(Ne)stranačke ličnosti

(Ne)stranačke

(Ne)stranačke ličnosti

autor teksta
Zoran Panović | Dnevni list Danas 12. Apr 2017 | Kolumne

Sećate li se afere kad je Koštuničina ministarka LJiljana Čolić htela da izbaci darvinizam iz škola – svodeći ga maltene na dogmatizovani marksizam? To je u toj fazi i za relativno klerikalizovanog Koštunicu bilo previše.

Ali, kad su tim povodom pitali Velimira Velju Ilića šta misli o odnosu darvinizma i kreacionizma, on je rekao da sluša ono šta kažu njegove vladike. Zašto se onda u mnogo racionalnijoj situaciji, ‘demokratska, građanska i evroatlantska’ opozicija, kako se kolokvijalno zbirno oslovljava, odnosno njeni lideri, ne pitaju ponekad – šta bi Zoran uradio? Zoran Đinđić, naravno. Šta bi ih posavetovao, da može. Da li bi Zoran pomislio da je baš Saša Janković najbolje rešenje s kojim bi se izašlo na crtu Vučiću i pobedilo? Da li bi Saša Janković imao više šansi protiv Vučića ili njegovog kandidata nego što bi Zoran imao da se on kandidovao umesto Koštunice za predsedničkog kandidata DOS? Da li bi vas Zoran savetovao da je zbog odnosa nacionalnog i demokratskog, upravo Vuk Jeremić novi Vojislav Koštunica?

Zvuči jeretički, ali šta ako bi se Zoran dogovorio sa Vučićem da imaju zajedničkog – proevropskog kandidata, i time blokiraju antizapadnu desnicu? Da li bi se Zoran naljutio na svoje nekada najbliže saradnike Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića zato što verovatno nemaju želju da podrže Šutanovca za predsednika jer bi valjda logično bilo da formalno još uvek najjača stranka tog krila opozicije ima svog kandidata?

Čim tako razmišljamo vidimo koliko je rovito, zar ne? Iako je sve to malo naklapanje, tipa da li bi Nikola Pašić prihvatio Rambuje?

Ali, hajde da pogledamo unazad ko je postigao najveći uspeh u otporu Vučićevoj vlasti (ili režimu, ako vam više prija). Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd” postigla je mnogo u održavanju opozicione vatre i nerviranju kartela moći. Oni rade upravo ono što Vučić ne voli – zvocaju. Kao što i Janković i Šabić zvocaju. I poneki medij. Ali, vlast nije ustuknula pred ‘patkarima’. Jedino gde je Vučićeva vlast morala da popusti i na neki način doživi poraz na unutrašnjem planu – to je bio štrajk advokata.

Način na koji je tada, a i posle, govorio advokat Vladimir Gajić je primer kako treba da nastupa jedan opozicioni lider. NJegov primer je bitan i zbog toga što nije ostao u esnafskom svetu, i izabrao ugodnu poziciju ‘nestranačke ličnosti’ već se partijski opredelio. I to za relativno novu snagu – pokret Dosta je bilo – koja će u januaru postati stranka, što je takođe izraz zrelosti i preventivni odgovor na gužvu u šesnaestercu, odnosno pitanje koje se često dalo čuti poslednjih meseci – čemu NDB ako imamo DJB, odnosno čemu DJB ako se pojavio NDB?

DJB i Saša Radulović interesantni su po tome što u svojim redovima već imaju dva predsednička kandidata, jer su tu mogućnost bili najavili kao opciju: To su akademik Dušan Teodorović, koji bi sutra trebalo da vodi Senat stranke DJB (znači da je odustao od predsedničke kandidature?) i Miroslava Milenković, koja je podnela nedavno ostavku na mesto člana Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, a ukoliko posle januarske skupštine DJB bude potpredsednica stranke, znači da neće ni ona biti kandidat za predsednika Srbije. Ohrabrujuće, jer za razliku od drugih žarišta iz kojih se fabrikuju kandidati za Andrićev venac, pokret DJB smanjuje taj broj i time pokazuje možda i neočekivanu ozbiljnost po tom pitanju. Za sada su, po svemu sudeći, to dva kandidata manje. Od Dosta je bilo stvarno dosta. A ako zatreba, imaju još kadrova, jer stvarno zašto bi od Saše Jankovića bio lošiji predsednički kandidat recimo advokat Vladimir Gajić, koji će u DJB biti član statutarne komisije i član programskog saveta. Jako progresivna je njegova teza da reforma pravosuđa zavisi od reforme prosvete, da ovde postoji u kontinuitetu samo izvršna vlast, i da ovde postoji sistem koji je u kontinuitetu komunistički. Ne treba zaboraviti da je Gajić bio u SPO, kao što ne treba zaboraviti i da je Radulović bio Vučićev ministar. Negde su se, dakle, ‘prepoznali’.

Sve bi bilo još lepše da se DJB ratosiljao i utopizma, u smislu da se reklamiraju kao jedina politička opcija u Srbiji koja će imati u statut ugrađenu zabranu partijskog zapošljavanja i propisanu punu transparentnost, a to mu dođe kao kad su mog dedu komunisti 1941. uveravali da se, kad oni dođu na vlast, neće plaćati porez. Ovde se zaboravlja da je partokratija jedan od retkih preostalih kanala vertikalne društvene pokretljivosti i da se ne sme olako začepiti. Pravi uspeh je učiniti da se na nekom konkursu pojavi partijac koji je stručniji od nepartijca. Ali, bez utopije nema snova, kao ni kampanje. Ideja da DJB ima Senat kao nestranačko telo i kontrolni mehanizam nad strankom, ne mora biti samo utopistička već i vešto smišljena za apsorbovanje famoznih ‘nestranačkih ličnosti’ (antivučićevske elite), koji bi da se pitaju, a koji istovremeno imaju potisnuti prezir prema strankama, i ni u jednoj ne mogu da se adaptiraju kao članovi – od GSS, preko DS do LDP.
Vučićeva mašinerija do sada je postigla da je maltene svaki kandidat opozicije ‘antisistemski’. Jedino se određenog razumevanja ima za Šešelja. Sasvim je jasno da bi drugi krug simbolički bio znak Vučićeve slabosti i ugrožavanje rejtinga od pedeset odsto podrške. Stvar se mora završiti odmah – takozvanim ‘čišćenjem’ konkurencije. U toj psihološkoj konstelaciji još jedno žrtvovanje za Srbiju – kandidovanje lično Vučića – jeste racionalan politički potez za njega i njegove. Istovremeno deprimirajući za politički sistem, jer izbori postaju puki instrument vlasti, a ne suština demokratije.

Umesto da hipotetička kohabitacija bude slika zrelosti srpske (pa i Vučićeve) demokratije, da se pokaže kako se može bolje od mučne situacije Tadić – Koštunica, za Vučića kohabitacija je neka vrsta mini armagedona. Premijer uvlači i svoje pristalice, i celo društvo u emotivnu ucenu: Ako nije naprednjački predsednik, ne trebam vam onda ni ja. A bez mene ste kao pijan u potoku. Mada, isto hipotetički, sa predsednikom države koji mu zvoca Vučić bi mogao da se elegantno kurtališe mnogih svojih nesolidnih tipova. Tek može biti bizarno ako Vučić postane predsednik Srbije i uvede tadićevski model vlasti. Jer koji drugi bi mogao?

Predsednički izbori su simbolički bitni jer se na njima lomila vlast u Srbiji. Tomislav Nikolić ima častan izlaz – da odustane ako se Vučić kandiduje. Pa posle da se ‘namiri’ na drugi način. I ostavi prostor za ‘ruskog kandidata’. Ovakva pomama za predsedničkim izborima pokazuje da će oni biti pre izbori za pozicioniranje nego za pobedu. Što se tiče opozicije. Već sad vidimo da će oni poslužiti verovatno i za formiranje još dve potencijalno nove stranke – one Vuka Jeremića i Saše Jankovića. Mada, bilo bi možda elegantnije da Vuk Jeremić preuzme Novu Srbiju koju mu je Velja davno i nudio, a da Janković svoju novu snagu nazove ‘Civilno društvo’ i da ona funkcioniše više kao asocijacija nevladinih organizacija, sindikata i uglednih nestranačkih ličnosti (i ovih koji danas apeluju na Jankovića) nego kao klasična partija. Ali, da na izborima popuni taj prostor ‘belih listića’ i onih malo levo i malo desno od tog fenomena.

Tvrdnju advokata Gajića da u Srbiji u kontinuitetu postoji samo izvršna vlast pokazalo je na opskuran način i ročište po tužbi ministra policije Nebojše Stefanovića protiv nedeljnika NIN. Vlast ne sme da dozvoli da ovakva suđenja liče na ročišta kao što su ona povodom rehabilitacije Milana Nedića pa da se ispred skupljaju i konfrontiraju ljotićevci i anarhisti. Prisustvo visokih gradskih zvaničnika i brojnih pristalica vladajuće stranke nije manir kojim se doprinosi jačanju nezavisnosti sudstva i slobodi medija. Naprotiv.

Opet, može se i drugačije: Svečanošću u Narodnoj biblioteci Srbije, Srpski PEN centar proslavio je 90. rođendan. U svojoj besedi tim povodom, književnik i akademik LJubomir Simović govorio je o povratku u varvarstvo, o zemlji lažnih diploma, o ‘Beogradu na vodi’ vrlo negativno, o naprednjačkoj medijskoj izložbi kao kolektivnoj poternici… Ministar kulture i medija Vladan Vukosavljević naglasio je da ovaj jubilej pokazuje ‘šta znači imati ljude koji su sposobni da uhvate korak sa svetom i često idu ispred njega, ali i opstati u vremenima koja su mrvila mnoga društva i udruženja’. Iako je na neki način ovim rečima ministar uputio priznanje i Simoviću, sumnjamo da bi potpisao sve što je Simović izbesedio. Uprkos svemu izrečenom, ministar Vukosavljević nije napustio skup. Da li to znači da Filip David onomad ne bi demonstrativno izašao da je u ime države tu bio Vukosavljević, odnosno da li bi LJuba Simović demonstrativno napustio skup da se pojavio Tomislav Nikolić da govori umesto ministra Vukosavljevića?

Komentari
Kolumne
Rijeka ili Reka?
Rijeka ili Reka?

Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim ...

Inicijacija
Inicijacija

Završen je konačno i prilično dug proces inicijacije Ane Brnabić u SNS...

Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

Vlažni snovi
Vlažni snovi

Vučićeva tehnologija vlasti može se posmatrati i kao uzajamni niz funkciona...

Aktivno čekanje
Aktivno čekanje

Da je bilo obostrane iskrenosti i da je bojkot prihvaćen odmah kao realnost i p...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web