Ipak je lakše biti Emili u Parizu nego Emili u Linkin parku. „Emili u Parizu“ je mlada Emili Kuper iz Čikaga, glavni lik popularne „Netfliksove“ romantične komedija. Emili (glumi je Lili Kolins), radi u svetu marketinga i zbog posla se seli iz Čikaga u Pariz gde se stereotipno suočava sa kulturološkim šokovima, karijernim izazovima i ljubavnim trouglovima.

Emili Marša Armstrong je pevačica čuvenog nju metal (sad već i „old“ metal) benda „Linkin park“. Ona je došla na mesto harizmatičnog Čestera Beningtona koji se ubio 2017. Takav psihološki pritisak jedinstven je u istoriji rok muzike. Dok gledaš Emili na sceni čini ti se da bi tu odgovornost preuzimanja uloge i taj harizmatski uspeh osvojenog iskustva mogla da odglumi samo Šarliz Teron (da je desetak godina mlađa) na koju pomalo podseća pevačica. S time što kod Emili kao da nema onog osećaja inhibiranosti koji Šarliz možda i namerno potencira. Na svoj način Emili Armstrong je „Atomic Blonde“, a bilo bi interesantno videti kako bi izgledala reklama za „Diorov“ parfem „JAdore“ sa njom u glavnoj ulozi. Koji ne baš toliko inhibirano reklamira Šarliz. 

U toku su grandiozne evropske turneje „Linkin parka“ i „Metalike“. Ali konteksti su se opet promenilli. Teško je danas zamisliti koncert „Linkin parka“ kao što je bio onaj istorijski na moskovskom Crvenom trgu 2011. godine. Ili, tek zamisliti danas pripadnike Putinove vojske i policije kako se pridružuju publici koje je bilo oko milion na „Metallica“ koncertu u Moskvi 1991.

„Linkin park“ je održao dva spektakularna koncerta u Minhenu 11. i 12. juna, „ušavši u pucanj“ otvaranja Mundijala. Fudbalske konotacije su jake. Bend je napravio, kako se to popularno kaže – kolaboraciju sa fudbalskim klubom „Bajern“, tako da su u šopovima ovog minhenskog giganta istaknuti dresovi sa grobom kluba i logom „Linkin parka“. A meni je jedan prodala nasmejana cura sa hidžabom. Dok sam od konobarice u pivnici, koja se kao i ja dobro seća Neninih „99 Luftballons“, čuo da „danas nije loše znati ruski“. Čula je kako govorimo, pa je pomislila da smo Rusi, i to o jeziku nisam siguran da li nam je rekla više ozbiljno ili cinično. Dok tako bazamo Minhenom čekajući prvi koncert omiljenog benda, razmišljajući i o migrantima i domicilnima, još ne znamo da će ubrzo doći veliki potez Ismaela Saibarija koji će koju noć kasnije nešto iza ponoći po našem vremenu, utrčati između štopera Brazila i postići gol za Maroko, a nešto kasnije su mu izgleda rekli da nije više igrač „PSV Ajndhovena“, nego „Bajerna“. Ime će mu izgleda biti na leđima dresova koji će se prodavati po Bajernovim fancy šopovima. I Emili je na koncertu obukla crveni dres minhenskog kluba sa prezimenom Armstrong na leđima. Iza ogromne „Linkin“ bine deo je tribina sa velikim grbom „Bajerna“ kao pazl od stolica. 

Autor: Dejan Grastić

Eh, kad se setim aprila 1991. kad je ulicama Minhena ponosno šetao čuveni navijač Crvene zvezde Mile Srbin, a kamera beogradske televizije ga uhvatila otpozadi kod Marienplatza, kako nosi zastavu, a šajkača mu se nakrivila kao u narodnoj pesmi. Slušam crne repere koji su uvertira koncertu i prekraćujem vreme razmišljajući kako su „Crvena zvezda“ i „Bajern“ nekako sudbinski povezani. Bar u smislu da nas „Bajern“ uvek podseća i na slavna „Zvezdina“ vremena. Do te sezone 1979/80. časovi u školi su se skraćivali samo zbog Titovih poseta nekom gradu. Te sezone „Bajern“ je pobedio „Zvezdu“ u Minhenu 2:0, a za revanš u Beogradu dozvoljen je TV prenos. I časovi su bili skraćeni u mnogim školama. Pa i u OŠ „Dušan Jerković“ u Titovom Užicu. U 60. minutu Zvezda je vodila 3:0 (Savić, Petrović, Repčić). Onda dolazi do famoznog povlačenja koje je naredio Branko Stanković, i primaju se dva gola za neuspeh koji će biti osvećen 12 godina kasnije protiv Bajerna iz te 1991. sa Augentalerom, Efenbergom, Štruncom, Rojterom, Laudrupom. Da je sad Bajernu bio Roben možda bi izbacili PSŽ.

„Zvezda“ je 1991. pobedila „Bajern“ na „Olimpijskom stadionu“. „Linkin park“ je svoje koncerte zakazao na „Alianc“ (Allianz) areni. „Bajern“ je lekcija iz menadžmenta, jer ovde pravilo kaže: „Svi hoće da sponzorišu Bajern“. Legenda se odavno isplela oko starog predsednika kluba Ulija Henesa, koji je zbog utaje poreza imao i problema sa zakonom. „Uli je bio mozak, srce i stomak Bajerna,“ reči su klupske legende Karl-Hajnc Rumenigea. I „Linkin park“ korporativno hoće na dres „Bajerna“.

U teoriji menadžmenta se izučava lekcija „tri A“. Radi se o klupskim sponzorima „Adidasu“, „Audiju“ i „Aliancu“. Firma „Alianc“ je platila ogromne pare da stadion nosi njeno ime narednih 30 godina. U udžbeniciam marketinga navodi se sponzorstvo „Dojče Telekoma“, to je ono „T“ na grudima koje je nekad nosio Arjen Roben a sad Hari Kejn. „Alianc arena“ (sa spomenikom Francu Bekenbaueru ispred) i obližnja fabrika za prečišćavanje vode ostavljaju futuristički utisak na periferiji Minhena. „Linkin park“ je za dve večeri videlo oko 130 hiljada fanova. Sada već epski bend iz Kalifornije (osnovan 1996), nastupio je u junu 2025. kao uvertira finala Lige šampiona između „PSŽ“ i „Intera“ upravo na „Alianc areni“. I iznervirao holandsku fudalsku legendu Marka van Bastena koji je izjavio da je sramota što UEFA na taj način destabilizuje finale. Tad su kako dolikuje odsvirali „In the End“ i remiksiranu verziju pjesme „Numb“. I što je bitno predstavili nove pesme („Heavy Is the Crown“ i „The Emptiness Machine“), s albuma „From Zero“ snimljenim sa Emili kojoj je to bila još jedna dobra potvrda danas teško osporivog autoriteta na sceni. I prihvaćena je od fanova koji su mislili da niko suštinski ne može da zameni Čestera, a da ipak nije primereno da bend nađe svog tehničkog pevača – svog Pola Rodžersa kao „Queen“ nakon smrti Fredija.

I još malo sećanja koja budi „Alianc arena“. Pre desetak i kusur godina ovde sam gledao kako je „Bajern“ demolirao „Romu“, ali znam i one koji su na ovom mestu gledali završni čin propasti Srbije i Crne Gore na Mundijalu u Nemačkoj. Bio je 21. jun 2006, a protivnik Obala Slonovače u utakmici bez takmičarskog značaja. I poraz od 3:2 izabranika Ilije Petkovića. Da li ih se sećate: Jevrić, Đorđević, Gavrančić, Dudić, Krstajić, Stanković, Duljaj, Ilić, P. Đorđević, Ergić i Žigić. I jedna bizarna činjenica za mundijalska anala. U maju te 2006. godine Crna Gora je na referendumu odlučila da dalje ide sama i nezavisnost je proglašena 3. juna. Šest dana kasnije počeo je 18. Mundijal. Na njemu je faktički učestvovala i fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore, tim koji više nije imao državu. To je i poslednji put da smo na velikim takmičenjima bili „plavi“. Sad smo „crveni“ iako su nam orlovi beli, ali opet se ne zovemo beli orlovi. Jedan drugar mi pre  desetak dana kaže kako je sanjao da na Mundijalu igraju Srbija i Italija. I to u Dalasu. Koliki je bio rezultat, pitam ga. Kaže 1 : 1. Ko je dao golove? Za njih Di Marko, za nas  Vlahović, kaže. I dodaje – poveli smo. Možda me i laže, ali lepo zvuči. 

No dobro. „Linkin Park“ su se ponovo okupili 2024. godine, sedam godina nakon smrti originalnog frontmena Čestera Beningtona. Nije bilo lako. Mnogi fanovi su džangrizavi bili na izbor pevačice Emili Armstrong (koja je kao sajentolog), dok je Česterov sin Džejmi optužio preostale članove benda da tiho brišu nasleđe njegovog oca. Što se u Minhenu pokazalo kao besmisleno. Duh i nasleđe Čestera su tu. I Emili je tu sa svojim personalitijem. Povratnički singl „The Emptiness Machine“ stigao je do četvrtog mesta britanske top liste. Prvi koncert „From Zero World Tour 2026“ na „Aliancu“ 11. juna pokazao je da se bend ne oslanja isključivo na staru slavu i nostalgiju. Izveli su gotovo ceo album „From Zero“: Od „The Emptiness Machine“, preko „Two Faced“ i „Good Things“, do „Over Each Other“. I na bis „Heavy Is the Crown“. Emili je svirala i bubnjeve. Držala je mikrofon i šetala scenom puna samopouzdanja. Decentna. I ima grlo. Peva i jedan od osnivača benda – Majk Šinoda, neka vrsta Gorana Bregovića „Linkin Parka“. Majk i Emili se izvrsno dopunjuju, on ju je vrlo precizno i postepeno uveo u bend, sad joj je jak oslonac, a na sceni postižu ono što se kaže „hemiju“. Produkcija je besprekorna, na ogromnim ekranima sračunato dominiraju zagasitije projekcije članova benda koji se pretvaraju u artificijelne siluete. Tu su na set-listi klasici: „Crawling“ i „In the End“ sa kultnog albuma„Hybrid Theory“.

„Crawling“ je i posveta Česteru, pesma o unutrašnjim previranjima ličnosti, priča o depresiji, konfuziji i anksioznosti. Reči su otprilike: „Puzim u sopstvenoj koži, ove rane neće zarasti, zbunjujuće je ono što je stvarno“.

Sa albuma „Meteora“ izveli su standarde „Faint“, „Numb“, „Lying From You“, „Breaking the Habit“. Posebni trenuci koncerta su kad se na velikim ekranima pojavi Džo Han, di-džej benda sa svojom skalamerijom koja pravi one unikatne muzičke minijature, zvučne ornamente, nju metal benda sa jakim uplivom elektronike i repa. 

Posle čujem komentar od prijatelja koji se iz Amerike preko Minhena vraća u Srbiju da su „Linkin park“ ustvari „Joy Division“ dvehiljaditih. I da je dobro što nisu osnovali svoj novi bend kao što je iz „Joy Division“ nastao „New Order“ nakon što se obesio frontmen grupe Ijan Kertis davne 1980. A, evo, ovog leta „Linkin Park“ sa Emili ulazi u istoriju kao prvi bend sa ženskim vokalom koji predvodi program najvećeg britanskog rok festivala „Download“, koji se održava u Donington Parku u okrugu Lestersir. „Najteže kod svakog kraja jeste novi početak“, to je moto „Linkin Parka“. Benda koji je uspeo ono što nisu grandž legende „Soundgarden“ nakon što se obesio njihov veliki pevač i autor Kris Kornel, inače bliski prijatelj Čester Beningtona po kome je ime dobio jedan divni mačak iz našeg Regiona. Dve velike ličnosti rok muzike tragično su završile u razmaku od samo nekoliko meseci 2017. godine.
Iako relativno solidno poznajem bend, imam osećaj da bih na testu poznavanja među publikom na „Aliancu“ ostao na začelju. Fanovi „Linkina“ (koji zbog Interneta nije Linkoln) i cela muzičko-mundijalska atmosfera u Minhenu odudaraju od analogija koje se opsesivno vezuju za ovaj grad. Pa očas neki veliki skup u svetu može da postane Minhen 1938. kad su Čemberlen i Daladje predali Hiltleru Sudete uz prisustvo Musolinija. Strahuje se i od Minhena 1972. kad su palestinski teroristi iz „Crnog septembra“ napravili maskar izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu. Istorija će pokazati da li će se govor američkog potpredsednika Džej Di Vens na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji februara 2025, kojim je šokirao prisutne napadajući tradicionalne saveznike Vašingtona iz EU i Britanije, približiti po značaju govoru Vladimira Putina takođe u Minhenu na Bezbednosnoj konferenciji februara 2007, kad je šokirao prisutne upozoravajući da Rusija doživljava širenje NATO-a na istok kao pretnju.

Sem pobede Zvezde nad Bajernom 1991. mnogima je u Srbiji generacijski Minhen kao replika ili fenomen, najbliži po rečenici iz roud muvija „Povratak otpisanih“ lažnog Nedićevog ministra Jovića (Pavle Vuisić) – „Jel’ to štos iz Minhena“ upućenog sa uperenim pištoljem četničkom operativcu i minhenskom đaku majoru Gašparu (Aljoša Vučković).

„Linkin Park“ i „Bajern“ u kolaboraciju su dobra fora iz Minhena. Dobar štos. Nemačka jeste starije društvo, ali to nije glavni razlog za veliki broj penzionera po pivnicama, restoranima i kafeterijama, koji dobro raspoloženi, čini se raspoloženiji i od Vučićevih i Krkobabićevih, piju „paulaner“ i jedu masnu hranu. Na trafikama i u knjižarama je novi broj njuzmagazina „Špigela“ gde se na naslovnici mundijalski trofej – „zlatna boginja“ pretapa sa Donaldom Trampom. 

Autor: Dejan Grastić

U Minhenu za razliku od Beograda nema nestašice „Panini“ sličica za Mundijal. Po zidovima su oblepljene parole (koje su preuzete i za političke borbe u Srbiji) protiv nadiruće desničarske Alternative za Nemačku (AfD) koja se prema anketama javnog mnenja približava podršci od 30 odsto i to više izgleda nije incident nego trend. U nemačkom diskursu bitna je feč „remigracija“.

Autor: Dejan Grastić

Bavarska je uporište Hrišćansko-socijalne unije (CSU), tradicionalnog partnera demohrišćana – CDU. Tamo marta 2024. predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dočekao je u Beogradu „kraljevski“, kako su tada izveštavali mediji, predsednika Vlade Bavarske i lidera CSU Markusa Zedera. Beogradske ulice su bile ukrašene plavo-belim bavarskim zastavama, a grad je bio oblepljen bilbordima Markusa Zedera. Njegov uzor je Franc Jozef Štraus, predsednik CSU od 1961. pa do svoje smrti 1988. i decenijski premijer Bavarske. On je rekao, i to se često citira -  da „ne sme da postoji nijedna demokratski legitimna stranka desnije od CDU/CSU“. To je jedan od ključnih izazova pred kojim se nalazi  Nemačka.

Linkin park je svoje prebrodio. 

Kao tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić je aprila 2014. rekao u intervjuu za „Dojče vele“ da „treba napraviti vladu koja će da funkcioniše kao tim, koja možda ne mora da ima Mesija i Ćavija, nego vladu kao Bajern, koji ima izvanredan tim, on ima odlične pojedince, ali teško da su zvezde tog kalibra Riberi i Kros, ali kao što vidite igraju bolje“. 

Ako se na kraju odluči da ipak proba da bude ponovo premijer (a to sigurno neće biti bez izbora), da li će nam opet ponuditi „Bajern“, samo sadašnji. Izgleda sa Ismaelom Saibarijem.