Savetodavni referendum je jedna reciklirana ideja koju je predsednik Aleksandar Vučić više puta pominjao. Ali, sada je fino precizirana što verovatno promiče uhu onih koji nisu pravnici, jer je ranije govorio o referendumu o opozivu, što u Ustavu ne postoji - kaže u emisiji “Pola sata Demostata” Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od osnivača Proglasa. Sa njim je razgovarao programski direktor Demostata Zoran Panović.

Profesor Jovanović objašnjava da pored redovnog protoka vremena, postoje dva načina prestanka predsedničkog mandata - razrešenje i ostavka. Razrešenja se obavlja u kombinovanoj nadležnosti Skupštine i Ustavnog suda, a postupak može da pokrene najmanje trećina narodnih poslanika. 

- Međutim, predsednica Skupštine Ana Brnabić je rekla da bi konsultativni referendum bio sa pitanjem: “Da li ste za to da se pokrene postupak za utvrđivanje nepoverenja predsedniku Vučiću”. To je dosta mudro smišljeno jer mi poznajemo kategoriju savetodavnog referenduma, on se može održati na pitanju koje je od opšteg narodnog značaja. A ovde je problem što ne postoji prethodna stvar koja se inače zahteva kod razrešenja, a to je tvrdnja da je predsednik prekršio Ustav. Samo to može biti uslov za postupak razrešenja u Skupštini – ističe profesor Jovanović i dodaje da je pokušaj plasiranja savetodavnog referenduma perfidna podvala posebno što se niko, ni studenti u svojim zahtevima, nije bavio tvrdnjom da je predsednik prekršio Ustav, iako ima dokaza da to čini.

Na pitanje šta će biti ako se referendum raspiše, jer to zahteva neki stav opozicije, javlja se i stari problem čuvanja kutija, birački spisak a odgovor traži i to da li Vučić ovim prelazi u inicijativu pa je sada lopta u dvorištu njegovih kritičara i opozicije, Jovanović kaže da predsednik zapravo traži neki izlaz ali da odgovor mora biti vrlo jasan, nedvosmislen i odlučan - takvog referenduma ne može i ne sme biti, problematičan je sa ustavno-pravnnog stanovišta ali i poltički jer to niko nije tražio. Da li je rešenje bojkot? On kaže da su sada tenzije u društvu daleko veće i daleko ozbiljnije nego u junu kada su mnogi zagovarali aktivni bojkot, da se izjašnjavanje bukvalno fizički onemogući. Sada su na ulici desetine hiljada ljudi i u takvoj situaciji ne može ni jedno izjašnjavanje da se obavi. Posle nesreće sa nadstrešnicom i pogibije 15 ljudi, politička kriza je u terminalnoj fazi jer sada vlast šta god pokuša da uradi, ne može to bez podrške policije. 

Politička mobilizacija građana

- A pobune i protesti su svakodnevni, po različitim pitanjima, u različitim sektorima društva. Iz takve krize se izlazi izborima, ali ih Vučić ne pominje jer zna da ne može da postigne ono što je uradio u prethodnim. Iako je rušenje Vlade i Skupštine njegova omiljena strategija, ovoga puta ne poteže za njom. Problem mu je to što iza konkretnih zahteva studenata stoje načelne stvari: na primer kad se postavi pitanje otvaranja finansijske istrage iz “slučaja nadstrešnica”, dolazi se do vrha piramide finansijskog kriminalnog poduhvata - navodi Jovanović.

Na pitanje da li Proglas, nakon što je izašao sa neideološkom platformom programa od 18 tačaka za “dan posle”, očekuje da to glavne opozicione partije prihvate i time suspenduju svoj program, Jovanović kaže da je reč o parcijalnom, prvom setu mera koji će biti dopunjen, a osnovni cilj je da se građani politički mobilišu oko vrlo konkretnih stvari koje moraju biti predmet bilo koje prve “postvučićevske” vlade. Opozicionim partijama se i inače zamera to što samo govore protiv Vučića a ne šta će uraditi, pa platforma Proglasa treba da politički mobiliše ljude. On ne zna ko će sve stati iza nje ali kaže da bi bilo dobro ako bi platforma bila osnova za neki širi krug mera od kojih je navedenih 18 zajednički imenitelj oko koga mogu da se objedine opozicione partije.

- Mi sada idemo na tribine, radićemo i neke tematske panele iz različith oblasti gde je teško doći do konkretnih mera u prva tri meseca. Ideja je da dođemo do zajedničkog imenitelja za sve protivnike ovog režima, gde bi se svi vezali za prvi korak u sistemskim promenama društva.

Odgovarajući na pitanje kako očekuje da se prevaziđe neka vrsta fine, prećutne tenzije između Proglasa i opozicionih stranaka i da li, iako tvrde da nemaju takvih ambicija, ipak postanu partija jer su bitan akter sa ugledom u javnosti, Jovanović kaže da je u Srbiji najlakše izaći i reći: ja pravim stranku i “onda svi treba da padnemo na teme”.

- Ljudi iz Proglasa su silom prilika ušli u to, nikom od nas nije zaista bila preka potreba ni ambicija da izađe iz svoje zone komfora. Sad kad smo ušli, svesni smo odgovornosti koju je to proizvelo. Odnos sa opozicijom je bio takav da smo mi u prvom navratu zaista pokušali da budemo neka vrsta direktne pomoći onima koji su klasični politički serviseri, koji treba da iznesu političku promenu. To se nije baš najbolje završilo u junu mesecu ali ne znači da politička scena može bez tih aktera da se promeni. Krenuli smo malo drugačijim putem, da probamo po širini da aktiviramo Srbiju, ona mesta gde su glavne lokalne organizacije koje su sada okupljene oko Slobodne organizacije Srbije, pa ćemo videti da li će se nešto operacionalizovati. U svakom slučaju, mi smatramo da su svi istinski oponenti Vučićevom režimu neophodni da bi se taj režim srušio – kaže Jovanović.

Ko je mozak, ko mišići

Na pitanje da li Proglas hoće da bude ne samo mozak nego i mišići promena, da terenski doprinese demokratizaciji (uz podsećanje sagovornika na demonstracije 90-ih, kada je na strani opozicije bila velika koalicija Depos i kada se takođe činilo da postoji tenzije između nepartijskih intelektualaca i nekoliko bitnih stranaka pa je u jednom momentu Matija Bećković rekao da su partije mišići koji treba da urade fizički posao a nezavisni intelektualci su neka vrsta mozga) Jovanović kaže da to nije baš ono što su hteli, ali deluje da to moraju.

- Na mestima gde smo zagazili, a krenuli smo još od juna, kada su završeni ti nesrećni izbori u Beogradu i drugim mestima i kada su partije do septembra bile u hibernaciji, terenski smo pripremali ovo što sada imamo kao Slobodne organizacije Srbije. Nažalost, sada je gore nego 1992. Tad su partije bile razgranatije sa čvršćim sedištima po svim delovima Srbije, sada toga nema i mi radimo ono što bi trebalo da čine partije - naglašava profesor Jovanović.

Dodaje da ne bi licitirao da li će neko iz Proglasa ipak biti na nekim listama s obzirom na to da veliki broj ljudi kaže kako bi glasali za tu opciju, jer su “davno prešli Rubikon” koji im je bio u glavi kada su počinjali tu priču. Iako ne stranačkom, oni se bave politikom kao i građani i studenti koji su sada na ulicama. U tome, kaže, nema ničeg problematičnog, jer je to pokušaj da se sruši “ovaj naopaki režim”. 

Da li će doći do rehabilitacije svesti o neophodnosti političkih partija, s obzirom da je čak i opozicija vodila dugoročnu kampanju protiv partokratije, o departizaciji, pa se došlo u apsurdnu situaciju da se depolitizuje politička sfera? Uz to, Vučić vrlo pasionirano neguje partijsku svest jer zna da je politička partija izvor legitimiteta.

- Da li je SNS politička partija iako pod tim imenom ne može ni na izbore da izađe? Postoji fenomen koji počinje od SNS, to je paraorganizacija koja ima vojnički ustrojenu disciplinu, strukturu, bar je do skoro imala, ali to ne znači da je ona školski primer političke partije. Takav problem postoji i na drugim mestima, u etabliranijim partijama. Ali, uveren sam da onog trenutka kad se oslobodi javni prostor, kad se ne bude govorilo da je bavljenje politikom prljav i problematičan posao, da će tada mnogo mladih ljudi, novih lica ući u politiku, stvoriti nove aktere.

Nova lica za zbunjivanje

Da li bi to što studenti insistiraju na autonomiji svog protesta, bilo dobro za revitalizaciju političke scene u Srbiji na kojoj bi se potom iz tog pokreta pojavili neki profesionalni političari? Apsolutno, smatra Jovanović. Ono što jeste sjajno, dodaje, je to što vlast ne uspeva da izdvoji vođe, neka lica koja bi vezala za rečenice koje su izgovorili, pa to pripisala celom protestu. Studenti međutim, sjajno i smišljeno isturaju neprestano nova lica, nema vođa ali se nada da će dosta njih biti u političkom životu ubuduće.

Na pitanje da li se ovo društvo svrstalo u neku vrstu taborskog dvopartizma, podeljeno nevezano za konkretne nazive stranaka, na demokrate i radikale, profesor Jovanović kaže da sistem koji ne omogućava normalan politički život, ne omogućava ni bilo kakve nijanse. 

- S jedne strane imate čoveka koji je uzurpirao suštinski sve ideologije, čitav spektar, danas je jedno, sutra drugo, onda se drugoj strani ne dozvoljava da ima bilo kakvu ideološku profilisanost već sve ide kroz dva tabora gde se glasa za i protiv vlasti. Jedan od pokušaja Proglasa jeste da dođe do minimuma mera koje u sistemskom i suštinskom smislu znače raskid sa ovim što imamo danas. Zaista verujem da i oni koji su autentični protivnici ovog režima i oni koji su za nešto drugo, mogu da se slože oko tih elementarnih tačaka. Jasno je da postoji sijaset nijansi i razlika, postoje i u samom Proglasu, ali te razlike ne mogu da dođu do izražaja u društvu koje nema elementarne obrise demokratskog političkog sistema. Retorika u kojoj protivnika nazivate neprijateljem, ne pirliči demokratskom društvu i zato je prethodno pitanje da dođemo do mogućnosti da u normalnom dijalogu raspravljamo o različitim pozicijama u odnosu na teška pitanja o Rusiji, članstvu u EU, statusu Kosova i Metohije – naglašava Jovanović.

Ko su iskreni protivnici režima

Na pitanje da li postoje kriterijumi za ulazak u sve češće pominjanu prelaznu vladu (na šta je Vučić posebno alergičan) i da li bi to mogao da bude model iz perioda posle 5. oktobra, gde su u svakim ministarstvom upravljali po jedan predstavnik SPS-a, SPO-a i DOS-a, Jovanović kaže da su to važna tehnička pitanja o kojima se razmišlja. Podseća da je pre četvrt veka postojala neka vrsta snažnog spoljnog pritiska, kao i da je u slučaju Makedonije takav model odigrao ključnu ulogu u stvaranju elementarnih demokratskih pretpostavki. Ali, naglašava da su to detalji o kojima nema smisla in apstracto pričati kada je ta tema stavljena ad akta.

Jovanović potvrđuje da iako je Vučić pasionirano fragmentisao i razbijao opoziciju, ne bi mogao da spreči njeno ujedinjavanje ali, kaže da opozicija izgleda ima problem sama sa sobom. 

- Oni koji danas traže razloge i izgovore da ne idu sa ovim ili onim, verujem da su ili duboko politički nepametni ili nisu iskreni protivnici ovog režima. Ne vidim treće. Jer, ako je Vučić bio spreman da na ponovljene beogradske izbore stavi na svoju listu Šešelja koji je do juče za njege govorio da dolazi iz CIA-e, da mu sprema atentat, pa je stavio zavetnicu koja je do juče o njemu pričala sve i svašta, pa galeriju likova, sve kuso i repato jer ni on, iako sa pozicije moći, nije bio dovoljno siguran ima li većinu. I koja je tu poruka opozicije? Jesmo li mi toliko blesavi da ne vidimo da je to jedna jedina moguća strategija kako se ovaj režim može srušiti? Zato sve veći broj ljudi počinje da sumnja da li deo opozicije ima stvarnu nameru da sruši Vučića, jer kad se pogledaju neki postupci, ne možete a da se to ne pitate - kaže sagovornik Demostata. Dodaje da se posledice očitavaju u istraživanjima gde veliki broj stranaka figurira oko cenzusa koji zapravo i nije pravi pokazatelj. Spušten je u vreme kad je Vučiću trebalo da se neko pojavi u Skupštini i izigrava opoziciju, dok u regularnim uslovima, uz cenzus od 5% veliki broj tih političkih aktera ne bi ni postojao. 

A da li Proglas pokušava da to što opozicija nema izgrađenu infrastrukturu na lokalu nadomesti svojim poverenicima? Jovanović kaže da se to radi u saradnji sa lokalnim grupama građana, do sada je oformljeno 20-ak, čine ih građani koji su u svojim sredinama vrlo često jedina opozicija režimu. Većina njih ima iskustva, bili su u nekim drugim političkim opcijama pa su se razočarali. To je oslanjanje na lokalne kapacitete koji postoje. Nema ambicije, mogućnosti niti je opcija da Proglas stvara infrastrukturu, opozicija za to ima više novca i sposobnosti, ali kad već do sada nisu to uradili, grupe građana su pokušaj da se to nadomesti. 

Proglas ide težim putem

Na pitanje da li Proglas ima neke elemente organizovanja G17 ali pre 5. oktobra, Jovanović ističe da je G17 bila više jedna “think tank” organizacija koja je zahvaljujući prilikama kasnije postala više politički uticajna. Proglas ide daleko težim putem, ističe on, bez ikakve infrastrukture, izložen medijskoj satanizaciji ali, ako su već u vrhu Vučićeve kineske table, čini se da radi dobru stvar. Na tezu da građani Srbije, čak i oni koji nisu oduševljeni ovim režimom, očekuju da, hipotetički nova vlast, uz više demokratske premise, obezbedi novi model društvene i političke stabilnosti, sagovornik Demostata kaže da je najveća stabilnost u Severnoj Koreji. 

- Potpuno je pogrešno fokusirati se na stabilnost koju treba da dobijemo rušenjem Vučića. Voleo bih kada bismo momentalno zadržali neku vrstu društvene, političke stabilnosti, a dobili sve što nam je Vučić uskratio. Ali, bojim se da to ne ide tako. I kad to kažem, opet imate primere iz našeg vrlo bliskog okruženja. Pogledajste Italiju, 50 godina njihov politički život je sve osim stabilnog, ali ne možete da kažete da je nedemokratski. Ono o čemu treba prvo da razmišljamo je elementarna sloboda javne reči, javnog delovanja, civilizovanog dijaloga, razmena mišljenja i argumenata. To nam je Vučić uskratio deset godina i meni je fascinantno da ova generacija studenata koja je rasla znajući samo za Vučićev režim, izlazi sad sa takvim zahtevima i parolama – ističe Jovanović.

On na podsećanje da naprednjačka takozvana “bela knjiga” iz 2011. ili 2012., deluje gotovo nadrealno jer su tu glavne tačke bile evropske integracije ili sloboda medija kao osnov svake demokratije, navodi da simbolički cela stvar počinje i završava sa Miroslavom Miškovićem. 

- Dobio je izbore na priči o borbi protiv tajkuna poput Miškovića a završava se nakon arbitraže koja stavlja Srbiju ponovo u problematičan položaj - treba da plati 30 i više miliona evra, pri čemu je obrazloženje te arbitražne odluke jasno: pokazuje kako se uticalo na institucije, kako je poništena nezavisnost sudstva što je dovelo do ove situacije. U tom krugu se završava njegova spin mašinerija – navodi Jovanović.

Strukturni defekt društva

Odgovarajući na pitanje da li u Srbiji postoji neki strukturni defekt zbog koga ni više od 30 godina od uvođenja višepartizma, ne možemo da stabilizujemo sistem u kome se glavne političke borbe vode oko podela iz 90-ih, sagovornik Demostata objašnjava da se to dešava jer su igrači isti, što je takođe znak da stvari nisu normalne. Ističe primer iz Vučićevog video uradka u kome kaže: “Možda vi mislite, ali meni zaista nije stalo do vlasti, ja znam šta bih radio”. A ne zna. Samo vlast vrši i politikom se bavi od studentskih dana, nije dinar zaradio u svojoj profesiji. Zbog toga što su isti ljudi 30 godina u politici ista pitanja se perpetuiraju i otuda su ove idiotske strategije iz 90-ih, da su studenti kupljeni, da su ustaše ili separatisti – zaključuje profesor Miodrag Jovanović.