Kao neko ko je rođen i odrastao u Užicu, a čija su se alternativna orijentisanost i senzibilitet verovatno ispoljile dosta rano, bar kada je muzički ukus u pitanju, da li ste se u tim formativnim godinama osećali kao da pripadate margini, kao neka vrsta, da tako kažem, kulturnog autsajdera? Da li je Užice tog vremena dozvoljavalo i tolerisalo tu vrstu različitosti?

Panović: Užice je oduvek bilo vrlo urban grad, i vizuelno i u industrijskom smislu, više je ličilo na Rijeku bez mora, nego na neki tipičan srpski grad kao što su, recimo, Čačak, Valjevo ili Zaječar. U vreme kada sam ja odrastao, rok i kulturna scena uopšte su u Užicu, tada Titovom Užicu, bile izuzetno jake. Ne samo u kontekstu postojanja publike i bendova, kojih je naravno bilo, već i nesvakidašnjih ličnosti poput novinara Zorana Jeremića, koji je, sećam se, nekada pisao kako će Užicom šetati kao Džojsovim Dablinom, i oblaziti mesta na kojima su živeli znameniti Užičani, Milutin Uskoković recimo, po kome je i nazvan Uskokovićev prolaz, mali sokak u kome sam živeo, zatim Ljubomir Simović, Svetislav Basara, ili Stiv Tešić koji je dobio Oskara kao scenarista… Što se rok scene tiče, postoji mit da je u tim godinama komunistički režim napravio kompromis sa rok muzikom, učinivši je društveno prihvatljivim fenomenom, što nije u potpunosti tačno. Dobro se sećam policajaca koji su huškali lokalne mangupe da prebijaju hipike, takve stvari su se dešavale relativno često. Jedna od mitskih užičkih priča iz tog vremena je i sudbina Mitra Tucovića zvanog The Beli, lokalnog hipika, koji je radio u Valjaonici bakra Sevojno, u kojoj su više puta pokušavali da ga ošišaju na spavanju, a koji je na kraju, iz protesta, peške došao iz Užica u Beograd na koncert Deep Purple-a, u narodnoj nošnji, i bio jedna od glavnih atrakcija na tom koncertu… Što se konkretnih bendova tiče, Užice je imalo vrlo pristojnu rok i pank scenu u ono vreme. Prvi bend koji mi pada na pamet su Koherentni konji, sjajan bend koji bi sigurno i danas bio upečatljiv, zatim Lude žene u kojima je svirao i Svetislav Basara, i mnogi drugi.

Šta je svirao Basara u tom bendu?

Panović: Čini mi se da je svirao bas. Sa Ludim ženama je u jednom trenutku svirao i Zoran Predin, ako me sećanje dobro služi. Posle je Basara imao još jedan bend koji se zvao Pank Flojd.

Da li su ti bendovi bili diskografski aktivni, da li su snimali i objavljivali albume?

Panović: Tada nije bilo lako objaviti album, naročito za bend iz Užica. Jedini lokalni bend kog se sećam da je objavio ploču zvao se Kilo i po. Oni su bili neki užički odgovor na rane Divlje jagode, iz Jedina moja faze.

Kako, kada i koliko slušate muziku?

Panović: Muziku slušam uglavnom sa diskova, kad god mi to okolnosti dozvoljavaju. Ponekad i digitalno, kada džogiram ili sam napolju, ali ono o čemu uvek vodim računa je da slušam cele albume. Nisam pristalica plejlisti i površnog slušanja muzike, sa fokusom na singlove ili hitove, album je format koji najviše odgovara mom senzibilitetu.

Šta je bio vaš prvi svesni kontakt sa muzikom i sećate li se šta vam se u njoj učinilo interesantnim i privlačnim? Koje su bile neke od prvih ploča sa kojima ste se susreli, koje su na vas ostavile posebno jak utisak?

Panović: Prva singlica koju su mi kupili roditelji bila je Rokenrol za kućni savet Riblje čorbe. I dalje se sećam, ta pesma je bila na A strani, a Valentino iz restorana na B strani. Kasnije su stariji momci iz komšiluka, pa i ja sa njima, počeli da slušaju The Beatles, The Rolling Stones… U nekom trenutku, moj ukus je postao malo specifičniji i počeo sam da slušam ono što je malo ko slušao u Užicu tada, autore kao što su Bruce Springsteen, John Fogerty, Bo Diddley, Chuck Berry itd.

Znači, slušali ste Springsteen-a pre nego što je postalo kul slušati Springsteen-a?

Panović: Jesam, i bio sam usamljen u tome, a čini mi se da sam i danas. Springsteen je ostao do kraja sa Srbima u nesporazumu, kao i U2 uostalom. Eto, ja i dalje ne razumem šta je problem koji Srbi imaju sa U2? Izgleda da je ne voleti U2 jedna od retkih stvari oko kojih su ujedinjene Prva i Druga Srbija. A oni su zaista veliki bend, višeslojan bend, sa fazama… Na takvim primerima čovek shvata da i fanovi mogu biti veliko zlo u muzici, pre svega oni fanovi koji su čuli dva albuma nekog benda, pa posle čitav život proveli dokazujući da se taj bend prodao nekada kasnije u karijeri. To uopšte nisu fanovi, nego nekakvi kreteni koji se zakače za bendove, filmove i glumce samo da bi ih kritikovali. I Metallica je dobar primer u tom smislu, jer mnogi ljudi misle da je sve posle Black albuma smeće.

Ali složićete se da se motivacija za pravljenje muzike s vremenom menja i da su najbitniji albumi mnogih istorijski bitnih bendova, nezavisno od žanrova kojima pripadaju, snimljeni u prvoj fazi rada tih bendova. Entuzijazam je mnogo bolje pogonsko gorivo za kreativnost od finansijskih očekivanja izdavačkih kuća i pritisaka da određeni bend opravda sopstvenu reputaciju sa svakim novim albumom, zar ne?

Panović: Ne nužno. Evo recimo, novi Iron Maiden album je bolji od, recimo, Piece Of Mind.

Malo je reći da se ne slažem.

Panović: Pa Piece Of Mind ima samo jedan megahit, The Trooper.

Ali zato ima pesme poput Revelations, Die With Your Boots On, To Tame A Land. Jedna od mojih omiljenih Iron Maiden pesama Sun And Steel je upravo sa tog albuma.

Panović: Moja je Rainmaker sa Dance Of Death, za koji mnogi misle da je njihov najlošiji album. Meni je to recimo super album.

Navodno postoji konsenzus da je njihov najlošiji album Virtual IX.

Panović: To jeste loš album, ali u dobroj meri zato što ga je otevao Blaze Bayley.

Otpevao je i The X Factor koji je sasvim solidan.

Panović: Da, ali bi bio još bolji da ga je otpevao Dickinson. Ne znam, mišljenje o nekim njihovim albumima mi se promenilo tokom vremena. Recimo, The Final Frontier mi se sada ne sviđa toliko, a bio mi je sjajan kada se pojavio.

Vi ste izgleda jedan od onih fanova koji će, kada osete potrebu da slušaju Iron Maiden, uvek radije pustiti neki od njihovih novijih albuma, umesto neki od klasika?

Panović: Hm, ne znam, moguće. Činjenica je da se metal nije mnogo slušao u mom okruženju u mojim formativnim godinama, ali je polako, kako je vreme odmicalo, postajao nešto što najviše slušam, jer mislim da se najbolje stvari danas u muzici dešavaju u metalu. Od omota albuma preko poetike, to je jedina scena koja nudi odgovore na sva najbitnija pitanja današnjice, na društvene probleme, i lokalne i globalne, sve je tu, od ekologije do religije.

A da li se slažete da se to najbitnije što se dešava u metalu dešava u njegovoj underground sferi, a ne nužno u njegovoj, da tako kažem, mainstream sferi, pod pretpostavkom da takva sfera uopšte i postoji u metalu?

Panović: Mislim da se dobre stvari dešavaju i u jednoj i u drugoj sferi. Ja ih lično volim obe, i underground i mainstream, a naročito volim kada neko iz underground-a pređe u mainstream. Evo, na primer, Južna Amerika ima fantastičnu metal scenu, gomila vrhunskih bendova dolazi odande, to je scena koju sam sa zadovoljstvom otkrivao. Kasnije sam krenuo da otkrivam i skandinavsku scenu – Children Of Bodom mi je i dalje jedan od najboljih bendova. Volim vrlo i Amorphis.

Dokle ste najdublje išli u kontekstu ekstremnosti? Šta je najekstremnije što slušate?

Panović: Thrash. Velika četvorka Metallica, Megadeth, Slayer i Anthrax, s tim da sam ja zapravo uvek više voleo onu sledeću veliku četvorku koju čine Testament, Death Angel, Exodus i Overkill. Poslednji Exodus album Persona Non Grata mi je fantastičan. Od nemačkih bendova volim Kreator najviše, čak i ovu noviju fazu. Kad smo kod nemačkih bendova, volim i Crematory, koji su nedavo izdali vrhunski album Inglorious Darkness. Bendovi poput Mayhem su verovatno nešto najekstremnije što sam slušao, nisam išao dalje od toga. Mada sam naravno svestan da je ekstremni metal nepregledni okean u koji bi bilo interesantno uroniti i istražiti ga… Tu se, u stvari, otvara pitanje koji su legitimni metal podžanrovi. Evo recimo, šta vi mislite o Nu metalu?

Prva dva Korn albuma su sjajni. Prvi Soulfly album je sasvim pristojan. Chaos A.D. i Roots od Sepulture, koji su najavili čitav taj Nu podžanr, su jako dobro ostarili, to su vrhunski albumi koji su obeležili eru.

Panović: Da, to su sve dobri albumi. Interesantno je da ljudi po inerciji otpisuju Nu metal bendove kao nešto što je namenjeno mlađoj publici, kao nešto neozbiljno, ali je indikativno osvrnuti se iza sebe i uvideti koliko je, recimo, Slipknot dugovečan bend i koliko toga je uradio, i kvantitatvno i kvalitativno, da to nije muzika za jednu sezonu. Što se Sepulture tiče, ja recimo uživam u ovoj novijoj Derrick Green fazi, mislim da su im poslednja dva albuma sjajna.

Da, mnogi ljudi hvale tih poslednjih nekoliko albuma, Machine Messiah, Quadra i SepulQuarta, uglavnom su svuda visoko ocenjeni.

Panović: To su vrlo pošteni albumi. Gledao sam ih uživo i taj Derrick Green je vrhunski frontmen i pevač. Soulfly mi je, s druge strane, uvek bio rudimentaran, tribalan bend. I to je sjajna stvar u vezi sa metalom, taj opseg. Od bendova kao Soulfly, do konceptualnih bendova poput Mastodon recimo.

Volite Mastodon?

Panović: Da, vrlo. Ovaj poslednji album Hushed And Grim je genijalan. Emperor Of Sand je isto odličan album.

Nedostaje li vam ponekad vreme u kome smo živeli pre interneta, u smislu konzumacije muzike pre svega?

Panović: Iako nisam protivnik tehnologije, ipak mi nedostaje to vreme, naravno, naročito u kontekstu kulturnih navika. Ja sam i dalje čovek bioskopa i gramofona. Analognog ispred digitalnog. Za neke albume iz tog vremena se i dalje sećam kako sam ih nabavio, ko mi ih je doneo, gde i kada sam ih kupio, u kom bioskopu sam gledao koji film, sa kim, čak i kako sam kupio kartu.

Imajući u vidu da je metal izrazito vizuelna supkultura, imate li i vizuelni odnos prema muzici, u smislu da su vam neki omoti albuma sa ploča ili diskova podjedanko bitni i dragi kao i sama muzika na tim albumima?

Panović: Powerslave od Iron Maiden, recimo. To je grandiozan, gotovo epski omot.

Opet se vraćamo na Iron Maiden.

Panović: Pa s razlogom. Nedavno sam pročitao autobiografiju koju je napisao Bruce Dickinson, koji je zaista neverovatna ličnost. Prva genijalna stvar u vezi sa tom knjigom je što je u startu nagovešteno da u njoj neće biti priče o ženama i deci, čime je Dickinson napravio solomonsko rešenje, imajući u vidu da se na taj način elegantno izvukao od teških tema. Ali svejedno, materijala je dovoljno i bez toga. Knjiga je o svemu, o pilotiranju, bendu, njegovoj solo karijeri, njegovom školovanju u jednoj vrlo konzervativnoj britanskoj školi, o pizdarijama koje je tamo pravio itd. Na kraju, vrlo je upečatljiv i deo u kome objašnjava borbu sa kancerom kroz koju je prošao. Činjenica da je preživeo tu bolest na takav način, i da je posle svega nastavio da bude pevač benda kakav je Iron Maiden, sa svim obavezama koje to podrazumeva, je potpuno fascinantno. I na sve to biti još i profesor istorije, pilot, šampion u mačevanju, neko ko je napisao dva dečija romana, biznis konsultant… Fascinantno, zaista. Bruce Springsteen je sličan primer koji budi sličnu vrstu poštovanja. Njegova autobiografija je takođe na mene ostavila snažan utisak. Recimo, nikada nisam mogao pretpostaviti, imajući u vidu njegove energične nastupe, da je on težak depresivac, konstantno na lekovima, i da je jedan od glavnih razloga zašto mu koncerti imaju maratonsko trajanje zapravo tarapeutski, da je svrha tog premora upravo borba sa depresijom. Kada se na to dodaju i izrazito kompleksan odnos koji je imao sa ocem i razni drugi problemi sa kojima se susretao u životu, ima nečega zaista neverovatnog u činjenici da njegova muzika na potpuno drugačiji način utiče na toliki broj ljudi širom sveta.

Izvor: fromthebowelsofperdition.com