Često ste, sigurno, čuli opšte mesto da se u počivšoj Jugoslaviji 1975. godine,  trideset, dakle, godina od završetka Drugog svetskog rata 1945. nije tako intezivno govorilo o ratu kao danas – trideset godina od 1995. – okončanja ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Govorilo se o ratu i 1975. Doduše, više kanonski i ritulano, formalnije i ne sa toliko strasti kao danas. Većinski deo stanovništa Jugoslavije 1975. uprkos podzemnom nacionalizmu verovao je da su Titovi partizani bili prava strana u ratu, dok su nacionalni narativi bili integrisani u jugoslovenski oslobodilački narativ, uz jasne „klasne“ distance. Ocili (“četiri S“) i 1804.- godina Prvog srpskog ustanka - jesu bili unutar grba Socijalističke Republike Srbije (uz jasno naglašenu paralelu sa 1941), ali si za pevanje ’’Oj vojvodo Sinđeliću“ u kafani lako mogao da odeš u zatvor. Ali ni 1804. u grbu nije bila garancija. Znam čoveka koji je sedamdesetih na ramenu tokom služenja vojnog roka bio istetovirao „JNA 1804.“ i imao grdnih problema jer Titovi bezbednjaci nisu bili baš tolike budale. Šahovnica je bila i na grbu Socijalističke Republike Hrvatske, ali sa petokrakom, i naravno da to što je bila u grbu nije značilo da je poželjna istetovirana na ramenu. Čak i kad prvi kvadrat nije beo. Malo pre 30 godina od 1945. bio je hrvatski Maspok (1971), koji je uzdrmao Jugoslaviju. Nakon što ga je Tito slomio, o njemu se nije baš tako javno moglo govoriti – nastupio je fenomen poznat kao „hrvatska šutnja“. Da je moglo da se govori „pluralno“, - govorilo bi se o ratu mogo više i 30 godina nakon 1945. A, govorilo se i potmulo, nekad i podmuklo, u pola glasa. Današnja briselska ideologija nije represivna kao komunistička, a dogma – usvojena kao zvanična briselska o „dva totalitarizma“ – dodatno je rasklimatala pobednički narativ Titovih partizana iz 1945. jer oni su ipak uspostavili „totalitranu“ državu. Ratni narativi iz devedesetih su cementirani u identitetskim politikama etničkih entiteta nastalih na razvalinama Jugoslavije. I zato se o njima toliko priča (naročito i na godišnjice 1995. – Srebrenica, „Oluja“, Dejton…, i druge simboličke događaje), ali se i ne priča uvek mimo toga. Takozvani Region živi u paralelnim dimenzijama. Privreda i estrada nekad funkcionišu kao u Jugoslaviji. Samo bez „prelivanja dohodka“ što je davno bio eufemizam za republičke tenzije. Ali sad se niko ne bi iznenadio novoj etapi destrukcije kao onda kad su govorili da je to nemoguće: Čak i kad je Boris Novković poznih osamdesetih otpevao „Biće rata kažu svi“ (Ko mi tebe uze Tamara), većina nije poverovala. Svaka vlast ima ono što stavlja pod tepih.

Negde 1990-91. akademik, istoričar Andrej Mitrović, počeo je da upotrebljava simbolički sintagmu „tridesetogodišnji rat“. To je rat koji kruži zemljom (prostorom Jugoslavije) i odvija se u različitim etapama. Taj rat je istorijski cikličnog karaktera. Pritom, to je banditski rat. „Tridesetogodišnji rat“ se već odigrao u istoriji, u Srednjoj Evropi, na području nemačkog carstva u 17. veku (od 1618. do 1648.) i imao je pomenute odlike.

No dobro. U oktobru 1995. na „suđenju veka“ u SAD, kako su ga američki mediji proglasili, O. Dž. Simpson - igrač američkog fudbla, do tada popularna  ličnost u američkoj javnosti, proglašen je nedužnim na suđenju za ubistvo bivše supruge Nikol Braun i njenog prijatelja Rona Goldmana. Simpson će ipak u građanskoj parnici februara 1997. biti proglašen odgovornim za njihovu smrt. Amerika se te 1995. podelila oko slučaja Simpson. I tako ti majku mog druga u Užicu zove njena prijateljica koja je od ranih osamdesetih živela u Arizoni da je pita – šta se u Srbiji i Užicu misli: Da li je Simpson kriv ili nije? Majka mog druga koja je ostala bez posla, prošla hiperinflaciju i mobilizaciju sina, i naravno pojma nije imala za „slučaj Simpson“, odgovorila joj je da „nije upoznata“, a kad se prijatelica začudila kako ne zna i kako to nije došlo do Užica „jer Amerika samo bruji o tome“, ova joj je odgovorila - „Stano, svak’ se o svom jadu zabavio“.

Kao što za Srbiju 1995. i nije bila neka vest da je Majk Tajson pušten iz zatvora nakon tri godine, i da uskoro opet boksuje. Baš te središnje godine devedesetih godina prošlog veka degolista Žak Širak izabran je za predsednika Francuske. Širak jeste bio zagovornik bombardovanja Miloševićeve Srbije, ali se smatra i da je stavljanjem veta sprečio 1999. rušenje beogradskih mostova. Kao što je 1995. slabo ko u Srbiji verovao da će zaista zemlju bombardovati NATO, tako je i za vreme bombardovanja 1999. slabo ko poverovao da će Širak već dve godine kasnije – 2001. na poziv novog predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice posetiti Beograd i tom prilikom otvoriti obnovljeni Francuski kulturni centar koji je bio demoliran tokom NATO bombardovanja.

Ta 1995. je bila još uvek godina u kojoj je „pejdžer“ bio čudo tehnike, a koji je danas kao VHS kaseta artefakt, i da Mosad nije od tih spravica napravio paklene mašine navlačeći pripadnike Hamasa da ih koriste tobože za bezbednu komunikaciju, ko bi ih se setio. Kompanija „Mobtel“ Bogoljuba Karića hvatala je te godine tehnološki korak sa svetom. U studentskom domu „Karabarmu“ u Beogradu mogao se sresti po koji „pejdžer“, kod onih studenata koji su dodatno zarađivali sitnim švercom i dilovanjem deviza, ali mobilnih telefona – onih „Eriksonovih“, nalik na ciglu sa antenom još nije bilo. U studentskim sobama nije još bilo ni fiksnih telefona. U studentskom domu „Karabarma“ je bila pošta sa pet telefonskih kabina i jedna telefonska govornica u holu koja je radila na kovani novac. I ta 1995. ostaće mi u sećanju po lepoj ali uplakanoj curi, nalik na Alanis Moriset (pomenućemo i nju kasnije), koja je uznemirena ubacivala kovanice, plašeći se da ostane bez njih, dok je iza nje bio red studenata. Govorila im je uznemirena da su Hrvati u Mrkonjić Gradu, a da je njoj rodbina u Banja Luci i da strahuje da grad ne padne. Ona tada nje znala da Amerikanci neće dozvoliti Tuđmanu da osvoji Banja Luku, da se Dejton već nazirao. U studentskom domu „Karaburma“ na primer nije bilo mnogo studenata iz Crne Gore, ali jeste iz Bosne i Hercegovine (Republike Srpske). Osećao se zbog toga i pojačano puls rata preko Drine, a bilo je i noćnih racija kad su prinudno odvođeni vojni obveznici iz Republike Srpske.

To je scena pred Dejton, curu ću videti i na kraju godine posle koncerta „Prodidžija“ (The Prodigya), u istom holu, samo u mnogo boljem raspoloženju (doći ćemo kasnije i do The Prodigya). Pred Srebrenicu, iste 1995.  stopirali smo iz Užica za Požegu, stao nam lik u „opel omega“ limuzini metalik boje, sa brkovima i „blu rej“ naočarama i rekao nam, sećam se dobro, „još malo i završili smo posao“. Mislio je na kraj rata, na vojnu pobedu, i predstavio se kao dobro pozicionar u Republici Srpskoj. Premotavao sam tu scenu mnogo puta, nije mi ostavio utisak nekoga ko bi tada pristao na 51 : 49 raspodelu teritorija, dakle u malu prednost bošnjačko-hrvatske Federacije nad Republikom Srskom. Bošnjake jeste zvao „turci“, ali nije ostavio ni utisak nekoga ko zna da će biti onakvog zločina u Srebrenice Ili da zagovara tako nešto. Vozač je bio za „situaciju na terenu“. Tako je tretirao i još neosvojene enklave u istočnoj Bosni – Srebrenicu i Žepu. A tu proporciju 51 : 49  je u društvu Zorana Đinđića na Pale bio doneo i Jegor Gajdar, predsednik partije „Izbor Rusije“ i specijalni izaslanik tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Proporcija koja je novembra 1995. postala dejtonska, zvanična, u leto 1994, kad se realizovala ta poseta nije naišlo na odobravanje rukovodstva bosanskih Srba. 

Trideset godina od 1995, za koju je nekome možda bitno naglasiti da ipak nije bila „prestupna“, ali se tako ponašala, u takozvanom Regionu (ili „Jugosferi“ kako je Tim Džuda nazvao ovaj prostor) i dalje vlada Dejtonski mir. Ovo je treći moderni period bez rata - nakon „versajskog“ (1918-1941) i „titoističkog“ (1945-1991) mira. I kao što su se i versajski i titoistički, hladnoratovski mir pretvorili u ratni međuetnički košmar čim se raspala evropska konstelacija, istu sudbinu može očekivati i dejtonski mir dođe li taj čas. Pretnja „cikličnog rata“ o kojoj je govorio Andrej Mitrović je tu, za vratom. Region nije izgradio mehanizam interne pacifikacije sukoba koja presudno zavisi od arbitriranja spoljnog faktora.

Inače, 1995. je u Srbiji proglašena „Godinom kulture“, prateći slogan – „Lepše je sa kulturom“ – promovisala je tadašnja resorna ministarka Nada Popović Perišić, a paradoks je da se ministarka Slobodana Miloševića i Mirka Marjanovića često i u demokratskoj javnosti pominje kao dobra ministarka kulture. Kampanju „Lepše je sa kulturom“ je radila agencija Sači & Sači kojoj je ministarka Popović Perišić predložila da to učini besplatno, a da zauzvrat, budući da se kampanja sastojala iz plakata i spotova, svuda piše da je to radila agencija Sači & Sači. Oni su dobili svoju reklamu, a resorno minstarstvo svoju kampanju.

Ratovi 1991-1995. su, kako smatra Milovan Đilas bili repriza ratova 1941-1945. „samo bez partizana“. Dok mu je Danica Drašković ironično replicirala da je u tim ratovima bilo najviše „partizana“, s obzirom na karijere i ideološke biografije mnogih bitnih aktera. Kosovska kriza jeste bila jedan od okidača raspada Jugoslavije, Kosovo je instrumentalizovano – od slovenačke politike poznih osamdesetih na primer – što je izazavalo trapavu reakciju Slobodana Miloševića, ali Kosovo treba posmatrati na izvestan način kao sui generis. Demonstracije 1981. su bile i jugoslovenski problem, a rat na Kosovu (sa OVK i NATO) samo srpski problem. Ako izuzmemo kratkotrajni rat u Sloveniji, ratovi u prvoj polovini devedesetih godina su se odvijali suštinski kao i 1941-1945. na prostorima koji su bili deo NDH. U to vreme Kosovo je „apstiniralo“. „Srpski svet“, iako se tada još nije tako zvao jer nije bilo Putina, Dugina i „ruskog sveta“, bio je u prvoj polovini devedesetih godina mnogo opipljiviji nego danas: U januaru 1995. na Palama su se sastali predsednici Republike Srpske i Republike Srpke Krajine, Radovan Karadžić i Milan Martić, gde je Martić dobio obećana o zajedničkoj odbrani u slučaju hrvatskog napada na RSK nakon eventualnog povlačenja plavih šlemova UN. I u februaru iste godine, predstavnici RS Krajine i Republike Srpske razgovoraju o zajedničkoj strategiji u slučaju hrvatskog napada (osnovan zajednički Savet odbrane). Krajinska skupština se u junu te godine jednoglasno izjasnila za ujedinjenje sa Republikom Srpskom.

Eto, baš u julu 1995. kad je prodata prva knjiga preko Amazon.com. na sastanku  Tuđmana sa najužim vojnim i policijskim vrhom na Brionima doneta je odluka o vojnoj akciji „Oluja“. Godina je formalno drugačije počela: Krajem januara 1995. predstavljen je Plan Z-4: Politička autonomija za Srbe u Hrvatskoj. I dalje se čuju ponegde naivna tumačenja da je mogla da se sprovede navodna ideja da Albanci na Kosovu dobiju ono što bi dobili Srbi u Krajini tim planom. I nije tačno da nije bilo ideja da se Kosovo nekako uglavi u dejtonsku agendu. Jako blizak saradnik Slobodana Miloševića me je u neformalnom razgovoru uveravao da su sa srpske strane do Miloševića došli takvi predlozi, ali da je otpor pre svega bio u takozvanoj međunarodnoj zajednici.

Preddejtonski „NIN“ je na naslovnoj strani imao sliku kako Mirjana Mira Marković na aerodromu u Surčinu ispraća svog supruga u Dejton. Isti taj Miloševićev saradnik me je uveravao da ne treba nasedati na čaršijske priče koje su lansirali i oni tobože dobro upućeni, da Sloba odluke presudno donosi pod uticajem supruge. Da ga ona uvek presaldumi. Ona jeste imala uticaj, nekad joj je Sloba i ispunjavao muzičke želje, ali glavne odluke je uvek donosio on, iako su posle optuživali Miru da su njene. Milošević je u tehnologiji vlasti neke svoje odluke uspeo da predstavi kao njene, što su formalno nekad i bile, a da ih je on tobože samo aminovao. Uglavnom, to je bila bračno-ideološka sinergija voluntarizma. Za Dejton je postojala sinergija, kao i za krađu izbora 1996. kad je uticaj supruge zaista bio veliki. Kapital stečen u Dejtonu, Milošević je dobro okrunio samo godinu dana kasnije krađom lokalnih izbora.

Postoji mnogo srpskih narodnih verovanja vezanih za Savindan, među kojima i to da ako na Svetog Savu grmi, desiće se važni, prelomni, događaji u zemlji. Na Svetog Savu 27. januara 1995. je grmelo. Bilo je i snega. Ako je nekom do te vrste sujeverja zaogrnutog pravoslavljem. Srpski radikali su tih dana bili puni simbolizma, jer je njihov lider – tada opozicionar - Vojislav Šešelj, dva dana nakon Savindana 29. januara pušten iz beogradskog zatvora posle četiri meseca. Ali, već u junu su Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić uhapšeni u Gnjilanu.

U vreme aktuelne osmomesečne krize u Srbiji često se pominjala „prelazna vlada“, ali ne i „paralelna valada“, što je politički ambicioznije od „vlade u senci“. Upravo je formiranje „paralelne vlade“ bilo planirano i za Preobraženjski miting opozicije u Beogradu avgusta 1999, ali do toga nije došlo, između ostalog i zato što se na tom skupu nije pojavio Dragoslav Avramović, koji je bio viđen za njenog šefa. Milošević je umeo da izabere opoziciji lidera – Milana Panića, koji mu je bio premijer provozorijuma SR Jugoslavije i Dragoslava Avramovića koji mu je buo guverner Narodne banke i koji je konvertibilnim dinarom – jedan dinar, jedna marka - zaustavio hiperinflaciju. Ali, 26. januara 1995. došlo je do zvanične devalvacija dinara: sa 1 na 3,3 za nemačku marku.

Devedesetih godina partijska politika je bila ozbiljnija nego danas. Opozicija je imala jače partije, ali je i bilo lakše, uprkos teškoj ekonomskoj situaciji i ratnom okruženju, baviti se opozicionim radom. I tada je bilo raskola, nastale su partije i koalicije kojih se danas slabo ko seća. Na primer, janura 1995. formirana je Demokratska alijansa (DS, DSS, Saborna narodna stranka, Srpska liberalna stranka). Saborna narodna stranka nastala je te 1995. nakon raskola u SPO, kada je dotadašnji poslanik stranke, književnik Slobodan Rakitić sa saradnicima napustio Vuka Draškovića i izabran je za predsednika nove stranke. Srpska liberalna stranka bila je prva raskolnica DS koju su predvodili profesori Kosta Čavoški i Nikola Milošević, tako da su se u zaboravljenoj Demokratskoj alijansi našla i DS i dve partije nastale iz nje – pomenuti liberali i Koštuničina DSS.

U januaru 1995. je osnovan Centar za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu koji je vremenom postao kultno mesto građanske Srbije personalizovano u liku i delu Borke Pavićević. U januaru te godine i Rasim Ljajić smenjen je s mesta generalnog sekretara SDA Sandžaka. Od tada on lagano kreće ka elastičnoj socijademokratiji.

Devedeste godine su sinonim za društvenu agoniju Srbije, ali devedesete na Zapadu su „zlatne godine“. U martu 1995. stupa na snagu Šengenski sporazum, Evropa ukida granične prelaze, dok je istog meseca ovde prikazano bitno svedočanstvo vremena - dokumentarac „Vidimo se u čitulji“ o kriminalu kao jednoj od suštinskih odlika srpskog društva devedesetih godina. Dok rat u Hrvatskoj i Bosni ulazi u finalnu fazu, u martu 1995. prvi put posle 26 godina britanski vojnici ne patroliraju Belfastom.

Slobodan Milošević jeste mnogo toga upropastio, ali su oni koji su došli posle njega upropastli (nisu održavali) i retku dobru stvar – objekat napravljen za njegovog vakta - podzemnu železničku stanica „Vukov spomenik“ u Beogradu. Sećam se, bio sam mlad novinar – tog 7. jula 1995. Nije bez veze baš 7. jul bio dan otvaranja. Za Miloševića i njegov režim to je zvanično i dalje bio Dan ustanka Srbije a ne početka građanskog i bratoubilačkog rata, dan kad je 1941. Žikica Jovanović Španac, politički komesar Rađevačke čete Valjevskog partizanskog odreda, u selu Bela Crkva, nedaleko od Krupnja, na tradicionanom ivandanjskom seoskom vašaru, ubio dvojicu pripadnika srpske žandarmerije - Milenka Brakovića i Bogdana Lončara. Miloševićevi socijalisti tada su još uvek imali po inerciji ne samo birokratske i etatitičke veze sa komunizmom, već su se držali i formalno izvesne vrednosne revolucionarne i partizanske simbolke, koja je u realnosti odavno bila postala licemerna i kriminogena ljuštura pred nacionalističkom suštinom SPS. Na jedan Dan ustanka pre Osme sednice Ivan Stambolić je prisustvovao centralnoj proslavi u tada još uvek Titovom Užicu kad je i otvorena železnička stanica, koja se i danas dobro drži i na kojoj možete videti murale znamenitih Užičana – Milutina Uskokovića, Stiva Tešića i Ljubomira Simovića. Dakle, na Dan ustanka u  Beogradu je 1995, Slobodan Milošević lično otvorio železničku stanicu Vukov spomenik. Kamen temeljac bio je položen maja 1989. Izgradnja je realizovana u uslovima sankcija i teške krize. Sećam se otvaranja kao da je juče bilo. U onom plavom sovjetskom  elektromotornom vozu sede Milošević, Milutin Mrkonjić i Milorad Vučelić. I kaže Mrkonjić Slobodanu pred TV kamerama dok se približavaju: „Predsedniče, sad ulazimo u 21. vek.“ Ali, već na jesen, nakon Dejtona, dolazi do partijskog raskola u SPS. Na sednici Glavnog odbora SPS 28. novembra Milorad Vučelić je razrešen funkcija. Tada je, paradoksalno, Milošević bio „meko krilo“ SPS. Vratio se trijumfalno iz Dejtona (sporazum glasno jedino nisu podržali Šešeljevi radikali od opozicije). Socijalista prisutan na toj sednici Glavnog odbora SPS tvrdi da je Milošević tada zanemario čak i staru komunističku foru – „demokratski centralizam“, da nije bio formalista, da je demonstrirao suverenu poziciju partijskog šefa, da je sednica trajala desetak minuta, da je prekršen Statut SPS i da je Sloba izvršio klasičnu brzopoteznu čistku u autoritranom maniru: Počišćeni su, pored Milorada Vučelića, akademik Mihailo Markovic (pisac i programa SPS), takođe potpredsednik stranke, kao i još jedan potpredsednik - Borisav Jović (jedno vreme iz tehničkih razloga i predsednik SPS), kao i prvi ljudi vojvođanskih i beogradskih socijalista - Radovan Pankov i Slobodan Jovanović. Milošević je bio političar starog kova, a doduše tada nije bio u politici poznat princip „keč ol“ partije. Danas je u Vučićevom „keč olu“ nezamislivo da se nekakvo „patriotsko krilo“ realno suprostavi nekom dogovoru Vučića sa Zapadom, pa da ih Vučić počisti. Oni koji su živi, a koje je tada Sloba počistio, danas su čvrsto uz Vučića. Uz koga bi verovatno bio i Sloba da je živ.

Famozni Vučelić je i na tribinama Evropskog prvenstva u košarci 1995. u Atini u modu bodrenja reprezentacije. Na novinskim fotografijama s tog događaja je i Milo Đukanović koji je tad bio još uvek uz saveznu Miloševićevu državu. U to vreme ambasador u Atini je Milan Milutinović, potonji ministar spoljnih poslova i predsednik Srbije. Reprezentacija SR Jugoslavije osvojila je zlatnu medalju pobedivši reprezentaciju Litvanije rezultatom 96:90. Po Tuđmanovom naređenju košarkaši Hrvatske, koja je osvojila bronzu, napustili su podijum pre izvođenja „Hej Sloveni“ koja je i dalje bila himna Miloševićevog provizorijuma. Utakmicu sam gledao kod druga na Terazijama tako da smo faktički među prvima izašli da slavimo. Bila je to kolektivna euforija. Ali, emocije su varljiva stvar u povezanosti naroda. Grčki navijači su zviždali košarkašima SRJ. Sećam se hiljada ljudi koji su tu noć otišli pred grčku ambasadu (bila je u Francuskoj ulici) da bi skandirali – „Kipar je turski“.

Tri dana pre nego što je u junu 1995. Alanis Moriset objavila album „Jagged Little Pill“ – prodat u 33 miliona primeraka, Tuđman je u poseti  Okučanima rekao da ako se Srbi ne reintegrišu do kraja oktobra, čeka ih još jedna munjevita ofanziva. Kad je rekao „još jedna“, to je značilo da se već dogodio „Bljesak“ iz 1. i  2. maja te godine u kojoj hrvatske snage od krajinskih preuzimaju teritoriju u Zapadnoj Slavoniji, dok više hiljada izbeglica prelazi Savu.

Ovog jula 2025. najveći britanski rok sastav devedesetih – Oasis – se vratio u centar pažnje. Povratničku turneju počeli su u Kardifu, čime se nakon 16 godina na istu pozornicu vraćaju zavađena braća Galager. Temperaturu je digao gitarista, glavni tekstopisac i vokal Noel Galager u junu kad je izjavio da bend na probama „zvuči gigantski“. Devedesetih se muzika kupovala na berzi ispred beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC). Baš tu sam kupio piratsku kasetu „(Whats the Story) Morning Glory?“ – drugog studijskog albuma Oasisa koji je u Britaniji objavljen 2. oktobra 1995. i koji će se globalno prodati u 22 miliona primeraka, i koji je već krajem tog meseca bio na tezgi ispred SKC. Oasis, je sa hitovima poput „Live Forever“, „Wonderwall“ i „Dont Look Back in Anger“ definisao zvuk britpopa, ali ruku na srce, mi iz Srbije pod sankcijam nismo u to još uvek većinski analogno vreme mogli da se informišemo na pravi način i pojmimo zaista razmere popularnosti ovog benda.  Debitantski album Oasisa „Definitely Maybe“ objavljen godinu dana pre 1995. takođe sam nabavio ispred SKC. Bend se raspao 2009. kada je Noel rekao da više ne može da sarađuje sa svojim mlađim bratom Lijamom. Ovog 5. jula nakon koncerta u Kardifu, BBC je jasan: „Spektakularan povratak Oasis!“

Na „Voodoo Lounge“ svetskoj turneji povodom istoimenog albuma, The Rolling Stones održaće koncert u Budimpešti 8. avgusta 1995.  Neposredno nakon „Oluje“ dolazi do bizarne situacije da se na onom velikom „Nep“ stadionu iz doma komunizma i oko njega sreću fanovi benda iz Hrvatske i Srbije. O tom koncertu i značaju Bidimpešte devedesetih za ljude iz Srbije često sam razgovarao sa novinarem i piscem Radomanom Kanjevcem sa kojim sam išao zajedno i na Rolingstounse, a svoje zapažanje sa „Voodoo Lounge“ iz Pešte objavio je u knjizi „Prodavnica magle“: „Kad je počeo koncert, kiša je počela da lije, ’kao iz kabla’ i nije prestajala do samog kraja. Bio je to sasvim prosečan nastup, nakon jednog sasvim prosečnog albuma, najslavnijeg i najdugovečnijeg rokenrol benda. Međutim, ta strašna kiša, posle koje smo svi bili mokri i promrzli, učinila je da i taj događaj bude nezaboravan za nas koji smo, u sankcijama izolovanoj zemlji, svake godine, poput istinskih hodočasnika, posećivali rok koncerte u okolnim zemljama. Možda mi je od svih koncerata ’Roling Stounsa’ ovaj najdraži baš zato što smo tu, na tom budimpeštanskom stadionu, slušajući taj bend, prkosili u isto vreme ne samo kiši nego i Miloševiću, sankcijama, taksi za izlazak iz zemlje koja je uvedena pre svega zbog nas koji smo tih godina patili za svetom, konačno i celom tom vremenu užasnih ratova i razaranja“.

Ima neka čudna povezanost dva režisera – Roberta Zemekisa i Emira Kusturice. Upravo je Kusturica na FEST-u najavio projekciju Zemekisovog filma „Povratak u budućnost" koji je obeležio 1985. – godinu kad je Kusturica sa „Ocem na službenom putu“ osvojio „Zlatnu palmu" u Kanu. Deset godina  kasnije 1995. Oskara dobija Zemekisov „Forest Gamp“ sa Tomom Henksom, a iste godine  Zlatnu palmu u Kanu Kusturičino „Podzemlje - bila jednom jedna zemlja“. Uprkos tome što je „Forest Gamp“ osvojio Oskara, nije se posle premijere svima činilo da će to biti veliki uspeh, na primer Mark Haris iz „Entertainment Weeklyja“ napisao je beskrajno pogrešno u recenziji: „To je pojednostavljeno, plitak i bezličan film koji toliko vremena provodi veličajući svog heroja da, uprkos svojoj ‘nevinoj’ prirodi, na kraju deluje ranjivo kao Supermen.“

Ovog jula u bioskope širom sveta stigao je novi „Supermen“, a maja 1995. prvi i neponovlji Supermen - američki glumac Kristofer Riv, je prilikom konjičkog takmičenja zbačen iz sedla i ostao doživotno paralizovan od vrata nadole. Treći deo serijala „Umri muški" ( Die Hard: With a Vengeance) sa Brusom Vilisom (mitski Džon Meklejn) gledao sam u bioskopu „Kozara“ koji odavno ne postoji u beogradskom Bezistanu. Glavni negativac je Piter Kraj, koga igra Džeremi Ajrons, i on je obeležio film.

U novembru 1995. Slovenija je priznala SR Jugoslaviju. U decembru su obnovljene telefonske veze između Srbije i Hrvatske. U tamnom plavom pasošu SRJ imam i hrvatsku i slovenačku vizu. Milošević kao „faktor mira i stabilnosti“, kako mu je Zapad licemerno laskao nakon Dejtona odbija i odškrinutu mogućnost da SPS proba da se ukrca na talasu boljeg imidža u voz evropske socijaldemokratije. Bilo je naznaka podrške iz evropske levice, i u samom SPS-u čuli su se takvi glasovi - da partija postane zaista socijaldemokratska - ono što je još pre transfomacije Saveza komunista Srbije (ujedinjenjem sa Socijalističkim savezom radnog naroda) u SPS – predlagao Miloševićev blizak saradnik Bogdan Trifunović na jednom partijskom formu. Milošević nije načelno bio protiv, ali nije stavio predlog na glasanje, pričao mi je sagovornik koji je imao uvid u zapisnik sa tog događaja. Cela priča je prolongirana i tako je propala.

Onivač Panhelenskog Socijalističkog Pokreta (PASOK) Dr Karolos Papuljas bio je ministar spoljnih poslova Grčke te 1995. Devedesetih je bio i član Kontakt grupe za rešavanje krize u BiH. Radovan Karadžić je tokom suđenja u Hagu tražio od Atine da Papuljas svedoči u njegovu korist, potom i od samog Tribubala da privoli grčkog predsednika da dođe na sud, ali je u oba slučaja bio odbijen. Čuo sam od od jednog solidnog izvora, da je 2000. godine upravo Papuljas doneo Slobodanu Miloševiću „grčko-rusku ponudu“, da odstupi sa vlasti i ode u Rusiju umesto u Hag. Milošević mu se, međutim, uveren u trijumf na predstojećim izborima, zahvalio. Umesto u modernu evropsku levicu, Milošević je SPS približio maltene Baas partijama arapskog socijalizma – dinastije Asada u Siriji i Sadama Huseina u Iraku. Kod Sadama je kasnije išla u prijateljsku posetu i delegacija srpskih radikala sa Šešeljem i Vučićem. Opoziciona parola „Slobo Sadame“, sa režimske strane i nije zvučala kao uvreda.

Nafaka je turska reč od od arapskog nafaqa. Ovaj turcizam uobičajen kod Bošnjaka najčešće znači sudbinu, božiju volju ili sreću. Prema islamskom učenju, nafaka je i ono što je čoveku (ili životinji) određeno od boga da pojede i popije u toku života. Ima i dobar film „Nafaka“ Jasmina Durakovića iz 2006. Uglavnom, nafaka je simbolički višeznačna. I za BiH, i Reguon, tri decenije  od Dejtona, u nedostatku funkcionalnosti, može se reći – bez imalo cinizma – da im je možda takva nafaka. U današnjem regionalnom limbu latentna i održiva destabilizacija je svakako izvesnije od „skandinavizacije“.

Sve je malo i bizarno: Milorad Dodik došao je na vlast uz svesrdnu pomoć tadašnjeg Vašingtona 1998, a Medlin Olbrajt ga je zvala „daškom svežeg vetra na Balkanu“. Dodik, kao i mnogi Srbi, u visokim predstavnicima kao što su Valentin Incko ili njegov naslednik Kristijan Šmit vide duh Benjamina Kalaja, austrougarskog upravitelja Bosnom koji je probao da stvori „bosansku naciju“. Građanska BiH je slična manipulacija. Srbi i Hrvati pristaju na tehničku BiH. Bošnjacima to nije dovoljno „funkcionalnosti“ Ali,  zamislite da kosovski Albanci pristaju na „tehničku“ Srbiju? Pedi Ešdaun, čovek sa ovlašćenjima kolonijalnog guvernera (kako je to bio ocenio „Gardian“), kad je 2006. deceniju posle 1995. odlazio iz BiH kao svoj najveći neuspeh istakao je to što nije uspeo da izgradi građansko društvo koje je među ljudima opsednutim košmarom i dalje utopija, jer je BiH, kako je davno rekao Ešdaun, i dalje „uplašena i podeljena zemlja“.

1995. znači i godinu nadrealnih konrasta: Dok je u decembru NASA letelica „Galileo“ stigla nakon šest godina u Jupiterovu orbitu, u sarajevskoj Grbavici održavao se veliki miting Srba protiv dejtonskog razgraničenja. Dok pripadnici HVO pale kuće u Mrkonjić Gradu i Šipovu, koji se prema mirovnom planu vraćaju RS, istovremeno je u novembru prikazana „Toy Story“, prvi Pixar-ov film i prvi dugometražni animirani film urađen kompjuterskom animacijom. Novembar je i mesec Erdutskog sporazumuma koji određuje prelaznu upravu UN u Istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu i početak mirne reintegracije tog dela u Hrvatsku. Erdutski sporatum je vremenom postao ukrajinski ideal za teritorije koje je preuzela Rusija.

Četiri dana nakon što je EU suspendovala sankcije SRJ i tri dana nakon što je Havijer Solana imenovan za generalnog sekretara NATO-a (na tom mestu biće i za vreme NATO agresije na Srbiju), The Prodigy  je 8. decembra održao sad več mitski koncert u Beogradu. U hali „Pionir“. Maltene je došao na noge nama koji smo studirali i živeli u studentskom domu „Karaburma“ koji je uz samu halu. Od tog koncerta The Prodigy u Srbiji ima kultni status. Koji je potvrđen i na Egzitu 2025 („Srbijo, imate najše najdublje poštovanje“). Taj senzacionalni koncert je jednoj generaciji u mraku devedesetih bio životna prekretnica, a da paradoks bude veći, sve to bi bilo nemoguće bez razumevanja i podrške beogradskog SPS bez koga The Prodigy ne bi ni došli u „Pionir“.

Arkan i Ceca venčali su se u februaru 1995, a posle venčanja Brene i Bobe to je bila nova „super svadba“. Zlatnu trubu na Dragačevskog sabora u Guči 1995. osvojio je čuveni Svetozar Lazović Gongo iz sela Ježevice kod Požege. U Beogradu je u novembru 1995. izmereno 39 cm snega, čime je oboren rekord iz 1921. Usledila je duga i hladna zima, sa košavom i ledenim kišama.

I da, te 1995. na vlasti u Belorusiji bio je kao i sada Aleksandar Lukašenko, samo tada tek manje od godinu dana. Za sada se drže i Lukašenko i Dejton.