Aktivno čekanje

Na bojkot izbora 2020. se navikavaju i opozicija i vlast.

Aktivno
foto: Medija centar Beograd

Aktivno čekanje

Na bojkot izbora 2020. se navikavaju i opozicija i vlast.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 31. Aug 2019 | Kolumne

Da je bilo obostrane iskrenosti i da je bojkot prihvaćen odmah kao realnost i pregovori na Fakultetu političkih nauka u Beogradu mogli su da iznedre kvalitet: Prvo, uz dobre usluge medijacije od strane nevladinog sektora, moglo je se lako doći do dogovora da se sa predsedničkim izborima 2022. raspišu i vanredni parlamentarni. Vučić bi dobio dve godine za ‘nastavak reformi’, pregovore s Kosovom i jačanje lične vlasti, dok bi opozicija dobila dve godine za dalju konsolidaciju (jer bi danas ovakvi teško pobedili i u ‘fer’ uslovima) i pre svega pronalaženje lidera koji bi mogao da pobedi Vučića u direknom okršaju.

Parlament bez poslanika Saveza za Srbiju ne bi imao puni legitimitet, i posle dve godine (pod uslovom da se SZS održi) Vučić bi se vratio staroj taktici – prevremenih izbora. Tada bi predsednički izbori bili klasičan referendum, a jak kandidat opozicije mogao bi da pogura i parlamentarni nivo. Ako bi taj ‘novi Koštunica’ ušao u drugi krug, Vučić bi teško mogao da izbegne TV duel. Organizaciona i liderska konsolidacija opozicije relativizovala bi delom i neravnopravne izborne uslove – pre svega one medijske. Svi bi dobili na vremenu. Za obostrane pokušaje delegitimizacije.

Režim bi nastavio da ‘dokazuje’ kako je jedini motiv lidera Saveza za Srbiju da se vrate na vlast taj da ‘isprazne punu kasu koje je Vućić ostavio’, dok bi opozicija nastavila da delegitimizuje Vučića do aksiomatske tačke isključivanja iz politike. Jer, on navodno nije u stanju da organizuje iole demokratske izbore. Ne bude li neke ‘revolucije’ u međuvremenu (ako nema promene društveno-ekonomskih odnosa prevrat nema potencijal revolucionarnosti), opet bi se umesto u prevratničkoj, našli u izbornoj situaciji. Naravno, sve se može i bez ‘novog Koštunice’, posebno kad nijedan ovdašnji bitan opozicioni nastrojen komičar i satiričar trenutno nema ambiciju da izađe na crtu Vučiću i proba da nastavi nit Bepe Grilo – Marjan Šarec – Volodimir Zelenski. Taktika bez ‘novog lidera’ zahteva istrajnost i aktivno čekanje da entropija i dekadencija završe posao u režimu. I Tomislav Nikolić je delovao beznadežno izgubljeno tokom štrajka glađu, ali je uspeo da pobedi Tadića jer je njegova vlast već bila dovoljno dekadentna. Ta taktika aktivnog čekanja najviše odgovara Draganu Đilasu koji je trenutno realni lider opozicije. Da li i zajednički predsednički kandidat sutra? Potrebno je samo izdržati i biti prisutan kad dođe vreme. Makar kao ‘prvi među jednakima’.

Da je bojkot prihvaćen na vreme kao realnost, na Fakultetu političkih nauka moglo se pregovarati o njemu, a to bi bili produktivniji razgovori. Da je Dejvid Kameron učio od Mila Đukanovića, da je na vreme smislio ‘kvalifikovanu većinu’ i obezbedio podršku neke ‘Venecijanske komisije’ koja bi to aminovala, Britanija bi verovatno ostala u EU, a Kameron bi ispunio obećanje da će referendum biti održan. Opozicija je mogla sa Vučićem da pregovora o kriterijumima bojkota. O tome šta je ‘kvalifikovana većina’ koja bi s obzirom na režimske potencijale sile i manipulacije, značila da su izbori uspeli. Tretman opozicije uglavnom je očajan na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali u obilju medijskih uslova koje je ispostavila – opozicija ni njen stručni tim, nisu tražili onaj najlogičniji uslov – ako već ne možete da povratite atmosferu u društvu, dajte nam medijske uslove iz 2012. godine. Opozicija insistira da je ovde mrak počeo 2012.

Za nekoga metaforički je mogao tada početi, ali suštinski nije – bar u meri da je Đilas imao vlast u Beogradu, Pajtić u Vojvodini, da je razlika na izborima bila u korist SNS u odnosu na DS svega par procenata. Pravi, gotovo iracionalni, sunovrat političko-medijske klime u društvu kreće od 2016, pa je otuda i povratak na izborne uslove od 2016. pa unazad mogao biti na pregovaračkom stolu. I u opoziciji ima onih koji će vam u politički intimnijim trenucima reći da je u odnosu na ovaj užas danas, ipak bilo bolje dok je u resoru bio tandem Ivan Tasovac – Saša Mirković.

Predlog lidera Zdrave Srbije Milana Stamatovića, da se Kosovo na određeno vreme ustupi Rusiji na upravljanje, i reakcija lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka da je to antiustavni predlog – ‘čin veleizdaje’, je primer kako bi u slučaju bojkota izbora od strane SZS (ali obavezno sa DS), izgledala simulacija pluralizma nakon izbora 2020. Gde bi se u medijima ‘čule obe strane’.

Na pomalo iznenađujuće politički zreo način (pismo Mekalisteru da EU posreduje), pozicija Pokreta slobodnih građana i njihovog lidera Sergeja Trifunovića, postaje interesanta – progresivno neuralgična. Iako ima mišljenja da se rejtinzima po kojima PSG prebacuje cenzus, ‘loži’ Sergej i njegovi potencijalni birači (a tu se otkida od SZS), ima i tendecija koje ukazuju da bi PSG sa Trifunovićem na čelu, uz osmišljenu proporciju odgovorne zagledanosti u budućnost i ekscentričnog podilaženja fundamentalistima, mogao zaista postati pojedinačno jača partija od bilo koje članice SZS. Sem ako se famozni proces reujedinjena DS ne bi otrgao od Đilasa i redefinisao opozicione snage. Iako ni sada nema većih prepreka da se SZS transformiše u desno-centrističku partiju gde bi levo mišljenje, barem preko ideja o ‘narodnom kapitalizmu’ bilo legitimizovano i korektivno.

Srećem ovih dana i one opozicionare sklonije cinizmu koji mi kažu da nisu sigurni da li bi baš Dejvid Mekalister bio i Felipe Gonzales. Jer Vučić glavni posao završi pre čina brojanja glasova. A Gonzales je bio kad su falsifikovani zapisnici sa biračkih mesta. Iako je pod jakim udarima autoritarnog režima lične vlasti, opozicija samo autoritarno i populistički može sprovesti ideju bojkota – bez kolebanja, bez revidiranja, oštro prema domaćim kalkulanttima, i sa jakim patriotskim otklonom od evropskih birokrata koji šuruju sa Vučićem.

Iako i iz redova režima stižu patriotski prkosi – da nismo pod patronatom da nam trebaju belosvetski posrednici – svaki dan, čak i kad je fudbalsko navijanje u pitanju, vidimo da je najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu – prozapadna, evroatlanska, desnica. Čak su i četnici tog tipa u teškoj manjini. Među navijačima, kao četvrtoj grani vlasti, maltene ih i nema.

U Ivanjici su završene obe Nušićijade – režimska i opoziciono alternativna. Dobar primer i dokaz kako bi sadašnjem srpskom društvu možda najviše odgovarao neki idealno-tipski model podeljenog kosovskog društva iz osamdesetih i devedesetih godina sažet u kovanici o prištinskom podeljenom korzou. Kad bi imali najavljenu Tiršovu 2, ona stara bi mogla da bude za protivnike režima. Lako bi bilo i sa Dedinjen 1 kad dobijemo Dedinje 2, kao i sa kafićima i kafanama, jer bi u nekima bilo Danasa, a u nekima ne – što bi kako kaže akademik Teodorović bio dovoljan znak ko gde ulazi. Već je prilično takvih primera.

Izgleda da su lokalni izbori u Lučanima zaista bili i simbolička tačka posle koje je stvari teško vratiti u nekakvu normalu. Ali nisu Lučani baš Sui generis: Ako ne računamo devedesete, klica ovakvog opsesivno-fatalističkog tretiranja lokalnih izbora bili su oni na Voždovcu 2009. na kojima su naprednjaci pobedili DS. U noći pobede Vučić i Nikolić su likovali uz Bajaginu pesmu ‘Pada vlada’. Tada je i vladajuća DS u kampanji na Voždovcu koristila sva raspoloživa sredstva, kao da je reč o glasanju za republički nivo vlasti. Ali, za razliku od Lučana gde je izlaznost bila fascinantnih 71 odsto upisanih, 2009. stranke su uspele da na birališta izvedu samo nešto preko 40 odsto birača. To je i nostalgični pokazatelj jedne ipak normalnije atmosfere. Te 2009. Voždovac se tretirao kao ‘Srbija u malom’ (jer je struktura stanovništva oslikavala u dobroj meri Srbiju).

Deo Vučićeve tehnologije održavanja rejtinga je i to da se na lokalnim izborima, redovnim ili veštački izazvanim, u opštinama sa deset do dvadeset hiljada birača, koje je lako opservirati (i kontrolisati proces) dobija i do 60-70 odsto glasova. Praveći utisak lažne plebiscitarnosti. Pa ispadne bizarno – da bi proporcionalno više građana Srbije pristalo na razgraničenje s Albancima nego što bi bilo za opoziciju u nekoj opštini.

Ta plebistiranost sa metaforom ‘crnih džipova’ je teško izvodjiva na teritoriji cele Srbije. Sve češće čujem da će opozicija delimično bojkotovati lokalne izbore i da će na nekim mestima probati proboj preko ‘grupa građana’.

Komentari
Kolumne
Rijeka ili Reka?
Rijeka ili Reka?

Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim ...

Inicijacija
Inicijacija

Završen je konačno i prilično dug proces inicijacije Ane Brnabić u SNS...

Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

Vlažni snovi
Vlažni snovi

Vučićeva tehnologija vlasti može se posmatrati i kao uzajamni niz funkciona...

Aktivno čekanje
Aktivno čekanje

Da je bilo obostrane iskrenosti i da je bojkot prihvaćen odmah kao realnost i p...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web