Oliver Tošković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu u razgovoru sa psihološkinjom Sarom Kalember, u emisiji Pola sata Demostata, smatra da protesti protiv iskopavanja litijuma reflektuju široko rasprostranjeno socijalno nezadovoljstvo i osećaj nepravde među građanima.  

Iako su protesti homogeni po pitanju litijuma i iako ujedinjuju više od polovine stanovnika Srbije u osnovi su mnogo složeniji.  “U taj litijum se slila i korupcija i nepostojanje institucija. Šta su ljudi osetili prvi put? Neko tamo dolazi i hoće da im uzme zemlju. Oni ne znaju tačno kod koga da provere na kojoj površini će da bude taj rudnik, tu se sada širi gomila dezinformacija. Niko zapravo ne zna da vam kaže. Druga stvar, kada vam neko kaže vi ne znate da li da mu verujete. Treća stvar, ako shvatite da vas laže i da vam preti kome da se žalite? Znate da nijedan sud neće da presudi u vašu korist u ovoj zemlji. Nemate policiju da vas štiti, nemate sudove da vas štite i vi zapravo shvatite da korupcija, nepostojanje institucija vas sada direktno ugrožavaju kada neko dolazi da vam uzme zemlju”, navodi prof. Tošković. 

Dodaje i da se ne slaže da protesti jenjavaju i da ljudi gube motivaciju, tako da “treba istrajati. Možda na kraju kopaju, ali je velika razlika da li će kopati u jednoj korumpiranoj državi razorenih institucija gde mogu da rade šta hoće”. Napominje da on nije protiv svake vrste rudarenja, ali da su neophodne, u slučaju kopanja litijuma, ekstremno visoke garancije naših institucija. 

"Svako pomeranje rokova za početak radova košta kompanije poput Rio Tinta i predstavlja veliku pobedu za proteste", zaključuje profesor, podsećajući da je put do pravde dug i neizvestan, ali da svaki korak ka tome ima svoju vrednost.

Prof. Tošković naglašava da su protesti po definiciji politički akt, iako ih mnogi učesnici ne percipiraju tako zbog distanciranja političkih stranaka. “Važno je da se stranke ne drže van protesta, a da se organizatori dogovaraju sa strankama, da stranke podrže organizatore protesta. Ne tako što će sebe prikazati kao organizatore, nego tako što će dati logistiku”, smatra da je ovo način na koji treba uključiti opozcione stranke. Ovo je “rat na duge staze” da se politika ne doživi kao nužno zlo, nego kao način funkcionisanja društva. 

Po njegovom mišljenju opozcija “treba da prepozna ove vapaje iz naroda  koji sada postoje na protestima, ali ne kanalisati ih ka tome ko će da stavi šapu na proteste, ko će da bude lider, nego koga će ljudi prepoznati kao nekoga ko će njima taj socijalni momenat da kanališe, kao što je to bio 2000. Koštunica, kao što je to bio 2012. sa druge strane Nikolić. Ne mislim na taj tip čoveka, nego neko koga će ljudi prepoznati, a da ove stranke stanu iza tog čoveka.”

Iako bi voleo da dođe do pravog dijaloga, a ne simulacije koja sada postoji, misli da “nema šanse da se to desi”, jer je napravljena atmosfera podela u kojoj je kasno za dijalog. 

“Ono što se kod nas na neki način vratilo, ja pamtim to iz 1990, to su bili Slobini i mi, danas su to Vučićevi i mi. Sa njihove strane su to izdajnici i mi, za njih smo mi smo uvek izdajnici. Zapravo ta priča, taj narativ o izdajnicima i stranim plaćenicima je nešto što oni namerno koriste da bi zaoštrili sliku i da bi sve nas koji smo kritičari svrstali u neku grupu, minimizovali nas, prikazali nas kao manjinu. Ja mislim da je dobro da postoji osećaj ko je sa ove strane, a da isto tako postoji osećaj da ta linija nije crno bela. Postoji još jedan, a to je važan podatak 15 % biračkog tela SNS koje je sa ove strane. Ja mislim da to jeste važan momenat za ovu priču da nije baš tu jasno ko smo mi, a ko su oni u tom stranačkom smislu, nego ono što nas definiše, ko smo mi, ko su oni, a to je za šta se borimo ovde. Mislim da je to prvi momenat,” zaključuje prof. Tošković.

Na kraju, prof. Tošković je govorio o izazovima pred kojima se nalaze ovi protesti, ukazujući na to da je njihova najveća snaga u istrajnosti i postepenom postizanju ciljeva. “Peti oktobar se nije desio za jedan dan. Peti oktobar se dešavao 10 godina. Bili su protesti 1991, pa 1996, u međuvremenu je bilo protesta. I onda je došao 5. oktobar, odnosno nakon 9 godina od prvih protesta 9. marta 1991.  Prvi protesti protiv SNS su bili 2017. Sedam godina kasnje mi ne gubimo na brojnosti, naprotiv. Prošle godine su bili najveći protesti gde je izašlo 70, 80 hiljada ljudi. Sada je izašlo duplo manje, ali 40 hiljada je ogroman uspeh i toga treba biti svestan.”