Činilo se da se nakon toga stvari kreću u nekom boljem smeru i da su vlasti iz cele priče izašle elegantno i bez velike političke štete. Usledila je, medjutim, najava uvodjenja policijskog časa u Beogradu, što je izazvalo još veću erupciju gneva. Vlasti su pokušale da i u ovom slučaju "kontrolišu štetu" pa je Vučić u obraćanju javnosti stavio do znanja da će o policijskom času odlučivati Krizni štab, nagovestivši da bi se i od te mere moglo odustati. Ali, ispostaviće se da je reagovanje zakasnelo, da nije bilo naročito dobro osmišljeno i da vlasti imaju ozbiljnih teškoća da sprovedu odluke koje donose.
Naime, Vučićevo novo obraćanje javnosti bilo je isuviše "natopljeno" netrpeljivošću prema oponentima, izbegavajući da prihvati da odgovornost za novi talas zaraze snose i same vlasti. Umesto toga, vajkao se da je napravio grešku što dva dana nije bio u Srbiji pa se za to vreme u Novom Pazaru razbuktala epidemija. Izbori, predizborna kampanja i slavljenje izborne pobede su odbačeni kao ozbiljan mogući važan uzrok pogoršavanja stanja, a sve je pripisano "politički ostrašćenim" oponentima. Tako je na kraju ispalo da je virus opasan i aktivan na javnim skupovima koje organizuju oponenti, ali ne i na skupovima vladajućeg bloka.
Bunt
Pokušaj da se nezadovoljstvo, kao u slučaju studentskog protesta, smiri formalnim ustupkom (najavom odustajanja od policijskog časa), a da se pri tome zadrži visok "gard" prema svim oponentima, uz tvrdnje da je sva odgovornost na njima i gradjanima, a da predstavnici vlasti sve rade baš onako kako treba, završio je potpunim fijaskom. Istoga dana kada je predsednik Srbije u obraćanju u kome je relativizovao ideju o uvodjenju policijskog časa, pred Skupštinom Srbije se, na poziv preko društvenih mreža, najpre okupilo stotinjak gradjana, da bi se u toku večeri broj uvećao na izmedju pet i deset hiljada (neki tvrde da je bilo i više, a šef države da ih je bilo mnogo manje).
Vlasti su očekivale neki revolt i spremale se za njega, ali je broj ljudi koji su izašli na ulice, izgleda, bio veliko iznenadjenje za sve. Pokazalo se da je najava uvodjenja policijskog časa, zapravo, bila samo inicijalna kapisla, a da su uzroci nezadovoljstva mnogo dublji. Šarolika skupina ljudi različitih orijentacija i ubedjenja, od proevropski orijentisanih aktivista i običnih gradjana koji nemaju neku čvrstu ideološku orijentaciju, preko iskrenih nacionalista koji u pregovorima o Kosovu vide naznake "izdaje", do ultradesničarskih grupa ornih za tuču, zagospodarila je platoom ispred Skupštine.
Na njihov masovni izlazak na ulice verovatno su više uticali oštri stavovi predstavnika vlasti, nego opozicione partije. Funkcioneri tih stranaka mahom su bili na obodima protesta, držeći se na distanci, a neki od učesnika demonstracija su prema pojedinim liderima pokazivali čak i neprijateljstvo. Radikalno orijentisani učesnici protesta (mahom desničari) ušli su u oštre sukobe sa policijom. Opozicione stranke su pozvale gradjane da sede na kolovozu i trotoaru kako bi se održao mir, što su mnogi prihvatili. Vlasti su, medjutim, nastavile da demonstracije i celu opoziciju tretiraju kao fašiste, a nasilje je pripisano opozicionoj koaliciji Savez za Srbiju (SzS).
Takav sled dogadjaja je medju oponentima vlasti i u značajnom delu javnosti protumačen kao jasan znak da su vlasti te koje "upravljaju" huliganskim grupama i tako stvaraju haos. To, naravno, ne mora da bude tačno, ali s obzirom na ono što se dogadjalo na ulici zvuči uverljivo. Ali, pokušaj da se problem reši kombinacijom primene sile i predstavljanjem protesta kao neke vrste orgijanja fašista, desnice, ljotićevaca i drugih mračnih sila samo na izgled je doneo rezultate. Policiji polazi za rukom da razbije demonstrante, garadjanima koji se informišu preko mejn strim medija poslata je poruka da je opozicija nasilna i da "razbija grad", ali to nije rešilo problem.
Posledice
Gnev i nezadovoljstvo, čije razmere su se jasno videle na samim protestima, su ostali, a podele u drštvu su produbljene. Osim toga, protivnici vlasti su na protestima ipak pokazali neku snagu i to će ih ohrabriti, a i oni i gradjani će nakon svega manje da se plaše. Vladajući blok nije uspeo da umanji ni značaj ni snagu političkih protivnika nego je, naprotiv, otvorio prostor za njihovo jačanje. Opozicione stranke i dalje su podeljene i nedovoljno organizovane pa nisu u stanju da preuzmu i artikulišu narastajuće nezadovoljstvo. To odgovara vladajućem bloku, ali za društvo u celini nije nikakva prednost nego ozbiljan problem.
Političke stranke, kao i institucije, postoje da bi se na demokratski način, dijalogom, nivelisali odnosi u društvu i tako održavala ravnoteža. Kad jedna struja preuzme sve, kada oponente proglasi za fašiste i neprijatelje države i kada moć kojom raspolaže počne da koristi za učvršćivanje svojih pozicija, netrpeljivosti neće nestati, nego samo mogu da jačaju. Otuda erupcija gneva na demonstracijama nije nikakvo iznenadjenje i ne može se pripisati isključivo sposobnosti vladajućeg bloka i njegovih službi da upotrebi različite nasilničke grupe kako bi se obesmislili protest.
Foto: BETA
Moguće je i da vlasti pokušavaju da proteste iskoriste kao neku vrstu opravdanja pred Briselom i Vašingtonom, odnosno kao dokaz da će veliki ustupci Beograda u pregovorima sa Prištinom dovesti do haosa u zemlji. To možda može da proizvede neke rezultate na odredjeno vreme, ali na duži rok ne. Jer, Brisel i Vašington podržavaju sadašnji vladajući blok zato što očekuju da, kroz dogovor sa Kosovom, doprinese stvaranju regionalne stabilnosti, i to na način na koji to njima odgovara. Teškoće u kojima će se vlasti zbog toga naći nisu problem Brisela i Vašingtona, nego Beograda.
Uostalom, lista vladajuće stranke je na upravo završenim izborima osvojila dve trećine poslaničkih mesta u srpskom parlamentu i ima formalnu kontrolu vlasti u zemlji. Podrška koju vladajuća stranka i Vučić imaju medju biračima i dalje je veoma velika, ali se sada vidi da je, osim kapaciteta za vodjenje kampanje (uz čvrstu kontrolu mejn strim medija) potreban i kapacitet za upravljanje krizama. A tu su, opet, potrebne snažne institucije koje deluju samostalno, a ne samo po odluci šefa države čije dvodnevno odsustvo iz zemlje ostavlja prazninu u kojoj se, recimo, rasplamsa epidemija u Novom Pazaru. To više nije samo dugoročan, nego i srednjoročan, a možda uskoro i kratkoročan problem.
