Bez političke artikulacije, protest građana je nemoćan, kaže Popadić, navodeći da građani mogu da izađu na ulice i pokažu koliko su očajni i besni, ali da su političari ti koji dalje komuniciraju želje i strahove ljudi i prevode ih u neke konkretne odluke. 

“Uz tu političku artikulaciju i prenošenje zahteva u skupštini možda se može nešto učiniti, bez te političke artikulacije protest građana je apsolutno nemoćan”, rekao je Popadić u emisiji Pola sata Demostata, koja je snimana u petak, uoči trećeg po redu protesta nezadovoljnih građana u Beogradu. 

On ističe da je prvo okupljanje građana u Beogradu bila komemoracija, izjavljivanje saučešća, i to u situaciji kada je to izostalo od strane vlasti, što je za normalnog čoveka nepojmljivo. 

Profesor podseća da smo nekoliko puta u bliskoj prošlosti imali proteste građana koji su trajali neko vreme, ali da su se onda ljudi nemoćno vraćali kućama, što je bila velika pobeda režima i Aleksandra Vučića. 

“On i ovde vidi tu priliku, spreman je da rizikuje”, navodi Popadić i dodaje da bi eventualan povratak ovih građana kući uz nezadovoljstvo doveo do dugog perioda apatije, što bi opet bila Vučićeva pobeda. 

Podseća, međutim, i na proteste iz 1996. zbog pokradenih lokalnih izbora, kada su građani tri meseca izlazili na ulice svako veče, često bili brutalno napadani, ali su se izborili. 

“Kad govorimo o tim protestima, dobra je vest da ljudi mogu i tri meseca da protestuju, da se ne plaše represije, a loša vest da je čak tri meseca bilo potrebno da se usliše zahtevi, iako je izborna krađa bila očigledna”, rekao je Popadić. 

On ističe da ono što plaši režim, ili bi trebalo da ga plaši, jeste činjenica da je među onima koji su izašli na ulice bilo mnogo mladih ljudi, kod kojih ne prolazi propaganda i represivna sila, kao sa starijim generacijama. 

Profesor navodi da ćemo tek videti šta će se dogoditi sa protestima, jer se stvari odvijaju na način koji je teško predvideti, budući da su potezi vlasti iracionalni. 

On navodi da je vlast trebalo da inicira rešenja koje sada opozicija i građani od njih traže i da bi time poboljšala svoj rejting i poverenje koje narod ima u nju, jer je, kaže, sa stanovišta normalnog čoveka neshvatljivo da uopšte postoje emisije sa sadržajem punim nasilja ili pojedini natpisi u novinama. 

“Umesto toga se ponašaju kao autistični ljudi koji žive u svom zatvorenom zamku gde se uzdaju samo u svoj propagandni materijal i misle da će to biti dovoljno”, naveo je profesor. 

On ističe da je neshvatljivo šta vlast želi da uradi najavom kontramitinga i da ne vidi nikakvu racionalnost tog poteza. 

“Lakše je to tumačiti kao hir jednog navijačkog huligana”, dodaje Popadić. 

Upitan kako glasači SNS reaguju na te poteze vlasti, Popadić navodi da je očigledno da su i oni navikli da ih vrh vlasti tretira kao vojnu ili paravojnu formaciju, vojnike koji dobijaju naređenja i na kojima nije da razmišljaju. 

On ističe da su mediji važno oružje u njihovim rukama i da vlast uz pomoć medija fotošopira slike realnosti u dnevnicima.

Društvo se sve više polarizuje 

Popadić navodi i da je očigledno da se društvo sve više polarizuje, iako je i pre bilo podeljeno na “nas i na njih, patriote i izdajnike”. 

“To je žargon koji se svakodnevno uvodi i uvežbava, ljudi se uvežbavaju da govore na taj način i sada, kada nam ništa nije potrebnije nego dogovor o situaciji u kojoj se nalazimo, rešenje problema koji se ne tiču stranačkog života, odjednom pod plaštom mitinga imamo radikalnu polarizaciju društva”, rekao je Popadić.

On kaže da se uzda u razum i jedne i druge grupe građana da su pametniji, racionalniji i humaniji od vrha vlasti i da će odoleti pritiscima i ističe da ne vidi kakva je korist biti na vrhu jednog razorenog društva.  

“Ove tragedije koje su nas zadesile su neka vrsta otrežnjenja mnogih ljudi, bar onih apatičnih koji su smatrali da se ništa ne može učiniti. Možda će biti otrežnjenje za one koji su smatrali ili verovali da živimo u jako dobrom društvu, vođenom jako pametnim vođama”, zaključio je Popadić. 

Kako smo utonuli u nasilje? 

Upitan kako smo dozvolili da nam društvo utone u nasilje i bezakonje, Popadić kaže da smo već nekoliko decenija unazad polako silazili stepenicu po stepenicu niže, a da se to nadovezalo na kulturu i naviknutost na življenje u autokratskom režimu, od socijalističkog društva do danas, sa malim prekidima. 

“Ali jedno je naviknutost na autokratski, nedovoljno demokratski poredak, a drugo je naviknutost na nasilje”, navodi on.

Popadić ističe da je u našoj zemlji navikavanje na nasilje počelo krajem osamdesetih godina, kao priprema za ratove koji će nastupiti. 

Tada je grunuo jezik mržnje, a stranke su pretvorene u male vojske. Potom je počeo rat, sa svim svojim zverstvima, ali je ono što je čak i tada delovalo kao nešto što bi bilo skandalozono, sada potpuno normalizovano. 

“Taj silazak stepenicu po stepenicu je ljude zaprepastio sada, kada smo se nekako osvrnuli oko sebe, kada su se desili ovi tragični slučajevi, kao da smo se našli osveljeni u tom svakodnevnom životarenju i videli fabrike nasilja koje oko nas danonoćno rade. To je ljude strašno uplašilo i uznemirilo i dovelo do ovoga što se desilo, a dovešće i do još većih slučajeva nasilja”, naveo je profesor. 

Odgovor na pitanje kako nam se ovo desilo je porazan. 

“U čemu god da se nalazimo, to smo svojim pristankom na neki način dozvolili i to se sveti ne samo nama, nego i našoj deci, za koju smo najviše zabrinuti”, naveo je on i dodao da odatle dolazi i potreba da ljudi nešto preduzmu. 

Dalje ističe da je sve počelo kao trpljenje devedesetih godina, kada je na vlasti bila Socijalistička partija Srbije i kada je postojalo brutalno nasilje i zastrašivanje ljudi. 

“Imali ste SPS koja je bila na vlasti najodgovornija za nasilje protiv čega je bilo i protesta. I imali ste njihovu desnu ruku, radikale, paravojne formacije. U nekoj drami je to ‘Đavo i njegov gospodar’. Oni su bili sluge onih koji su bili na vlasti, a kako se situacija menjala, i to se promenilo. Sad bi naziv drame bio ‘Đavo i njegov sluga”. Vidimo da je radikalna stranka zaposela vlast, medije, krajnje brutalno, dok oni koji su bili njeni gospodari, sada su njene sluge, bore se za parče vlasti. Narod koji posmatra tu dvorsku igru borbe za vlast, koji je to dozvoljavao jer se nije usuđivao da protiv onih koji raspolažu brutalnom vlašću nešto preduzme, očekivao je promene, očekivali su da će se oni koji su na vlasti na neki način promeniti, civilizovati, urazumiti ili slično, svi koji su to očekivali su gurnuti na margine i pitanje je da li mogu nešto da promene”, naveo je profesor. 

Masakr u Mladenovcu je mogao biti sprečen 

Profesor Popadić, koji godinama izučava uzroke i borbu protiv nasilja u školama, kaže da su ubistva poput zločina u Ribnikaru od strane učenika-deteta retka i u svetu i da se ne mogu stoprocentno preduprediti nikad i nigde. 

Potreban je čitav niz faktora da se tako nešto desi, te bi se moglo razmišljati da li bi se neki od tih faktora mogao preduprediti. 

Dodaje da društvo svakako mora da ostane budno na ove situacije i spremno da u njima reaguje. 

Kad je reč o masakru u selima pored Mladenovca i Smedereva, Popadić navodi da se to moglo sprečiti, te da je ta činjenica verovatno jedan od razloga zbog kojeg se o Mladenovcu manje priča. 

“Mladić je već godinama, otkad je bio maloletan, bio strah i trepet za meštane, maltretirao je ljude, pretio, ubijao životinje, ljudi su se bezuspešno žalili. Neki policajci sa imenom i prezimenom su ga štititli, neka tužiteljka ga je štitila jer je njegov otac zauzimao važan položaj. Neki ljudi su zakazali i njihovu odgovornost treba tražiti”, naveo je Popadić. 

Ističe da nije politizovanje tražiti da se taj slučaj ispita i da se odgovorni kazne. 

“Moguće da su imali naređenje opet od konkretnih ljudi sa imenom i prezimenom. Zastrašujuće bi bilo da je to priča o čitavom poretku vlasti i ljudi koji su na vlasti. To da se cela priča postavlja tako da ne sme da se desi da neko ko pripada vladajućoj nomenklaturi bude odgovoran, da se traženje odgovornosti konkretnog čoveka tumači kao napad na vlast, je jedna nakaradna i zastrašujuća priča koja kod nas vlada. I iz te perspektive, moguće je da niko neće odgovarati, što bi bila najmanje dobra opcija i jedna opasna situacija”, rekao je Popadić. 

Preduzete mere nisu dovoljne 

Govoreći o merama države koje su preduzete nakon dva masakra, Popadić kaže da su one donete kako bi se umirila javnost i da su razumljive. 

“Pooštravanje zakona o nošenju oružja i uvođenje novih školskih policajaca, to je neka vrsta bensedina koji se daje uznemirenom narodu, one su iz te perspektive razumljive i korisne, ali nadam se da sa tim merama neće stati i da neće smatrati da će ta vrsta mera doneti rešenja”, naveo je on.

To su restriktivne mere, a ono što treba preduzeti je na sasvim drugom planu – poboljšanje atmosfere u školama, povećana sigurnost koja se ne tiče samo rethih slučajeva oružanih napada, već i sprečavanja kulture neuvažavanja, kulture primitivnosti koja postoji u društvu, a koja se prenosi i na škole. 

Kako kaže, možemo povećavati broj policajaca u školama, ali oni ne mogu menjati klimu koja postoji u školi, a koja odslikava onu u društvu. 

“Možemo imati školske policajce, ali ako deca vide da je najnormalnije verbalno nasilje koje je najmanji stepen nasilja, ali može prerasti u pretnje, odvratna maltretiranja dece, ako to vide svuda oko sebe, ako predsednik ljude naziva hijenama, zašto direktor škole ne bi mogao tako da zove roditelje ili učenik učenika. Ne postoje više nikakve granice i besmisleno je postavljati granice u učionici kad one ne postoje u društvu”, rekao je Popadić. 

Upitan kako vidi poruku majke jedne od stradalih devojčica u osnovnoj školi, koja je rekla da je  poslednjih dana javnost fokusirana na sve osim na krucijalne stvari, a to su deca, te da je potrebna promena osnovnog obrazovanja kako bi deca razvijala empatiju, bliskost, drugarstvo, Popadić kaže da bi zaista fokus obrazovanja sada trebalo da bude na razvijanju prijateljstva, solidarnosti, umesto na podsticanju nasilja koje ne postoji samo u školi, već i u društvu, a škola je nemoćna da to spreči.

Navodi da je škola zamišljena kao institucija koja ne samo obrazuje, već i vaspitava, ali da je pitanje kako to ispuniti u društvu koje samo odstupa od takvog ponašanja i takvih vrednosti. 

“Psiholozi i mnogi drugi su razvili niz programa, kvalitetnih i korisnih, koji se bave razvijanjem solidarnosti među decom, pomaganja slabijima, ja sam učestvovao u tome još devedesetih godina… Verujem da će ova situacija povećati interesovanje za tom vrstom programa u školi. Pretpostavljam da mnogi smatraju da su i nastavnici obeshrabreni, shvatajući da takvi programi nemaju efekta, da je to kap u moru sasvim drugačijih efekata u društvu”, kaže Popadić.