Kako stvari stoje izgleda da ništa neće biti od referenduma na kome bi se građani Srbije izjasnili jesu li, ili nisu, za iskopavanje litijuma u dolini Jadra. Vučić je temu litijuma i bio gurnuo pod tepih zbog izbora, pa bi tek sad apsurdno bilo da raspisuje vanredne izbore zbog teme litijuma, a što traže Dragan Đilas i Marinika Tepić.

Sa pokroviteljom velikog litijumskog dila - Šolcomatom (nadimak za nemačkog kancelara Olafa Šolca), sve je išlo kao da se pogledima razumeju. Često je socijaldemokrata Šolc u Nemačkoj bio predmet ismevanja zbog monotonog govora i strogog izgleda, pa otuda je i dobio nadimak Šolcomat. U Beogradu pre neki dan na litijumskom Samitu EU i Srbije nije bio ni monoton ni strog. Čak se i osmehivao. Nije zakerao oko demokratije i suočavanja sa prošlošću. S druge strane, režimski novinari nisu dobili nalog da mu postavljaju (kao nekad kad je bio u Beogradu u drugoj agendi) provokativna pitanja o Kosovu u Republici Srpskoj, o Rezoluciji o Srebrenici, o dvostrukim standardima i tako to.

Potpisan je Memorandum o razumevanju. Biće kopanja kako trend pokazuje. Uskoro stiže i „mapa puta“. Koja će se prema spolja sigurno više poštovati nego one „medijske strategije“ prema unutra. Sve u sklopu „kvantnog skoka Srbije“, kako kaže Vučić. Pompezno potpisivanje Memoranduma u Beogradu podrazumeva „strateško partnerstvo“ Srbije i EU, ali zvanično samo oko litijuma. Ako su Koštunica, Tadić, Dinkić i Dačić bagatelno prodali Rusima NIS i eksploataciju resura u tom sektoru, oni su to uradili i zbog očuvanje Kosova u granicama Srbije (ruske podrške), odnosno izgradnje „Južnog toka“ kroz Srbiju koji je trebalo ruskim gasom da garantuje energetsku stabilnost. Bilanse za sada znamo.

Pre nego što Vučić kaže „Dugo ste čekali, kopajte“, parafrazirajući prethodnika na čelu stranke i države Tomislava Nikolića sa otvaranja radova na nesrećnom „Južnom toku“ - „Dugo ste čekali, počnite“, teško je poverovati da predsednik Srbije baš ništa, sem garancija za svoju ličnu vlast, politički nije tražio od Nemaca i Zapadnjaka zainteresovanih za srpski litijum. Da li je Srbija dobila tajni datum za ulazak u EU, da li će preko litijuma „na oruk“ (kao kad se diže džak krompira), ili „na kant“ (kao kad se unosi šifonjer u stan) u EU, kao Rumunija i Bugarska, zbog drugih stvari ranije, da li je Srbija dobila jasne garancije za Zajednicu srpskih opština, da li je bar dobila relaksaciju Republike Srpske, odnosno senzibilnije ponašanje visokog predstavnika Kristijana Šmita (Nemca) prema srpskim (Dodikovim) interesima? U redu „kvatni skok“, ali da li je moguće da ovakav Memorandum bude apolitičan? Znači li „kvantni skok“ i „vajld kard“ za EU kao kad te pozovu na Mundobasket? Da li ovaj Memorandum bar znači da je prestao „hibridni rat“ protiv Srbije? Sa nemačke strane makar. Vučić nije na litijumskom Samitu pred Šolcomatom i zainteresovanim gostima iz EU pomenuo „kolektivni Zapad“. Nije iskoristio tu sintagmu putinovskog novogovora. A basta mu. U memorandumskim danima kao da je uveo moratorijum svojim jurišnicima (neki su i ministri), da se bore za multipolorani svet i da Srbiju predstavljaju kao lidera tog slobodnog sveta. Činilo se da ih se čak stidi kao kad ti je neprijatno od nekog priprostog rođaka kad ti dođu ugledni gosti.

Hajde da verujemo da je Vučić hteo da pozove i Milorada Dodika na ovako bitan događaj (jer Dodik ne propušta ni mnogo manje bitne u Srbiji), ali da su Nemci to sa indignacijom odbili, pa otuda politički možemo da razumemo što Vučić nije insistirao, ili se nadurio pa sve otkazao, ipak je ovo događaj stoleća – prelomni trenutak reindustrijalizacije Srbije. Ali, šta, ako Vučić uopšte nije ni pomišljao da pozove Dodika? I to tek što je prošlo tako malo vremena od pompezne Deklaracije Svesrpskog sabora dve srpske države koje, dalo se zaključiti, samo simbolički deli Drina. Zna li narod ima li litijuma i u Republici Srpskoj? Blizu je to. Da ipak bude referenduma o iskopavanju (kao što neće), da li bi građani Republike Srpske dolazili u Srbiju da glasaju da se kopa? Da glasaju za Nemce? Za glavne sponzore Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Malo je vremena prošlo od kada je Vučić udisao na Ist Riveru vazduh slobodnog sveta, osećaući u plućima snagu BRIKS-a i svih onih koji ne pristaju na globalno jednoumlje i hegemoniju „kolektivnog Zapada“, pa do Memoranduma pod pokroviteljstvom Šolcomata. Znači da je istovremeno sa otporom svetskim dahijama (onima koji su nas bombardovali), radila punom parom tajna diplomatija. I da suštinski tako bitna stvar za Srbiju nije ni spomenuta u Deklaraciji Svesrpskog sabora.

Uglavnom, još jednom se pokazalo, možda i najspektakularnije do sada, kako funkcioniše Vučićev sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa. Njegovi medijski stahanovci koji su se pre par meseci do egzaltacije obradovali da će Srbija i formalno prekinuti evropske integracije, između ostalog i zbog hibridnog rata protiv Srbije, sada moraju da na naslovne strane stavljaju „stratešku saradnju“ sa EU. Srećom, Šolcomat ovoga puta nema političke zahteve, ne cepidlači oko regularnih izbora, pravne države i slobode medija, niti mu smeta rehabilitacije politike iz devedesetih za unutrašnju upotrebu, kao ni zaključci Vučićevih najamnika (ili korisnih idiota) - briksovaca i evroazijata povodom 75 godina NATO, odnosno Samita ove vojne alijanse u Vašingtonu - da svetski moćnici navodno hoće da završe ono što nisu 1999. Iako ministar spoljnih poslova Republike Srbije Marko Đurić, koji je na poziv predsednika SAD Džozefa Bajdena, prisustvovao u Vašingtonu prijemu povodom 75 godina od osnivanja NATO, takve zaključke nije izneo predstavnicima Alijanse. Naprotiv, imao je sasvim druge perspektive za razgovore. Bilo bi nekorektno reći da geopolitičke okolnosti i kritične sirovine idu Vučiću na ruku, a da u svim ovim uzajamno funkcionalnim paradoksima nema i njegove veštine.   

Ipak, bar po inerciji Memorandum nas može približiti EU onoliko koliko i prodaja NIS-a Rusima. Nismo zbog toga postali članica saveza Rusije i Belorusije, pa nećemo ni zbog ovoga EU. Ali će odnosi biti ipak bolji. Ako se razumemo. Nakon Šredera i Merkelove i Šolc staje u red velikih prijatelja Srbije. Uprkos Kosovu i Bosni, kao litijumski Handke. Veliki paradoks Srbije je taj da Nemačka kao njen najveći privredni partner nije istovremeno i politički saveznik Srbije, bar u smislu kako mi to konvencionalno shvatamo. Ili možda jeste, ali ćemo tek saznati. Odnosno, Vućić će nam obznaniti i objasniti kad za to dođe vreme.