Izbori su i Vučićevo ritualno predizborno „vrijeme darivanja“, kako se inače zove i jedna epizoda stripa „Alan Ford“. Finansijska pomoć je prvo počela da stiže penzionerima. Uz javni sektor, to je najbitniji Vučićev rezervoar glasova, ali tu su i studentske bake i deke. Za Vučića su više penzioneri sa manjim primanjima, dok kod onih sa višim penzijama opada podrška vlasti. Mada je i dalje visoka.

Od predaje potpisa za izbornu listu studenti su napravili spektakl i promovisali se dodatno u „autentičnu narodno-građansku lstu“. Praćeni hijadma ljudi u povorci su prošetali od Rektorata do sedišta Republičke izborne komisije. U povorci nazvanoj „Šetnja pobednika“, s velikim transparentom „Studenti pobeđuju“ i kutijama s potpisima podrške, studenti su nosili maketu – repliku statue „Pobednika“ Ivana Meštrovića, koja je jedan od glavnih beogradskih simbola, a nalazi se na Kalemegdanu. Bar se ovoga puta niko iz režimske propagande nije dosetio da kaže kako je Meštrović Hrvat pa je to još jedan dokaz „kuharice“, odnosno da su studenti „ustaše“.

Dobro osmišljenim događajem -  trubačima i užičkim kolom - studenti su efektno odgovorili Vučićevoj kampanji sa narodnom muzikom i pečenjem pod seoskim šatrama. Usiljenost Vučićeve predkampanje stavljanja monopola nad narod, odsustvo spontanosti i svežine, ne treba da zavarava studentsku opoziciju. Jer zabluda je da za vlast glasaju samo ucenjeni, uplašeni, klijentelističko-lukrativo orijentisani i pretorijanski lojalisti. Naravno da je takvih mnogo, ali nije malo ni onih koji glasaju za vlast zato što vole i podržavaju Vućića i bez kupljene podrške. I to rade zdušno. Iz potaje često, glumeći takozvane neopredeljene. Neće se javno oduševiti nekim njegovim potezima, čak će se tobože i zabrinuto iščuđavati, ali će se u svoja četiri zida naslađivati „Informerom“. Kod svakog kulta ličnosti, pa i Vučićevog, bitan je odnos prinudnog i dobrovoljnog prihvatanja. Odsustvo spontanosti (koja je na strani studentskog pokreta), i oslanjanje na režirano u strogo kontrolisanim uslovima uvek je simptom ocvalosti (dekadencije) režima. Odnosno, njegove sve manje sposobnosti da zadrži demokratsku fasadu i hibridni karakter. Što ne znači da ne može da traje i dalje.

Kod predaje potpisa za svoju listu naprednjaci su pokazali stav samouverene vlasti kao kad je nekad Gorica Gajević - generalna sekretarka SPS - predvodila svoje aktiviste i omladince da predaju kutije sa ekspresno skupljenim (i više nego što treba) potpisima za listu koju je oličavao njihov Sloba. Danas pored „faktora stabilnosti“ – Ivice Dačića, Vučić takođe pretenduje na baštinjenje lika i dela Slobodana Miloševića, pa su i njegova i Dačićeva kampanja samo varijacije izvorne parole SPS iz 1990. – „Sa nama nema neizvesnosti“. I dalje traju u raznim varijacima i druge stare dve Miloševiće parole – „Srbija se saginjati neće“ (u odnosu na svet) i „snage haosa i bezumlja“ (u odnosu na opoziciju).

Ta parola „Sa nama neizvesnosti“ imala je pun efekat na prvim višestranačkim izborima 1990. Sećam se predizbornog mitinga SPS u Užicu 1990. Na Trg patizana dolazi Borisav Jović u pratnji lokalnih SPS funkcionera. To je vreme kad još nema rata, ali se oseća u vazduhu neizvesnost. Jović i drugovi u odelima i sa kravatama i probranim sedativnim rečima ohrabruju narod da nema neizvesnosti s njima i da se ne plaše onih koji bi da gurnu Srbiju u haos. Do Trga partizana - u bioskopu „Partizan“ - promocija kandidata za poslanike Srpskog pokreta obnove. Dele se flajeri – „Joviću, kasno si stigao!“ U zadimljenoj sali kliče se demokratiji, skandira se protiv komunista, oseća se i rakija, pesnici i slikari u izlizanim „vijetnamkama“, advokati sa leptir mašnama, hipici i pankeri, četničke pesme, seljaci sa šajkačama i kokardama na njima, stari antikomunisti i novi – prepakovani od bivših kardeljista. Ko je tad imao stabilan posao, dvoje dece, zaposlenu ženu, a i ne baš toliku demokratsku svest za razliku od navike   da država brine o njemu – izbor za Jovića i drugove, odnosno Miloševića, nije bio nelogičan. Bar do 9. marta 1991. kad se režim prve antibirokratske revolucije totalno ogolio. I sad, kad Vučić komentariše protivnike i tvrdi da oni ne znaju šta je država – on misli da ne znaju šta je Miloševićeva država koju je on „apdejtovao“, modernizovao, i učinio je kao vođa druge „AB revolucije“ održivom u današnjem svetu.

Vučićeva propaganda dođe u sutuaciju da baš postane nekad banalna. Takav je bio događaj predaje potpisa za studentsku listu. Što bi po propagandi značilo kako ustaše, anarhisti, hamasovci i satanisti igraju Užičko kolo, nose šajkače i pevaju Đurđevdan. Jer su ih tako instruirali Hrvati i drugi neprijatelji Srbije koji kreiraju i sprovode hibridni rat („obojenu revoluciju“). I obučili ih da se razumeju sa kolegama – bošnjačkim studentima iz Novog Pazara. Možda Vučić koji vodi specijalani rat protiv studentskog pokreta, bar ponekad pomisli da su oni (studenti) možda bolji i inventivniji od onih koje on ima na raspologanju. Sad već izborni derbi Vučića i studenata je asimetričan i otuda zahteva više truda od strane režima nego neutralisanje (fragmentiranje) klasične opozicije.

Pa znate koja je senzacija bila kad su od cele narodnjačke estrade samo Topalko i Seka Aleksić stali uz demokratske procese. Političke pobede se ne mogu izvojevati ako na strani opozicione Srbije protiv Vučića nisu i neki narodnjaci, i njihovi slušaoci, koje Vučić smatra svojim resursom, s pravom – jer narodnjaci su uvek većinski uz vlast. I Petog oktobra tu su bili i ljudi koji slušaju narodnjake. Pored već dokazanih rokera. Mada, ni Vučićeva vlast ne bi godinama bila tako stabilna da mu nisi prišli, ili ih je on preveo kao ribar ljudskih duša, i mnogi pop-rok izvođači.

Još malo simbolike: Dobijem pre neki dan iz Mladenovca poziv za tribinu o medijsko-političkoj situaciji u Srbiji. I evo čega se setim: Sada već vremešna novosadska pank rok grupa Atheist Rap (pre koju godinu proslavili su tri decenije rada), umesto tradicionalnog rođendanskog koncerta, bila je pozvala svoje fanove na protest 19. maja 2023. u Beogradu. I to mi simbolički ne bi toliko bilo bitno tada da Ateist rep nisam u septembru 2000. gledao u Mladenovcu, gde sam napravio reportažu sa manifestacije „Rokenrol za demokratiju“ koja je bila deo predizborne podrške DOS-u. Ateist rep su tada održali dobar koncert, ali teško da smo vozač Đura i fotograf za koga se više ne sećam ko je tačno bio, i mogli pretpostaviti da će dve i kusur decenije kasnije Srbija biti u sličnom političkom i društvenom kontekstu. Odnosno da bi na tribini u Mladenovcu o medijima i politici 2026. mogli da pričamo isto ono što i 2000. Samo što su sad ovo „devedesete sa punim izlozima“. Što je suštinski bitno za žilavost režima. Koji za razliku od Miloševića ima potrošačko društvo i međunarodnu podršku.

Studenti su pred Republičkom izbornom komisijom, ali što je bitnije pred Predsedništvom Srbije koje je preko puta, pevali uz trubače hit Ferida Avdića „Izađi mala“. Taj folk evergrin iz osamdesetih vratili su u popularnost navijači srpske reprezentacije u fudbalu pevajući ga na prvenstvu Evrope u fudbalu u Nemačkoj 2024. „Izađi mala“ može da se odnosi i na predsednika koji 27. septembra podnosi ostavku, ali pokazuje da su studenti i deo „jedinstvenog kulturnog prostora“, a ne prevashodno nastavljači starih nacionalističkih zabluda u novom memorandumsko-estetskom i generacijskom pakovanju. I sastav liste to pokazuje. Evo, nema famoznog Lompara, pa je valjda nestao i Lajbnicov „dovoljni razlog“ kod onih koji indirektnu podršku Vučiću, svesno ili kroz formu korisnih idiota, racionalizuju Lomparom. Nema na listi ni rektora Vladana Đokića koji je napravio pozitivan presedan. Nije se naljutio, pokupio svoje pinkle i najavio osnivanje još jednog pokreta ili inicijative, već je najnormalnije podržao potpisom studentsku listu. Niti su se studentske „memorandumlije“ uzibretile što je na listi Jovo Bakić. To je dobro za ono što su komunisti zvali „akciono jedinstvo“. Što ne znači da ne bi u boljoj medijskoj atmosferi otvorilo nanovo suštinske dileme srpskog društva nakon hipotetičke pobede, kroz novu dinamiku i vrednosnu klackalicu, a što Vućić do sada kečolovski i sistemom uzajamno funkcionalnih paradoksa obuzdava sa manje ili više uspeha i iskrene želje, jer propagandna konjuktura gotovo dnevnih potreba lične vlasti ima prioritet i manipulativni zamah.

Znate li šta je „mitrijada“? Devedesetih, kad sam ja studirao, to su bile studentske žurke na kojima su se isključivo puštale pesme Mitra Mirića. Zastava „Ferarija’’ jeste bila simbol studentskih protesta 1996/97, pa je zato nose i sad studenti. I kad predaju listu. Ali se zaboravlja da je među tim zastavama 1996/97. bila i zastava s Mitrom Mirićem – ja sam je jednom kao učesnik demonstracija primetio tik uz zastavu s Bobom Marlijem. I upravo su je nosili neki momci iz studentskog doma koji su oganizovali „mitrijade“. Na protestima su tada bili i studenti iz Republike Srpske koji su najviše bili kivni na Miloševića zbog uvođenja sankcija na Drini. Pa ne zove se slučajno studentski dom u „Top listi nadrealista’’ upravo Studentski dom „Mitar Mirić’’. Vučiću nikakve sankcije na Drini ne padaju na pamet, naprotiv, pa otuda su i birači iz Republike Srspke sa dvojnim državljanstvom onaj resurs na koji računa. Samo što ni odlazeći srpski predsednik i premijer u najavi čak ni od Dodika ne može očekivati ono što je Radovan Karadžić poručio povodom demonstracija 9. marta 1991. – da će doći sa milion prekodrinskih Srba da brani Miloševića. Bila je glasna studentska ćutnja povodom smrti i sahrane Mladića. Osujećeni su ostali oni (u Srbiji i takozvanom Regionu) koji su očekivali krunski dokaz za karakter studentskog pokreta. Ako mislite da među studentima nema poštovalaca lika i dela, varate se.

U Srbiji i Republici Srpskoj obeležen je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, praznik koji je simbolično ustanovljen 2020. godine u znak sećanja na dan proboja Solunskog fronta 1918. godine u Prvom svetskom ratu. Tim povodom premijer Srbije Đuro Macut došao je u Banjaluku. Kolima, jer mu Bosanci nisu dozvoli let avionom, navodno zbog proceduralnih razloga, a ustvari zbog formata sahrane generala Ratka Mladića. Nemojte mešati ovaj praznik za Svespskim saborom. Prvi je održan 2024. u junu. Predviđeno je da bude na dve godine. Nije bilo drugog. I izgleda da ga se niko ne seti sem mene. Izgustiran je za jednokratnu upotrebu, a pompezno nazvan.

Filijala SNS u Republici Srpskoj mobiliše birače sa dvojnim državljanstvom (kako je Crta saznala), ali se zaposlenoj omakne da umesto lična karta izdata u Srbiji, kako bi trebalo, kaže srbijanska lična karta, što je skandalozno (ako je poverenica Srpkinja) jer vuče na neko policentrično umesto integralno srpstvo. Na tom mestu srpski integralisti sami sebi upadnu u jezik. Po toj logici posrbljavanja srpskog, ako će se sutra Vojska Srbije zvati Srpska vojska, zašto se Vučićeva izborna lista zove „Ujedinjena Srbija“ a ne „Srpsko ujedinjene“?

Evo dinamike: Prvo je Vučić video obraćanjem preko mobilnog telefona iz Predsedništva valjda, probao da banalizuje studentsku listu pred njenu predaju u RIK, povezivanjem tobožnjom glupošću da oni koji veruju u upotrebu zvučnog topa veruju na neviđeno i u studentsku listu. A kad su studenti napravili spektakl od predaje liste, Vučić je opet morao da interveniše u medijskom prostoru i da isti dan proba da preusmeri dinamiku i pažnju najavom (ovog puta pred TV kamerom) svoje ostavke za 27. mart i prelazak iz predsedničke fotelje u kamionče kojim će u izbornoj kampanji obići Srbiju. Prilikom prvog obraćanja tog dana napravio je jednu frojdovsku grešku:  „Zamislite desetine hiljada ljudi koji idu potpisati listu, a pri tom pojma nemaju šta potpisuju i ne znaju ko je na listi…“ Otkud sad „desetine hiljada ljudi“, otkud ta procena unapred. Otkud toliko ljudi kad režimski mediji minimiziraju mesecima broj prisutnih na protestima? Da li Vučić retroaktivno prizanje koliko je bilo ranije ljudi na protestima i demantuje procene MUP-a. Nije se sad sačekao MUP da izađe sa zvaničnom procenom. A opet glupo da MUP posle zvanično potvrdi desetine hiljada ljudi. Ako ih nije toliko bilo.

Vučić je unapred „častio“ studente brojem ljudi. Arhiv javnih skupova je objavio da je na skupu ispred Rektorata, povodom predaje potpisa Studentske liste RIK-u, bilo prisutno 6.000 ljudi. Dok je u koloni na putu ka RIK bilo 8.700 ljudi.

Sećate li se, ne obavezno nostalgično, kad je ministar policije bio Nebojša Stefanović pa koristio onaj „tačkasti softver“ da utvrdi koliko ima prisutnih na demonstracijama.

Nestudentske opozicione liste ili partije s njih koje odustanu od izbora i podrže Studentsku listu uradiće psihološki više za stvaranje referendumske atmosfere nego da su odmah stale iza studenta. I bolje je za studente što to nije deo plana, već iznuđen potez od članstva i javnosti. Partije i grupe koje su podržale studente ili mnogo ranije ili neposredno pre predaje njihove liste, taktički su ispravo procenile stvari. I Demostatova istraživanja su govorila u kontinuitetu da je samo jedna lista opozicije konkurentna Vučiću. Častan izlaz iz situacije za najavljene liste je predaja potpisa RIK-u pa odustajanje jer u suprotnom bi ispalo da nisu stanju da skupe potpise.