Na predstojeći Petrovdan (12. jul) biće tradicionalnih vašara u Sirogojnu, Obrenovcu, Topoli, Negotinu, Valjevskoj Kamenici, ali neće biti petrovdanskih izbora. One prave jabuke „petrovače“ odavno je teško naći. Na volšeban način, Vučić je 12. jul bio markirao kao potencijalni datum izbora. Sad je najiščekivanije izbore u oprobanom maniru najave opciono prebacio na jesen. Ustvari, krajem aprila predsednik Srbije je rekao – ili 12. jula ili u periodu od oktobra do kraja novembra. Pre neki dan je bio valjda precizniji - izbori će biti krajem septembra, ili do polovine novembra.

Kampanja se nastavlja kao da su izbori već raspisani. Opozicioni skup na Slaviji na koji su pozvali studenti u prošlu subotu bio je pravi izborni, masovni mobilizacijski miting samopotvrđivanja. Ni proevropske opozicione partije u koordinacijama, ni takozvana autentična (opoziciona) desnica, nemaju potencijal da organizuju ovakav skup, što ne znači da njihovi pripadnici nisu bili na Slaviji. Famozni studentski Memorandum o Kosovu nije pokazao potencijal raskola, već je pre bio uspela provokacija. Gotovo „konceptualna“. Uostalom, ne bira se između Kosova ili EU, između nekakvog „desnog centra“ ili „proevropske levice“, već se u Srbiji bira između višepartijskog ili jednopartijskog sistema. Kao što će i predstojeći izbori biti i svojevrsni referendum o devedesetim godinama prošlog veka. U koje su sadašnji studenti retroaktivno uključeni. Ali, pod uslovom da „državni razlog“ dozvoli da izbora bude (čak i kad im je i krajnji zakonski rok). 

Bitna je prošlost i njena percepcija. U odocnelom obraćanju ministar policije i predsednik SPS Ivica Dačić je rekao: „O socijalizmu se priča svašta, ali to u njemu nije bilo moguće,  tad je bila najveća sramota da neko ne ide u vojsku, a kamoli da se bavi neki šef policije kriminalom, ili da sedi sa kriminalcima, to bi bila najveća sramota, roditelji bi ga se odrekli“, rekao je Dačić. Nije rekao „u vreme Tita“, već socijalizma. Da, u socijalizmu je možda bila sramota da se neki šef policije bavi kriminalom, naglasio je Dačić valjda pokušavajući da povuče moralni kontinuitet svoje partije sa tim vremenom, ali već devedesetih godina kad više valjda nije bilo takvog socijalizma, nije više bilo nenormalno, čak ni sramota da se i neki istaknutiji policajci bave kriminalom. A to je vreme vlasti Miloševićeve a sad Dačićeve SPS. I gde je u Dačićevoj logici Crkva. Ako ona od poznih osamdesetih otvoreno kreće u duhovnu obnovu srpskog društva i naroda od pošasti titoizma, kako je posle toliko godina obnove ono (društvo) moralnije bilo u doba socijalizma (Tita) nego sad?

Iako Srbija ima policiju, sad kao da dobija i „miliciju“. Što već nema veze sa socijalizmom iako se tada policija tako zvala.  

I taj period socijalizma je nijansiran i prilično kontekstualizovan. Mogu se nakon smrti Tita faze jedne zemlje u odumiranju gledati i kroz ličnosti, metode i mandate tri šefa policije (tada je to bila narodna milicija), odnosno funkcije koja se zvala savezni sekretar za unutrašnje poslove SFRJ: Franja Herljevića (1974-1982), Staneta Dolanca (1982-1984) i Dobroslava Ćulafića Tora (1984 -1989).

No dobro, Dačić kaže i da je  „Veselin Milić iz miljea bivšeg direktora policije Veljovića kojeg je postavila Demokratska stranka“. Po toj logici će još ispasti da je Milić deo neke „duboke države“ koju kontroliše „Demokratska stranka“. U poređenju sa propagandnom relativizacijom, kriznim „pi – arom“ i pseudokontinuitetima, postoje i realni kontinuiteti. Nije sve takozvana nulta tačka. Peking je takav. Vućić je ovonedeljnom posetom Kini potvrdio oprobani metod da spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje deficite u unutrašnjoj. Što ne znači da on toga nekad i Srbija nema koristi. Efektni kadrovi iz Pekinga poslužili su i kao mizanscen za saniranje masovnog opozicionog skupa na beogradskoj Slaviji. Što ne znači da i neka buduća vlast neće koristiti odnose koje je Vučić razvio sa Kinom. Ali i nastavio kontinuitet sa Borisom Tadićem, jer po Dačićevoj logici i ova poseta Vučića Pekingu osnove ima u Tadićevom geopolitičkom miljeu. Avgusta 2009.  tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je u Pekingu da će potpisivanjem Sporazuma o strateškoj saradnji Kina postati ključni partner Srbije u Aziji. I pozvao kineske kompanije da ulažu u Srbiju. Tadić je rekao da strateško partnerstvo Srbije i Kine proističe iz dugogodišnjeg prijateljstva dve zemlje i da je ono, između ostalog, zasnovano na principijelnom stavu Srbije o „jednoj Kini“ i na podršci koju Peking daje naporima Beograda da mirnim putem i poštujući međunarodno pravo, brani integritet na Kosovu. I onda Tadićeva poenta: „Posebno želim da naglasim da je Srbija u proteklim godinama imala tri stuba spoljne politike - Brisel, Vašington i Moskvu. Sada mogu sa izrazitim zadovoljstvom da potvrdim da je Srbija dobila i svoj četvrti oslonac – Peking“. Ovim rečima teško da bi Vučić dodao i zarez. 

Ali prošla su vremena kad je Vučić kao premijer zvao bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, decembra 2014. na otvaranje „Pupinovog mosta“. Jer „ono što su oni počeli mi smo završili“, kazao je tada Vučić i i zahvalio prethodnoj vladi Srbije i bivšem gradonačelniku Đilasu na doprinosu za izgradnju ovog mosta. Mislite li da kad stignu „rafali“, a Vučić na primer ne bude premijer, da će neka buduća vlast zvati Vučića na aerodrom u Batajnici? Lepi maniri brzo su se izgubili. Avgusta 2019. Vučić nije zvao Velimira Ilića na svečano otvaranje autoputa „Miloš Veliki“ iako je Ilić bio jedan od najvećih zagovornika izgradnje tog puta i mnogo je učinio na tom planu. Tako da ni danas nema previše podsećanja na Tadićevu kinesku politiku. Iako se Tadić i kad nije bio predsednik znao naći na usluzi državi. 

U poređenjima postoje bitne razlike. Tadić je bio impresioniran privrednim i geopolitičkim potencijalima Kine, ali u Komunističkoj partiji Kine, za razliku od Vučića, nije video jedan od poželjnih modela ustrojstva partije koju on vodi. Niti je Tadić slao kadrove na obuku u KP Kine. Ne umanjujući značaj Vučićeve posete Kini i njenom predsedniku Si Đipingu, njeno predstavljanje u režimskim medijma je napadno titoističko i u funkciji jačanja Vučićevog kulta ličnosti. Ma koliko da je bio narcisoidan, Tadić nije imao tu karakteristiku. Činjenica da je Si doživotni predsednik Kine takođe je nešto što ne može a da ne impresionira srpski režim i njegovog vođu. Kult ličnosti i snaga partije. Bez balasta višepartizma. I tu postoji bitna razlika: Da je bio raspisan referendum da li se slažete da se Tadić ili Koštunica proglase za doživotnog predsednika, naravno da bi Vućić i radikali tada kao opozicija bili protiv, ali bi protiv bila i ogromna većina članova DS i DSS. Da li bi hipotetički danas u lojalističko-zavetničkoj avangardi i širokim masama SNS, takozvanoj „bazi“ – kako su to komunisti zvali – predlog da Vučić bude doživotni predsednik bio većinski odbačen? Koincidencija je da je Vučić svoj trijumf u Pekingu imao u prošli ponedeljak – baš na 25. maj – dan koji je u SFRJ pompezno obeležavan kao Titov rođendan, odnosno „Dan mladosti“. 

U vreme uspona Slobodana Miloševića poznih osamdesetih nije bio dominantan društveni stav da nama ne treba kult ličnosti kao takav, već je bilo pitanje ko će nama da kompenzuje odsustvo Tita, ko će da popuni prazninu i zadovolji potrebu naroda za vođom i njegovim kultom, pa se Srbijom orilo „Sad se narod pita, ko će nama da zameni Tita“. Odgovor je bio Sloba, odnosno Sloboda koja se piše sa N – Sloboda(N), dakle. I ta potreba ostala je do danas. 

Sećam se kad je slovenačka omladina počela da se sprda sa nošenjem Štafete mladosti mrtvom Titu, da je neki omladinski rukovodilac u Titovom Uživu, a nije Žarko Jokanović, došao u našu školu i rekao – „ne moraju oni da je nose, mi ćemo je nositi dok smo živi“. Štafeta mladosti je krenula iz Srbije, iz Kragujevca 1945, a Broz (tako su ga zvali antikomunisti) je ritual preuzeo od kralja Aleksandra ujedinitelja. Dobro, sad mladi zavetnici Vučiću ne bi predavali „štafetu“ na stadionu „JNA“ već sutra na „Nacionalnom stadionu“ u Surčinu. U ciničnim aluzijama na Kinu, i „Čacilend“ je ne neka vrsta Vučićevog distopijskog „zabranjenog grada“ koji još samo treba da precizno utvrdi koja mu je krsna slava i na koje „crveno slovo“ mu je vašar. 

Šalu na stranu, imaju naprednjaci rastegljiv partijski portfolio – od Šešeljevih radikala do Hrišćansko demokratske unije (CDU) Angele Merkel i Ursule fon der Lajem, od KP Kine do LDP-a. SNS je i banka matičnih ćelija srpskog višepartizma: Tu je genetski materijal i SRS i SPS, DS, DSS, SPO, G17, LDP… Odavno su mutirali stabilokratski model DPS Mila Đukanovića, probaće da se pokažu otpornijim od Orbanovog Fidesa, umeju da prave sinteze JUL-a i Zbora, da budu na „evropskom putu“, a bliski Putinovoj Jedinstvenoj Rusiji. Sve je opet u kontekstima. Nemačka podrška Vučiću je relativno promenjiva ali konstantna. Međutim, jedno je podrška koju je dobijao od Angele Merkel u svojoj relativno liberalnoj fazi, a drugo kad podršku dobija od Ursule fon der Lajen u svojoj reakcionarnoj fazi. Kad nemački kancelar Merc vidi Zapadni Balkan u statusu „posmatrača“ u EU, od ciničnog a obaveštenog sagovornika možete čuti da to ima političku težinu kao status posmatrača u Pokretu nesvrstanih.

U kontekstu skupa na Slaviji obratila se „blokaderima“ i predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić: „Je l vam se ne sviđa Srbija? Idite, evo, Hrvatska ima otvorena vrata“ istakla je ona i izrazila je uverenje da je strateški interes Srbije da Aleksandar Vučić što duže bude na čelu Srbije. Što valjda ne bi trebalo da bude interes HDZ. Plenković odgovara „ako je lakše otužiti Hrvatsku, dobro“.

Tamo negde 2016. Plenkovićev HDZ je podržao prijem SNS u Evropsku narodnu partiju (EPP), a sad kad Hrvatska valjda ruši Srbiju, HDZ ne insistira da se SNS isključi iz EPP. Tamo juna 2017. kad je Vučić dalekovido odlučio da premijerski mandat dodeli Ani Brnabić, hrvatski mediji su emitovali prilog sa otoka Krka gde su u njenu čast njene poznanice iz srca zapevale – „A oj, Ano, joj Anice, ne na kišu, ne na kišu bez kabanice“. Iz te perspektive teško je bilo zamisliti Anu Brnabić u mizanscenu „Ćacilenda“. Te 2017. zagrebački „Globus“ je imao veliki tekst o Brnabić kao liberalnom, gotovo senzacionalnom, rešenju. Na streotipne kritike iz Hrvatske da srpsko društvo recidivira na propalim politikama, izbor Brnabić za premijerku omogućio je Nebojši Krtiću da poentira u hrvatskim medijima kontrapitanjem – da li je hrvatsko društvo spremno za premijera koji je Srbin i gej? Pogrešili su grdno svi koji su 2017. pomislili da je Ana samo još jedna Vučićeva marketinška fora i da će je brzo izgustirati. I ona se velikim trudom dokazala, prošla inicijaciju. Čik sad da neka iz vlasti zakoluta očima iza Aninih leđa dok ona govori, kako se nekad nesmotreno ponašala Zorana Mihajlović.  

Jeste hrvatski premijer Plenković septembra 2025. na Bledskom strateškom forumu upozorio je na “surovu političku stvarnost” Zapadnog Balkana, maliciozno istakavši da je „Srbija na rubu građanskog rata“. Ali,  imao je Plenković i suptilnijih izjava – na primer onu s početka ove godine povodom očekivanja da hrvatski (da li i „ustaški“?) „Janaf“ (Jadranski naftovod) i dalje snabdeva Srbiju, „jer želimo i ekonomsku i energetsku stabilnost našeg suseda, što srpske vlasti znaju“. Obavešteni o stanju u vlasti mi kažu da zaista znaju. Što ne znači da bi sutra i neko umesto Vučića na čelu Srbije mogao da ispoštuje zahteve foto robota srpskog predsednika koji bi ispunio Plenkovićeve i hrvatske uslove za zvaničnu posetu Jasenovcu.

Kad su februaru ove godine „Reporteri bez granica“ uputili poziv predsedniku Vučiću da se distancira od hajke na Verana Matića ističući da je Matić „meta koordinisane kampanje klevetanja posebno jakog intenziteta, čak i za Srbiju“ delovalo je nadrealno podsećanje da je novembra 2020, Matić bio specijalni izaslanik predsednika Srbije u Ovčari. Ispred spomen obeležja on je i kleknuo i posle izjavio da je to bio njegov lični čin za koji je dobio i podršku predsednika. 

Srpski režim nije dao najjasniji odgovor na pitanje ako je takozvana obojena revolucija više puta pobeđena, šta je onda masovni skup na Slaviji? Znači li to da ipak još nije pobeđena do kraja, jer da jeste valjda više ne bilo ni fortifikacijskog „Ćacilenda“, ili na indirektan način režim, uprkos opskurnoj propagandi o „ustašama“, priznaje „blokadersku“ Srbiju kao legitimnu, odnosno ne više toliko nesistemsku.

Kroz narativ o „obojenoj revoluciji“, vlast pokušava da retroaktivno sve proteste protiv Miloševićevog režima predstavi kao slične. Borba za priznavanje izbornih rezultata je rušenje države. U jeku protesta protiv izborne krađe u decembru 1996. predsednik Skupštine Srbije, miloševićevac Dragan Tomić tvrdi da su demonstracije „rušilačke sa svim odlikama profašističkih grupacija i ideologija“. S druge strane, Tomić nudi „put prosperiteta“. Jugoslovenska levica (JUL) Mire Marković i Ljubiše Ristića za iste demonstracije tvrdi da su „terorističke“ i da „štete ugledu zemlje“. Nisu pominjali „obojenu revoluciju“ jer tada taj pojam nije ni postojao. 

Vučić još nije stigao da napiše i objavi knjigu o tome kako je pobedio „obojenu revoluciju“ koja već u najavi ima potencijal bestselera. Dok ona ne izađe, možda će se pojaviti knjiga – kolekcija, best off, Vučićevih autorskih tekstova. Što je jako bitno za razumevanje karaktera vlasti i samopoimanje lidera. Svaki urednik tu bi sigurno uvrstio i nedavni autorski tekst srpskog predsednika za „Foks njuz“ pod naslovom „Evropa demonizuje Trampa, ali mi u Srbiji vidimo prijatelja“. Vučić između ostalog govori kako je primetio da u Srbiji vlada „otvoreno oduševljenje liderstvom Donalda Trampa“. Tekst je taktički snishodljiv, logično u nastojanju da se i Srbija i Vučić ukrcaju u američku strategiju „korisnog partnerstva“, ali sigurno da srpski predsednik zna, ali to naravno neće napisati, da je javno mnenje u Srbiji većinski uz Iran u ratu protiv SAD i Izraela, i da jeste za Trampa samo u onoj meri u kojoj Tramp može da sarađuje sa Putinom koji je neprikosnoveno najpopularniji u Srbiji, i samo mu podrška donekle stagira kad se odugovlači u Ukrajini. Čim Risija intezivira ratne napore, popularnost više ne stagnira. 

Milošević jeste bio čovek visoke harizmatske snage (Desanka Maksimović), ali za razliku od Vučića, Milošević od 1992. više ne može da vlada sam, i nakon devetomartovskih demonstracija 1991. i Vidovdanskog sabora 1992. nikad više nije povratio snagu „antibirokratske revolucije“, čiji su trijumfi bili masovni miting 19. novembra 1988. na beogradskom Ušću i onaj na Vidovdan 1989. Vučić je godinama mogao sam da vlada, i bez Dačićevih socijalista. Tek bez one boranije. Što više odlaže izbore, kupuje vreme ali i pojačava osećaj uzurpiranosti i nelegitimnosti. Režim je solidno konsolidovao svoje pristalice i „oslobodio ih straha“, ali je istovremeno dostigao maksimum svog koalicionog kapaciteta. Prošlo je vreme kad mu nije trebao SPS. Sad mu treba čak i ovakav. Sudeći po istraživanjima javnog mnenja ovoj vlasti treba još novih partnera. Može li se iscediti iz koalicionoh kapaciteta još nešto sem suve drenovine a što je metafora koju je poslednji jednopartijski premijer Srbije Stanko Radmilović upotrebio da bi prikazao jaz u srpskoj privredi i društvu.

Ako bi se odlučio za knjigu-zbirku autorskih tekstova, vođa druge antibirokratske revolucije, dobio bi svoje „Godine raspleta“ kako se zove knjiga – zbirka referata i govora vođe prve antibirokratske revolucije Slobodana Miloševića. Knjigu niko ne doštampava, ali se može naći na buvljacima. Recenzenti su pesnikinja Desanka Maksimović i akademik Kosta Mihajlović. Citiramo deo iz recenzije Desanke Maksimović: „Svojim govorima u mnogim ljudima je probudio potrebu da se bore, prenuo u njima uspavano rodoljublje, zanemarene dužnosti, naročito se često vraćajući na decu, na našu odgovornost da joj zemlju ostavimo slobodnom i bezbednom, da naše mlade ne ostavimo slepim kod očiju. Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očama zaostao.“ Pa zar bi neko bolje, inspirativnije, napisao recenziju i za Vučićevu knjigu, pogodio suštinu njegovog bavljenja politikom, ako se on odluči da ima recenzenta, i bilo bi interesantno na koga bi pao izbor kao uvodničara?