiču na promene u sopstvenim mikro zajednicama, ali i društvima i državama, da njihove odluke i izbori koji se odnose na opšte dobro budu dobro informisani, zasnovani na tačnim i proverenim informacijama, kaže Jovana Gligorijević. 

Iz same definicije pojma se vidi da građani Srbije nisu sposobni za to, dodaje Gligorijević. 

Govoreći o tome koliko mediji utiču na nivo medijske pismenosti građana, Gligorijević kaže da je jedan od ogromnih problema činjenica da na medijskoj sceni postoje političke agende, zbog kojih građani dobijaju iskrivljenu sliku stvarnosti.

“Sasvim je u redu da bilo koji medij ima ideološko ili političko opredeljenje, da bude levo, desno, liberalno orijentisan kako bi privukao ciljnu grupu koja deli njihove vrednosti. Ali, agende su interesi određenih političkih i finansijskih grupacija, koji se onda kroz medijske sadržaje poturaju građanima kao kukavičja jaja i ljudi misle da su dobili informaciju, a ne da su samo dobili dezinformaciju, već i opasan sadržaj koji može značajno da utiče na to da donesu pogrešne odluke, zavedeni tuđim partikularnim interesima”, navela je ona.

Rešenje, koje može zvučati kao fraza, opšte mesto ili utopija, jeste da mediji dignu glavu i da se oslobode okova partikularnih političkih agendi i uticaja, kaže novinarka.

Gligorijević ocenjuje da je greška napravljena još posle petooktobarskih promena, kada je trebalo jasnije povući granicu između medijske scene i nove vlasti. 

“Dok smo imali režim Slobodana Miloševića na vlasti, bilo je prirodno da opozicioni lideri, aktivisti i nezavisni novinari budu na istoj strani, ali onog momenta kada je opozicija postala vlast, morala je mnogo jasnije da se povuče granica između medijske scene i vlasti i moralo je jasnije da se kaže – da, do juče smo bili saveznici i prijatelji, ali sada moramo da radimo novinarski posao, da budemo kritičari svake vlasti, ne radi kritike, već kada je osnovana i argumentovana. Novinari moraju da budu čuvari javnog interesa”, navodi ona.

Na pitanje da li je sitaucija u periodu od 2000. do 2012. godine ipak bila bolja u poređenju sa trenutnom, Gligorijević navodi da su sada određeni mediji otvoreno postali poluga režima i da to nikada nije bilo izraženije, jer agende više nisu prikrivene.

Priseća se, međutim, da je nedeljnik Vreme 2003. godine zbog jedne naslovne strane ostao bez svih oglasa velikih oglašivača, jer se zamerio jednoj marketinškoj agenciji bliskoj tadašnjoj vlasti.

“Sve je to već postojalo, samo si ovi podigli na viši nivo, to je postala frazetina, ali to je tačno”, ističe Jovana Gligorijević. 

Međutim, navodi da beskrupuloznost koju sada vidimo nikada do sada nismo imali, te da se sa njom moramo izboriti. 

“Tu prestajem da verujem u mogućnost preobraćanja, prosvećivanja i prevaspitavanja, mislim da neka vrsta sankcije mora da postoji. Kakve i ko će to da sprovede, ne znam. Mi imamo i samoregulatorno telo, Savet za štampu, ali vama dođe Dragan J. Vučićević i kaže da ne priznaje kodeks i od tog momenta mu je apsolutno sve dozvoljeno”, navodi ona. 

Iz jednog centra dolazi veliko sluđivanje javnosti 

“Mi zameramo mladima ako se okrenu od svega toga i odu na Tiktok, ali i ja to radim, odem na Tiktok i gledam kako čovek kuva viršlu u veš mašini. S jedne strane si neinformisan i neobavešten, a sa druge strane postoji osnovana sumnja da je to direktna posledica stalnog zatrpavanja prevelikom količinom iskaza koji nisu nužno svi informacije i nisu nužno svi tačni, a da ne pričam o mišljenjima i stavovima koji se vrte oko nas”, navodi Gligorijević. 

Jovana Gligorijević je i autorka priručnika za nastavnike o medijskoj pismenosti.

Navodi da na obukama nastavnika i učenika uglavnom radi sa zainteresovanim delom društva, sa grupama u kojima su mladi, nastavnici i srednjoškolci i studenti koji su informisani i imaju vrlo razvijene veštine kritičkog mišljenja. 

“Ali moramo da budemo svesni da je to jedan delić vrlo heterogene grupe koju nazivamo mladi i nije isključivo to realna slika na terenu. To jeste realna slika jer postoje, vidimo i da se organizuju da nešto preduzimaju, ali to nije cela slika. Isto važi i za profesore i nastavnike”, navodi ona.

Koliko je do novinara? I do urednika? 

Gligorijević ocenjuje da značajan deo problema leži i u medijskoj (ne)pismenosti novinara i urednika. 

Navodeći da sa koleginicama iz grupe Novinarke protiv nasilja edukuje novinare u tabloidima o izveštavanju o nasilju nad ženama, Gligorijević kaže da je poražavajuć stepen neznanja i nepoznavanja elementarnih pricipa profesije, kao i posledica koje iz takvog načina izveštavanja proizilaze. 

Ističe da u Kodeksu novinara Srbije piše kako treba da se izveštava o rodno zasnovanom nasilju, ali da jedan deo novinara svoju profesiju vidi kao protočni bojler, pa objavljuju dojave onako koju ih dobiju, misleći da se tu završava njihov posao.

Gligorijević ukazuje da način na koji rade urednici takođe predstavlja problem, jer uredničke intervencije, koje bi trebalo da podrazumevaju ispravljanje i popravljanje sadržaja, zapravo dovode do klikbejt naslova i dodatno urušavaju sadržaj. 

“Mi se susrećemo već godinama sa hiljadama i hiljadama medijskih sadržaja koji su sasvim u redu i nisu problematični, osim u delu koji se odnosi na urednički posao, naslov i vizuelni momenat. Urednici su oni sa kojima treba da radimo i ako loša namera postoji, ona je na menadžmentu i uredništvu”, rekla je ona.

Podseća da je mreža Novinarke protiv nasilja nastala 2017. godine, kada je imala tri članice, a da je sada u grupi 90 novinarki, menadžerki, influenserki, frilenserki i fotografkinja.

Svakog meseca grupa sprovodi analizu celokupnog sadržaja koje se odnosi na rodno zasnovano nasilje. 

Upitana da li je primećeno poboljšanje u kvalitetu izveštavanja o nasilju nad ženama, Gligorijević navodi da je u izveštaju za 2018. godinu 60 odsto medijskog sadržaja imalo problem u izveštavanju, dok se u izveštaju za period od 2019. do 2021. godine taj broj smanjio na 40 odsto, ocenjujući da poboljšanje od 20 odsto nije malo.

“Mnogi novinari i novinarke nas kontaktiraju kad treba da izveštavaju, bilo da pošalju mejl na adrese na sajtu grupe, stupe u kontakt sa nekom od članica grupe. Postoji dobra volja na medijskoj sceni da izveštavanje o rodno zasnovanom nasilju bude bolje”, rekla je Gligorijević.