Spiros Ekonomides je posvetio brojna istraživanja međunarodnim odnosima jugoistočne Evrope i spoljnoj politici Evropske unije. Vodi Centar za helenske studije u okviru Evropskog instituta pri Londonskoj školi ekonomije, gde predaje međunarodne odnose i evropsku politiku. Bio je specijalni savetnik odbora za Evropsku uniju u Gornjem domu britanskog parlamenta, u kome je predstavio izveštaj o odnosima Evropske unije sa balkanskim zemljama. Knjigu koju je priredio, „Intervencionizam Ujedinjenih nacija: 1991-2004. godine”, objavio je na srpskom Zavod za udžbenike.

Ekonomides je čest gost Beograda, učesnik naučnih skupova na kojima objašnjava ulogu Velike Britanije na Balkanu. Njegov otac i brat služili su kao ambasadori Grčke u Beogradu, gde je proveo deo detinjstva.

Za „Demostat” govori o samitu Balkanskih zemalja 9. i 10. jula u Londonu, britanskoj ulozi uovom delu Evrope nakon Bregzita i o ćorsokaku u kome se našao Berlinski proces.

^{foto: printscreen}

Lideri Zapadnog Balkana su na putu za London ali se čini da niko ne očekuje mnogo od ovog samita… 

- Britanska vlada je pokušala da osmisli program kako bi zemlje Zapadnog Balkana našle neki smisao u ovom samitu. Problem je što se održava u zemlji koja izlazi iz Evropske unije, koja kaže: „Ovo nije za nas”. Ako nije za nas, zašto bi bilo za vas? O tome sam razgovarao sa predstavnicima Forin ofisa. Negira se činjenica da Britanija više nije važna za Zapadni Balkan u smislu evropske perspektive. Kakvu ulogu možemo da odigramo kako bismo olakšali ulazak ovih zemalja u Evropsku uniju?  Nikakvu, jer nismo više njen deo.

Velika pažnja je posvećena pitanjima bezbednosti… 

- To je aspekt u kome Velika Britanija može da pomogne, kada je reč o međunarodnom kriminalu, pranju novca, krijumčarenju, izbeglicama. Posebno interesovanje postoji za veze između terorizma i migracija. U pozadini, međutim, ostaje pitanje zašto da Velika Britanija preuzme glavnu ulogu u regionu kada neće biti deo EU. Ima li Velika Britanija značajne ekonomske interese u Srbiji? Nema. Ima li u ostatku Zapadnog Balkana? Nema. Šta je onda smisao? 

Da li je Velika Britanija zainteresovana za Balkan zato što želi da se suprotstavi ruskim interesima?

- Delimično. Postoje dva aspekta britanskog interesovanja za Zapadni Balkan – geopolitički koji ste spomenuli, koji uključuje Rusiju, Tursku, terorizam, Bliski istok. Drugi je bezbednosni – krijumčarenje, korupcija, kriminal, droga. U tim sferama Britanija može da utiče, ali više ne može da utiče na proces pridruživanja Evropskoj uniji. Tu je problem. Predvodnici zemalja Zapadnog Balkana neće moći da iskoriste čak ni fotografiju sa Terezom Mej u promotivne svrhe. Situacija je paradoksalna. 

Nemačka i Austrija, koja je preuzela predsedavanje Evropskom unijom, ostaju glavne u ovom procesu?

- Austrija je igrala veoma važnu ulogu u Berlinskom procesu i pokazala je veliki interes za ovaj region, u kome vidi veliki potencijal. Nemačka i Austrija imaju ekonomski interes, zanima ih bankarski sektor, telekomunikacije. Za njih je važno da se ovaj proces brzo odvija. Italija je danas u drugačijoj situaciji nego pre godinu dana kada je organizovala veliki skup u okviru Berlinskog procesa kome je ozbiljno pristupila. Ona je važan igrač kada je reč o perspektivama Zapadnog Balkana za ulazak u EU.

Da li je Berlinski proces u ćorsokaku?

- Služio je svrsi, da se istaknu oblasti u kojima bi EU mogla da ima važnu ulogu, poput povezivanja, izgradnje infrastruktura, borbe protiv nezaposlenosti, iako nije bilo mnogo praktičnih dostignuća. Neke, kao što je ukidanje naknada za telefonske razgovore sa Evropskom unijom su značajne u svakodnevnom životu – ako ste u Berlinu ili Beču nećete dodatno plaćati. To nije nešto što je Evropska unija omogućila, već je to deo Berlinskog procesa.

Kada je proces započeo 2014. godine  smisao je bio da bude podsticaj zemljama Zapadnog Balkana za pristupanje Evropskoj uniji. U međuvremenu se promenila situacija unutar EU, došlo je do Bregzita, do migrantske krize i prodora populizma.

- Bregzit predstavlja potres ne samo zato što značajna zemlja napušta Evropsku uniju, već i zato što se pokazao da ona može da se podeli. Priča o Evropskoj uniji je priča o integraciji, a ovde je reč o dezintegraciji. Populizam je u Mađarskoj, Poljskoj, Italiji, situacija je nestabilna u Grčkoj, postoji niz problema koji se tiču evrozone, identiteta, nacionalizma. Koje će zemlje u ovakvim okolnostima ozbiljno da razmišljaju o proširenju?

Da li to znači da je dovedena u pitanje perspektiva ulaska u EU Srbije i drugih zemalja ovog dela Evrope koje se tome nadaju?

- Nije dovedena u pitanje već je ovaj proces zaglavljen. Nije se ništa promenilo nagore, osim atmosphere u EU. Situacija je statična, ne pomera se. Ali niko ne želi da se Berlinski proces zaustavi. Poljska, koja organizuje samit sledeće godine, već planira unapred. Ali akteri žele da vide nešto smisleno što iz toga proizilazi, a ne obećanja.

Gde bi mogao da se napravi pomak?

- Mogli bi da daju novac za projekte povezivanja, za razvoj infrastrukture, energetskog sitema, prevoza, za konkretne ekonomske projekte koji nisu vezani za uslovljavanje kakvo imamo u okviru procesa za stabilizaciju i pridruživanje između Evropske komisije i zemalja kandidata za članstvo.

Mnoge zemlje unutar Evropske unije se pitaju zašto da daju novac za dalje širenje…

- Da , ali zato zemlje poput Nemačke postaju važne, zemlje koje će da stave nekoliko milijardi evra u banke za određene projekte.

Pominje se mogućnost nove nemačke inicijative za Balkan, van Berlinskog procesa, neka vrsta Rambujea 2. 

- Ne znam za to, ali Nemačka ima tradiciju takvih inicijativa. Pre nekoliko godina je postojala britansko-nemačka inicijativa za Bosnu i Hercegovinu koja nije uspela. Britanija će biti van EU ali može da bude uključena u bilateralne inicijative. 

Da budem potpuno iskren, zaista sam umoran od novih inicijativa. Zašto ove ideje ne mogu da se razvijaju u okviru normalnog procesa proširenja i uslova koji su za to potrebni? Zašto moramo da imamo Berlinski proces, pa nove inicijative? 

Ova nova nemačka inicijativa bi se ticala odnosa Beograda i Prištine. 

- Za pojedinačne probleme su možda potrebne bilateralne inicijative, kao prečica za njihovo rešavanje. Ali kada imate ceo paket, a to je evropska perspektiva za sve zemlje Zapadnog Balkana, zašto su vam potrebne dodatne inicijative da biste sakupili novac? Problem je što nema mnogo onih koji razmišljaju o proširenju i o tome šta se dešava na Zapadnom Balkanu. Brojni pokazatelji ukazuju da Zapadni Balkan nije visoko na listi prioriteta Evropske unije.

To se jasno videlo na samitu u Sofiji krajem maja, gde se nije govorilo o „proširenju” već o „povezivanju” zamalja Zapadnog Balkana.

- Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, organa koji je zadužen za proširenje, rekao je da bi Srbija i Crna Gora mogle da budu članice EU do 2025. godine. To je dobro, ali kako će to da se dogodi kada neka od glavnih pitanja nisu rešena?

Koju težinu ima Evropska komisija u ovom procesu, kada najznačajnije članice EU, poput Francuske i Nemačke, imaju različite stavove o tome kada i kojom brzinom treba pristupiti daljem širenju?

- Evropska komisija je zaslužna za pregovore, ona predlaže Evropskom savetu da zemlje budu prihvaćene u EU, a potom je na ovom telu da donese odluku. To onda postaje veliko političko pitanje. Nemačka tu igra vodeću ulogu, Austrija zbog toga što je u komšiluku, Slovenija, Hrvatska…

Postoje stvari koje stoje na putu. Normalizacija odnosa Beograda i Prištine je veliki problem, dok se to ne reši neće biti ozbiljnog napretka. Neće biti napretka ni ako ne budu rešena i pitanja upravljanja, pravosuđa, korupcije, kriminala, odbrane ljudskih prava.

Kako gledate na dijalog Beograda i Prištine?

- Tu neće biti pomaka bez spoljnog uplitanja, jer će u protivnom obe strane da nastave da govore da žele napredak, da će postići napredak i da u to ništa ne ulažu. 

Ne znamo šta vaša vlada namerava, ne znamo šta Priština želi da uradi, osim ovih uopštenih izjava da žele da se situacija normalizuje. Ali to su samo slogani. Bilo da je u pitanju EU, Nemačka, Kontakt grupa ili neko četvrti, neophodno je da se održi pritisak.

Pitanje je zašto bi Srbija priznala Kosovo u bilo kojoj formi ako nema dovoljno snažan podsticaj. A najveći podsticaj je napredovanje ka EU, ako to nije dovoljno onda nema pomaka.

Razgovori koje o ovom pitanju vodi državni vrh sa međunarodnim predstavnicima nisu otvoreni, pa javnost ne zna o čemu se zapravo pregovara i ima li uopšte prostora za pregovore, ali se na osnovu dvosmislenih poruka može zaključiti da je predlog srpske strane teritorijalna podela, kao i da traži nešto zauzvrat.

- Teritorija je samo deo, najveći podsticaj je ulazak u EU. Ali da li zaista verujete da može da dođe do teritorijalne podele? 

Pominje se moguća uloga Rusije u tom procesu. Da li će promena u odnosima EU i Rusije, kao i eventualno približavanje SAD i Rusije, na šta ukazuje sastanak Donalda Trampa i Vladimira Putina u Helsinkiju 16. jula, imati uticaj na Zapadni Balkan?

- Svaka promena uloge Rusije u međunarodnom sistemu će imati veliki uticaj na Zapadni Balkan zbog geopolitike.  To je poslednja oblast u Evropi u kojoj Rusija može da ima značajan uticaj, u ekonomskom, političkom i kulturnom smislu. Verujem, međutim, da je uticaj Rusije u regionu preuveličan. U Beogradu postoji paranoja u vezi sa Rusijom. Pitanje je u kojoj meri Rusiju zanimaju srpski interesi. Niko me još nije ubedio da su dugoročni interesi Rusije i Srbije isti.

Nema strateškog plana za Srbiju, Bugarsku, Crnu Goru ili Makedoniju. Ono što danas izgleda ovako, sutradan bi moglo da se promeni. Uloga Rusije je oportunistička. Ako pregovara sa SAD o nečemu što za nju ima veći strateški značaj, Zapadni Balkan joj neće biti toliko važan.

Zanima je širenje NATO-a na Balkanu…

- Ruskim interesima služi da otežaju posao drugim akterima u regionu, odgovara im da zemlje imaju neki specijalni status. Ali Rusija nema veliki ekonomski interes u Srbiji, to nije mnogo novca, poneka rafinerija, radio stanica. Igra koju Rusi igraju nema toliko veze sa Srbijom već sa korišćenjem prijateljstva sa Srbijom da bi se postigli drugi ciljevi.

Cilj NATO-a je da zaokruži svoju agendu na Balkanu, a to je ulazak svih zemalja u ovu vojnu alijansu. U tome je smisao pritiska koji je izvršen na Makedoniju da potpiše sporazum o promeni imena sa Grčkom?

- Još je dug put da ovaj sporazum prođe, prvo u Skoplju, a onda u grčkom parlamentu. U pitanju je spor koji traje 27 godina i bilo bi krajnje vreme da se okonča. To nije samo agenda NATO-a, već u velikoj meri i EU, SAD i drugih zapadnih partnera. Ako se ovaj proces ne ubrza, situacija će postati nestabilnija a ekstremističke struje će osnažiti.