Opozicione stranke i pokreti su, bar kako stvari sada stoje, daleko od zajedničkog stava o uslovima pod kojima bi mogle da učestvuju u eventualnim izborima, a još dalje od dogovora o strategiji koju bi primenile u slučaju da na njih izadju.

U proteklim nedeljama po društvenim mrežama i u izjavama pojedinih predstavnika opozicije bilo je dosta zagovaranja bojkota izbora ukoliko ne budu prihvaćeni uslovi opozicije koji se prevashodno odnose na sredjivanje biračkih spiskova i omogućavanje pristupa mejn strim  medijima. Malo je, medjutim, verovatno da će vlasti pristati na suštinske ustupke kada je reč o uslovima pod kojima se pripremaju i održavaju izbori, a još manje na otvaranje prostora za širu zastupljenost opozicije u najuticajnijim medijima.

Realno je očekivati da odlučivanje o učešću na izborima ili bojkotu bude prva preokupacija opozicije, a možda i povod za nove podele. Na raspravu o bojkotu bi moglo da bude potrošeno dosta vremena i resursa, čime bi već u startu opozicija zapala u defanzivu. Vlasti to, naravno, znaju, pa bi bilo logično očekivati da, koristeći dominantno prisustvo u mejn strim medijima, nastave da ubedjuju birače da se opozicione stranke i pokreti bave sami sobom i da nisu u stanju da pokrenu nikakvu ozbiljniju akciju.

Sve u svemu, vanredni parlamentarni izbori na proleće će biti teško rešiv rebus za opoziciju, odnosno neka vrsta političke zamke koja se ne može zaobići. Eventualna odluka o bojkotu bi, sa stanovišta vlasti, pojednostavila stvari. Vladajuće stranke, prema istraživanjima javnog mnjenja, imaju podršku oko 50 odsto birača, što se ne može tek tako „istopiti“ za samo nekoliko narednih meseci. Dakle, izlaznost bi verovatno bila relativno visoka, a ukoliko i nekoliko stranaka različitih političkih opredeljenja koje sada ne participiraju u vlasti istaknu kandidate, eto pune legalnosti izbora.

Tajming

Jedan do najvažnijih aduta koji oponenti vlasti trenutno drže u rukama su gradjanski protesti koji su počeli u Beogradu, ali „budjenje srednje klase“ koje oni donose je tek u povoju i proći će dosta vremena dok se povežu grupe i organizacije u različitim gradovima i nadju zajednički jezik sa opozicionim strankama ili da same prerastu u političke pokrete. Čak i ukoliko bi se protesti meteorskom brzinom proširili po Srbiji, bilo bi potrebno više od nekoliko meseci da oni od ozbiljne pretnje vlastima (što trenutno zaista jesu) prerastu u realnu snagu kadru da organizuje uspešan bojkot ili na izborima prinudi na uzmicanje prilično stabilan vladajući blok.

A vanredni parlamentarni izbori će, ukoliko ih zaista bude, uslediti tako reći sutra, odnosno u martu ili aprilu. Jer, vlasti svakako neće čekati da njihovi protivnici kroz masovne proteste nastave da jačaju. Njihov cilj je da „kuju gvoždje dok je vruće“, odnosno da blokiraju pretnju po svoju poziciju još u samom startu. Naravno, narastajući protesti nisu ni jedini, a verovatno ni glavni motiv za vanredne izbore. Vlasti o tim izborima razmišljaju jer žele da učvrste parlamentarnu većinu pre narednih koraka u pregovaračkom procesu sa Prištinom, a protesti ih teraju da taj posao obave što pre.

Još jedan važan uslov za eventualni uspeh bojkota izbora (kao i za promene na političkoj sceni u Srbiji) je podrška uticajnih svetskih centara moći. Budući da Brisel i Vašington rešenje kosovske krize vide kao najvažnije pitanje vezano za regionalnu stabilnost, a da pri tome podržavaju kosovsku nezavisnost, opozicija će imati velikih teškoća da pridobije njihovu naklonost. Jer, značajan broj opozicionih stranaka protivi se davanju ustupaka Prištini, što ih u očima sila koje imaju odlučujući uticaj na region čini delom problema, a ne delom rešenja.  

Akcija 

Dakle, da bi bojkot zaista doneo uspeh, potrebno je organizovati jedinstven i široko zastupljen pokret koji bi u svim delovima zemlje mogao na terenu, odnosno u direktnim kontaktima sa biračima, da parira masivnoj kampanji koju vlasti vode preko najuticajnijih medija, kao i kroz institucije sistema koje drže pod svojom kontrolom. Opozicija je, objektivno gledano, daleko od mogućnosti da tako nešto organizuje. Opozicione stranke i pokreti ne samo da nemaju dovoljno novca i drugih resursa, nego nemaju ni jasno definisanu zajedničku platformu.

Izvesno je da vlasti, čak i ukoliko bi se dogodilo da na izbore izadje manje od 50 odsto birača, ne bi automatski priznale poraz. Otuda je, da bi bojkot zaista doneo neke rezultate, potrebno da oponenti vlasti budu spremni ne samo na permanentno održavanje protesta širom zemlje, nego i organizovanje štrajkova, „budjenje“ univerziteta i sličnih institucija ili paralizu rada pojedinih institucija. A tako nešto bi, s obzirom na stanje koje trenutno vlada na opozicionoj sceni i na objektivno veliki uticaj vladajućeg bloka, bilo ravno političkom čudu.

Ukoliko se opredeli da na vanrednim parlamentarnim izborima ipak učestvuje, opozicija pred sebe opet postavlja teško rešiv zadatak. Pobedu ne može očekivati, a ni izgledi da osvoji znatno veći broj poslaničkih mesta nego što sada ima nisu naročito veliki. Politički benefit bi se sastojao u eventualnom ulasku predstavnika nekih od stranaka ili pokreta koji sada nisu zastupljeni u parlamentu i u kakvom - takvom prisustvu u vodećim medijima. Ukratko, učešće na izborima bi se verovatno svelo na zbijanje redova unutar opozicije i gradjanskih pokreta i pripremu za neke nove političke akcije. 

Ukoliko budu u stanju da održe i prošire gradjanske proteste, oponenti vlasti, a time i opozicione stranke, će moći da utiču na jačanje otpora vladajućem bloku i u širim slojevima stanovništva. To neće biti dovoljno za brze i temeljite promene odnosa snaga na političkoj sceni u Srbiji, ali može da bude od koristi. A ukoliko medju opozicionim strankama i pokretima ne bude dogovora, jedni će se verovatno opredeliti za bojkot, a drugi za izlazak na izbore, što će neminovno otvoriti put za njihovu dalju marginalizaciju. Istovremeno, stabilna i dominantna pozicija sadašnjeg vladajućeg bloka će biti garantovana, bar u narednih nekoliko godina.