Noć je bila dugačka. Na samitu Evropske unije u Briselu između 28. i 29. juna većalo se tome kako rešiti pitanje migranata.

„Sudbina Evrope zavisi od migrantskog pitanja”, rekla je Angela Merkel u obraćanju Bundestagu pred polazak u Brisel.

U igri je bila najpre njena sudbina. Nemačka kancelarka više ne vlada suvereno politikom svoje zemlje, pa tako ni Evropske unije, u kojoj Nemačka, zahvaljujući svojoj velikoj ekonomskoj snazi, i dalje ima vodeću ulogu. U koaliciji sa bavarskim ultradesničarima prinuđena je da pravi ustupke. Pred početak Evropskog samita šef desnog krila njene koalicije, Horst Zehover, ministar unutrašnjih poslova iz Hrišćansko-socijalne unije, postavio joj je ultimatum: ili će da se vrati iz Brisela sa evropskim rešenjem ili će zatvoriti granice Nemačke za azilante. Pri tome je mislio i na one koji su već u Nemačkoj, a koji su se prethodno registrovali u drugoj zemlji.

Merkel ne može više da tvrdi da će se izboriti sa pitanjem migranata kao što je to bio slučaj 2015. godine, kada je otvorila vrata Nemačke i primila milion izbeglica.

Klima se od tada promenila. Tome su doprineli teroristički napadi, iako njihovi počinioci nisu migranti, već evropski državljani, kao i nemogućnost da se pronađe zajedničko evropsko rešenje za izbeglički talas koji je zahvatio kontinent. Ne pomažu ni statistike Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj koje pokazuju da četiri miliona migranata koji su ušli od 2014. do 2017. u Evropsku uniju predstavljaju svega 0.3 evropske populacije u punoj radnoj snazi do 2020. godine. Strah od invazije migranata, od islamizacije kontinenta, od potiskivanja hrišćanskog identiteta, dao je krila ultradesnici i izmenio pravac kojim se kretala Evropska unija. U prvi plan su dospela pitanja bezbednosti i strože kontrole spoljnih granica Evropske unije. Ova politika je dovela do zaokreta udesno u Austriji i Italiji i osnažila veze unutar Višegradske grupe, u kojoj su Poljska, Mađarska, Češka, i Slovačka, zemlje koje ne žele ni jednog migranta na svojoj teritoriji.

U Nemačkoj je porastao uticaj ultradesničarskih partija dok je popularnost Merkelove opala, što je povećalo pritisak na nju. Nezadovoljstvo Nemaca su podstakla ubistva koja su počinili migranti – silovanje i ubistvo tinejdžerke koje je počinio mladi irački izbeglica i ubistvo petnaestogodišnjakinje koju je u samoposluzi izboo nožem avganistanski imigrant sa kojim je prethodno bila u vezi.

Pogled desničara iz Merkelove „sestrinske” koalicione partije više je okrenut ka Beču, Budimpešti i Rimu, nego ka Parizu i Briselu. Saveznici su im mađarski premijer Viktor Orban i njegov austrijski kolega Sebastijan Kurc, na čelu koalicije sa partijom ekstremne desnice. Njihov ideal bele i hrišćanske Evrope u suprotnosti je sa modelom multikulturalnosti, za koji je Merkelova još 2010. godine rekla da je doživeo neuspeh.

Šef poslanika iz redova Hrišćansko-socijalne unije, Aleksandar Dobrint, ovu promenu je početkom godine nazvao „konzervativnom revolucijom”, upotrebivši izraz koji je koristila ekstremna desnica u Nemačkoj između dva svetska rata. Njegov partijski saborac, Markus Zeder, koji je u martu postao šef bavarske vlade, tražio je da se na ustanovama u ovoj nemačkoj pokrajini istaknu krstovi, približavajući se „krstašima” iz redova ultranacionalističke „Alternative za Nemačku”.

U ovakvom društvu Merkelova, iako predstavnica konzervativnih snaga, deluje kao Majka Tereza, kako ju je „Špigl” predstavio 2015. godine, iako je njena odluka da primi migrante, pored duga prošlosti, bila motivisana potrebom da u nemačku ekonomiju koja radi punom parom ubrizga svežu krv.

Oluja na Mediteranu

Merkelova je utoliko više uzrmana što je ostala usamljena unutar Evropske unije kada je reč o pitanju migranata.

Poslednji slučaj sa spasilačkim brodom „Akvarijus” još jednom je to pokazao. Humanitarni brod sa 640 migranata, među kojima je bilo sedam trudnica i jedanaestoro dece, zatražio je dozvolu da se iskrca na italijansku obalu. Novi italijanski ministar unutrašnjih poslova, Mateo Salvini, odbio je da primi migrante i poslao ih na Maltu. Premijer Malte je uzvratio da nije na njegovoj zemlji da ih primi već na Italiji. Njegov španski kolega, Pedro Sančez, poslao je poruku da će njegova zemlja, poštujući međunarodne obaveze, da prihvati brod u svoje luke. Oglasio se potom i francuski predsednik Emanuel Makron, koji je italijansku vladu nazvao „ciničnom” i „neodgovornom”.  To je razbesnelo Salvinija koji je odbrusio da Francuzi ne bi trebalo drugima da drže lekcije i tražio od Makrona da se izvini Italijanima, dodajući da bi Francuskoj bilo bolje da primi više migranata na šta se obavezala 2015. godine. Dok je trajala ova razmena, na Mediteranu je počela oluja i „Akvarijus” je tražio dozvolu da se skloni u najbližu italijansku luku dok ne prođe nevreme. Italijanski ministar nije trepnuo: nijedna italijanska luka neće primiti brod sa izbeglicama. Dan kasnije oglasio se francuski ministar spoljnih poslova, Žan Iv Le Drijan, sa porukom da će primiti one migrante na „Akvarijusu” koji odgovaraju kriterijumima za azil u Francuskoj. Dva dana kasnije brod je uplovio u špansku luku u Valensiji.

Kompromis u zoru

Drama koja se odvijala na Mediteranu povećala je napetost uoči samita dvadesetosmorice u Briselu.

Italija je pretila da će da blokira svaki dogovor o drugim pitanjima na dnevnom redu, poput pitanja zajedničke evropske odbrane i trgovine, ukoliko se ne pronađe rešenje za migrante.

Angela Merkel i Emanuel Makron su ponavljali da odgovor mora da bude evropski, a ne nacionalni. Njihov predlog je da se osnaži kontrola na granicama Evropske unije i da se sa zemljama kroz koje prolaze migranti postignu sporazumi kako bi onemogućili njihov ulazak na teritoriju Evropske unije.

Kompromis je pronađen u ranim jutarnjim časovima. Prva mera koju predviđa podrazumeva raspodelu migranata među zemljama, ali ne više prema kvotama koje većina zemalja ne poštuje, već na dobrovoljnoj bazi. Druga mera, i dalje na dobrovoljnoj bazi, podrazumeva da evropske zemlje izgrade prihvatilišta za migrante gde će se razdvajati oni koji imaju pravo na azil od onih kojima će biti odbijen pristup. Treća mera se odnosi na veću kontrolu evropskih granica.

Ovaj kompromis istrgnut u zoru, o pitanju koje od 2015. protresa same temelje unije, kompromis do koga se došlo nakon što je Italija ucenila ostale članice unije, deluje kao iznuđeno rešenje za koje nije jasno kako će tačno da se sprovede.

O tome govori i rezerva predsednika Evropskog saveta, Donalda Tuska, koji je nakon potpisivanja sporazuma izjavio da je „previše rano da se govori o uspehu”. Ko će dobrovoljno da podigne centre za trijažu migranata na svojoj teritoriji? Ovakvi centri već postoje u graničnim oblastima Evropske unije i podsećaju na zatvore, u kojima se migranti tretiraju kao uljezi.

Austrija je odmah odbacila ideju da na svojoj teritoriji napravi takav centar. „Nismo prva zemlja u koju dolaze migranti, osim ako ne skaču sa padobranom”, rekao je austrijski kancelar Sebastijan Kurc. Slično je reagovao i Emanuel Makron: „Francuska nije prva zemlja u koju stižu. Neki hoće da to izguraju, oko toga se nedavno vodila polemika, ali ja sam to odbio”, izjavio je u Briselu.

Govorilo se i o „platformama za iskrcavanje”, ideji koja se nedavno pojavila kao moguće rešenje. Ona podrazumeva da se izbor migranata vrši u centrima van teritorije Evropske unije, čime bi se izbegle svađe oko toga ko će da primi brod sa izbeglicama na svoju obalu. Maroko se protivi otvaranju takvih centara na svojoj teritoriji, kao i Tunis. Albanija, koja se pominje kao jedna od mogućih destinacija za migrantske centre, takođe je protiv.

Svi se, međutim, slažu oko uvođenja veće kontrole spoljnih granica Evropske unije. To podrazumeva da se poveća pomoć Turskoj i zemljama Severne Afrike, koje treba da spreče prolazak migranata ka Evropi. Evropska tvrđava je više nego ikad realnost.