Skup u Berlinu na koji je balkanske lidere pozvala Angela Merkel pokazao je da je Srbija saterana u ćošak. Situacija je gora nego na početku „briselskog dijaloga”.

Pozivajući vođe balkanskih zemalja na neformalni skup u Berlinu, Angela Merkel i Emenuel Makron su želeli da pošalju poruku jedinstva, u okolnostima u kojima se sve jasnije pokazuju razlike između Pariza i Berlina.

Prvi samit o Balkanu kome su predsedavali Francuska i Nemačka je predstavljen kao simbol „dobre saradnje između dve zemlje koje imaju posebnu odgovornost kada je reč o budućnosti Evrope, kao što to već rade u Ukrajini”. To je uoči skupa objasnio francuski diplomata „Mondu”.

Ali iza ove fasade francusko-nemačkog jedinstva stvari stoje drugačije.

„Nakon prenaglašenog prijateljstva između Makrona i Merkel na početku njihovog odnosa, putevi Francuske i Nemačke se sve više razilaze”, rekao je ovom listu visoki zvaničnik evropske administracije u Briselu. Bilo da je reč o Bregzitu, budućnosti Evropske unije, proširenju na nove članice ili trgovinskim odnosima sa Sjedinjenim Američkim državama, ali i o načinu rešavanja odnosa Beograda i Prištine, francuski predsednik i nemačka kancelarka ne govore istim glasom. Poslednji put su se razlike ispoljile na Evropskom savetu 10. aprila, kada je Makron bio protiv dodatnog odlaganja za Bregzit koje je, uz podršku Merkelove, tražila Tereza Mej. Potom se Pariz, za razliku od Berlina, usprotivio otvaranju trgovinskih pregovora između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, a prošle nedelje je Makron javno izneo sumnje u nemački model privrednog razvoja.„Nemačka je možda na kraju svog modela privrednog rasta”, rekao je Makron. „Znala je da iskoristi evro zonu tako što je sprovela reforme u pravom trenutku ali (…) razlike su se produbile”, citira ga „Figaro”. Ovaj list procenjuje da je Makronova „germanofilija” sa početka mandata prošlost i da će se posledice možda osetiti na marginama Evropske unije.

^{Foto: BETA}

Na ovo razilaženje samo donekle utiču izbori za evropske institucije 26. maja. U pitanju su dve različite političke kulture koje u uslovima potresa kroz koje prolazi Evropska unija sve više dolaze do izražaja. Francuski političari i diplomate u privatnim razgovorima ne kriju frustraciju jednostranim potezima koje je Merkelova povlačila ne konsultujući se sa Parizom, kao što je bila odluka da primi milion migranata koji su stigli u Evropu na izbegličkom talasu 2015. godine. Nemci opet nisu bili oduševljeni Makronovom idejom o suštinskoj reformi Evropske unije koja bi podrazumevala drugačiji odnos snaga. Evropska unija kakva se do sada izgradila je najviše potaman Nemačkoj i njenoj privredi. Francuska, čija privreda je već dugo u krizi, želela bi da promeni evropsku arhitekturu, da izdeli EU u više krugova sa različitim stepenom nadležnosti. Evropska unija čija je glavna tekovina zajedničko tržište nije po volji francuskom društvu koje neguje socijalne tekovine, štiti radnike i finansira kapitalne projekte iz državne kase. Nemačka je, sa proširenjem na istok, dobila novo tržište i jeftinu radnu snagu u svom dvorištu, što je od evropskog bolesnika uzdiglo do najmoćnije evropske ekonomije.

„Između francusko-nemačkog para ili je uhodani ritual ili odmeravanje snaga, objasnio je „Mondu” blizak Makronov saradnik, koji kaže da francuski predsednik želi da prekine ovo licemerje koje dovodi do zastoja Evropske unije.

Razlike u pristupu su uslovljene i nepovoljnim razvojem situacije unutar njihovih zemalja. To ih je nateralo da se sa spoljnog okrenu na unutrašnji plan što je dodatno usporilo političke procese u evropskim okvirima.

Makronova ideja velike reforme Evropske unije je pala u senku zbog protesta žutih prsluka koji ga je uzdrmao u tolikoj meri da je zanemario kampanju za evropske izbore i snage usmerio da sačuva predsednički mandat. Merkelova je, nakon loših rezultata svoje partije na lokalnim izborima prošle jeseni odlučila da više ne bude na čelu partije i da se povuče iz političkog života na sledećim izborima 2021. godine, ali i dalje snažno utiče na tokove evropske politike.

To je širi kontekst u kome se odvijao „briselski dijalog”, poslednje poglavlje sage o evropskoj misiji na Kosovu, prvom velikom testu evropske spoljne politike koji je pokazao sve njene slabosti.

^{Foto: BETA}

Nezadovoljna što je dijalog prekinut, Nemačka, čiji uticaj na Balkanu je najsnažniji, okupila je u Berlinu lidere Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Albanije i predstavnike Kosova na skup kojim je koprecedavala sa francuskim predsednikom. Nemačka i Francuska su želele da afirmišu svoju ulogu osovine Evropske unije, čiji temlji su izgrađeni na francusko-nemačkom pomirenju.

„Želimo da otvorimo razgovor”,  rekla je Merkelova u društvu francuskog predsednika. Nemačka i Francuska žele da „daju podsticaj” kako bi se „rešili problemi”.

Ali razilaženje Pariza i Berlina u pogledima na evropsku budućnost bi moglo da se odrazi i na balkanske zemlje.

Nemačka kao glavni pokretač za „rešavanje” problema i dalje koristi članstvo u Evropskoj uniji, poput nagrade za izvršeni zadatak, stavljajući lidere balkanskih zemalja u infantilni položaj borbe za njenu naklonost. Sledeći na listi dobrih đaka kojima želi da ponudi„perspektivu pripajanja” su Severna Makedonija i Albanija.

Francuska, međutim, ne želi više da čuje o proširenju. Pariz, naprotiv, želi da unutar Evropske unije ograniči ovlašćenja članica iz istočne Evrope čiji ultraliberalni model ekonomije smatra štetnim po svoju privredu. Dugotrajna ekonomska kriza kroz koju prolazi učinila je Francuze alergičnim na nova proširenja. Prilikom nedavnog izjašnjavanja francuskih kandidata za evropske liste da li su za to da Srbija pristupi EU ili ne, devetoro od dvanaestoro se izjasnilo protiv. Razlike ne bi bilo ni da je neka druga zemlja u pitanju. Francuska politička elita, u strahu da Marin Le Pen koja predvodi partiju Nacionalni zbor ne napravi još ubedljiviji proboj nego na prošlim izborima za evropske institucije, zaoštrila je ton. „Prioritet nije proširenje već stabilizovanje regiona”, rekao je Makron. Francuska je, piše „Figaro”, tražila od Evropske komisije da odloži objavljivanje izveštaja o procesu proširenja nakon izbora 26. maja, kako bi izbegla da ga evroskeptične partije iskoriste kao argument u kampanji.

I to nije jedina tačka razilaženja Pariza i Berlina oko Balkana. Nemačka se usprotivila predlogu o razmeni teritorija o kojoj su pregovarali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predstavnik Prištine Hašim Tači. Berlin smatra da bi takvo rešenje otvorilo Pandorinu kutiju i poslužilo kao primer drugim spornim teritorijama, poput Krima, dok je Pariz pokazao da je otvoren za predlog. Da nemaju ništa protiv „pomeranja granica” javno su se izjasnili Bernar Kušner, ministar spoljnih poslova iz vremena kada je Kosovo proglasilo nezavisnost uz podršku Francuske i Nemačke i Mišel Fuše, nekadašnji savetnik Ibera Vedrina koji je bio ministar spoljnih poslova Francuske u vreme bombardovanja SR Jugoslavije.

^{Foto: Ilustracija/Demostat}

I jedan i drugi smatraju da Merkel „greši”što se drži „dogme” o nepromenljivosti granica. Za njih je ona besmislena jer je posle pada Berlinskog zida izmenjeno hiljade kilometara granica (Kušner se zalaže za menjanje granica na Bliskom istoku, u iračkom Kurdistanu).

Francuski političari i diplomate skloni ovakvom pristupu u privatnim razgovorima nisu krili da su ljuti na Nemce zbog ovakvih stavova u kojima vide nastavak politike austrijske imperije koja je ceo balkanski prostor želela da drži pod svojim uticajem.

Jelisejska palata se nije javno izjašnjavala o ovom predlogu ali je diskretno podržavala tajne pregovore. Procena je bila da bi Makron mogao da podrži ovakvo rešenje iako su u njegovom okruženju pokazivali oprez i razumevanje za nemački stav da bi to ustanovilo presedan.

Federika Mogerini, na čelu evropske diplomatije, posredno je podržala ovu ideju zalažući se za „zajednički dogovor”, a u tom pravcu su išle i poruke predstavnika američke administracije.

Do toga, međutim, nije došlo. Više je razloga za to. Ni Vučić ni Tači koji su pregovarali iza kulisa nisu dobili podršku javnosti. Vučić za svoju ideju podele nije imao podršku Parlamenta, u kome se o njoj nije ni raspravljalo, ni javnosti, koja se u anketama velikom većinom izjasnila protiv „razmene teritorija”. Istraživanje Demostata iz oktobra 2018. pokazalo je i da 39 odsto ispitanika ne razume šta znači razgraničenje Srbije i Kosova.

Strategija srpske strane je bila nejasna i ličila na nekakvu kibicersku taktiku sažetu u formuli „da mi dobijemo nešto, a da oni ne dobiju sve”. Ona je utoliko više zbunjivala što se paralelno odvijala „borba” ministra spoljnih poslova Ivice Dačića za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova od strane zemalja poput Madagaskara, Solomonskih ostrva ili Unije Komora, kao da ove zemlje imaju težinu u međunarodnoj politici. Kako u isto vreme možete da izjavite da je „razgraničenje zvanični predlog Beograda za razrešenje kosovskog pitanja” i da zahvaljujete zemljama koje ne priznaju nezavisnost Kosova „na podršci očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije” kao što to radi Dačić?

Tajni pregovori Vučića i Tačija i nedoslednost srpske diplomatije ne samo da nisu popravili pregovaračku poziciju Srbije već su povećali tenzije na terenu. Tačijeva„šetnja” po Gazivodama, Vulinove vojne vežbe, zapaljive izjave sa obe strane, trebalo je da posluže kao paravan za ono što su i jedna i druga strana doživljavale kao izdaju. Rezultat je dodatno maltretiranje ljudi koji žive na Kosovu, produbljivanje straha i nestabilnosti naročito kod Srba koji tamo nemaju nikakva prava.

Na Dačićevo neumesno likovanje što je sprečen ulazak Kosova u Interpol („preko koga su hteli (da uđu u Interpol) tako su i ušli”) ubrzo je usledio odgovor iz Prištine u vidu uvođenja taksi. Po takvom stilu Dačić liči na Slobodana Miloševića i njegovo busanje u grudi bez svesti o težini situacije i odnosu snaga. Zbog ovakvog načina vođenja politike je, između ostalog, Srbija bombardovana, da joj se pokaže gde joj je mesto, kako mi je jednom rekao bivši savetnik Ibera Vedrina, francuskog ministra spoljnih poslova u vreme napada na SR Jugoslaviju.

Odgovor Evropske unije na uvođenje taksi bio je očekivan – mlak i bez odjeka. Mogerini je tražila da se ukinu takse, ali se niko iz Evropske unije nije za to zauzeo. „Saterani smo u ćošak”, rekao joj je Vučić u Berlinu uoči sastanka. To se potom i potvrdilo na skupu na kome je pitanje povlačenja taksi, od kojih Srbija ima velike gubitke, palo u drugi plan naspram„salvi optužbi iz regiona” kojima je Vučić bio izložen, kao što je sam objasnio posle sastanka.

„Ja nisam mogao da verujem, slušao sam jednog od njih ne verujući. Mi smo krivi, mi smo uveli takse, mi nismo stvorili ZSO, ja govorim o velikoj Srbiji”, rekao je predsednik Srbije, ostavljajući utisak da je iznenađen. I dodao: „Pred nama je težak period”.

^{Foto: BETA}

Tači je u Berlinu rekao da je podela Kosova „mrtva ideja, kao što je mrtva i ideja o Zajednici srpskih opština" i da će da radi na pripajanju Preševske doline Kosovu. Rekao je i da očekuje dogovor ove godine, ali samo uz odlučnu ulogu Sjedinjenih Američkih Država. Ramuš Haradinaj je ponovio ono što uporno govori, da će ukinuti takse samo kada Beograd bude priznao nezavisno Kosovo.

Lideri sa Kosova pribegavaju taktici pretnji i demonstracije sile koja im je uvek omogućavala da dobiju ono što žele. Ovu taktiku dobro poznaju predstavnici Evropske unije koji su služili u misiji Euleks. Nikada nisu smeli da se suprotstave „velikim ribama” kako su nazivali vodeće ličnosti na kosovskoj političkoj sceni, što su ovi znali da iskoriste plašeći ih „destabilizacijom” regiona ukoliko krenu na njih. Zato Euleks nikada nije mogao da sprovede misiju zbog koje je na Kosovu – da uspostavi vladavinu zakona i vodi borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Odugovlačenje sa podizanjem optužnice protiv bivših lidera UČK, na osnovu izveštaja Dika Martija za Savet Evrope o zločinima ove organizacije, jedan je u nizu primera koji svedoče o uzmicanju međunarodnog prava pred političkim odlukama, iako je do 2014. pribavljeno dovoljno dokaza u istrazi, a 2016. godine osnovano Specijalizovano tužilaštvo u Hagu.

Situacija je danas gora nego kad su počeli pregovori. Rezultat je dodatno maltretiranje ljudi koji žive na Kosovu, produbljivanje straha i nestabilnosti naročito kod Srba južno od Ibra koji tamo nemaju nikakva prava.

Optuživanje neistomišljenika od strane vlasti u stilu – oni koji nisu sa nama narušavaju jedinstvo Srbije u Vučićevoj borbi za Kosovo – produbilo je podele u zemlji. Pred nama je težak period.