Iako je Deklaracijom sa prvog Svesrpskog sabora od 8. juna 2024. određeno da se ovaj krovni skup srpstva sa identitetskom, dakle i političkom, dinamikom održava svake dve godine, dok ovaj tekst ulazi u štampu još ne znamo kad će se i gde održati drugi Svesrpski sabor 2026. Prvi u Beogradu je ličio na smotru kulturno-umetničkih društava, sa dovedenim statistima u publici. Održan je pod nespretnim  sloganom „Jedan narod – jedan sabor, Srbija i Srpska“. Uveliko i Vučić najavljuje svoje vidovdanske skupove – „Vidovdanske dane“ sve sa „do sada najznačajnijom“ vojnom vežbom za Vidovdan na Pasuljanskim livadama. Najavljeni partijsko-lojalistički skupovi uprkos diktatu takozvanog jedinstva nisu Svesrpski sabor. Bilo bi nerelano očekivati sa Sabor bude održan na Pasuljanskim livadama u kontekstu vojne vežbe. Ako se s nečim tako ambicioznim kao što je Svesrpski sabor započne, a da se to ne izgustira u dnevno-političke svrhe, onda bi i termin trebalo da se ustali. Dobro, Mundijal u Kataru je otvoren u novembru iz klimatskih razloga, a ne u junu kako dolikuje i kada će biti otvoren predstojeći u SAD, Kanadi i Meksiku, tako da valjda Sabor možemo da očekujemo bar u „katarskom“ terminu ako ga ne bude ovog juna, tačno na dve godine od prvog.

U kalendarima srpkih manifestacija za jun ove godine možete naći i Banijsko prelo u Bajmoku i Kosidbu na Rajcu i susret Kozarčana i Kosačke dane u Veterniku, ali ne i centralni Svesrpski sabor.  Maja ove 2026. održan je Svesrpski sabor u Požgrunu, trinaesti po redu koji tradicionalno okuplja srpsku dijasporu u Norveškoj i koji podržava država Srbija, ali iako ima isto ime ta kulturno-umetnička, sportska i kulinarska smotra nije centralni sabor na koji mislimo. Na onaj koji je pre dve godine darivao Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, i koju su usvojile skupštine Republike Srbije i Republike Srpske. Deklaraciju u kojoj se konstatuje da srpski narod predstavlja jedinstvenu celinu. Što implicira i odgovarajuću usklađenu politiku. Politička platforma podrazumeva i ono što su komunisti zvali smernice. Ako je prvi Svesrpski sabor bio pompezni marketing, nacional-realizam koji je zamenio socrealizam, drugi bi zaista trebalo iščekivati da bi se smanjila izvesna konfuzija u „jedinstvenoj narodnoj celini“ i utvrdile „smernice“.  Jer Svesrpski sabor preporučuje institucijama Republike Srbije i Republike Srpske da deluju jedinstveno i koordinisano. Uprkos pompeznosti Deklaracije, ako ove godine i ne bude Sabora teško da će to iko i primetiti. I da li bi sutra neke nove vlasti odustale od ovog Vučićevog operetskog igrokaza. Teško da će neke nove vlasti bojkotovati sutra nacionalni stadion u Surčinu koji je Vučićeva ideja. Pa i Vikor Orban planirao je potvrdu još jednog mandata premijera i nacionalnog liderstva na „Puškaš“ Areni renoviranoj za njegovog vakta, ali u loži finala Lige šampiona između Arsenala i PSG sedeo je Peter Mađar koji je prilikom posete Beču izjavio da bi EU  trebalo da primi zemlje Zapadnog Balkana pre Ukrajine, kako bi sačuvala kredibilitet u regionu, a na toj tački to nije diskontinuitet sa Orbanovom politikom, kao što ni promena vlasti u Srbiji ne bi strukturalno značila baš „nultu tačku“ istorije. 

Evo zašto su „smernice“ potrebne: Sada samo partijski šef - Stranke nezavisnih socijaldemokrata - Milorad Dodik je i dalje najjača politička figura Republike Srpske. Kao predsednik SNSD Dodik je maja ove godine učestovao na plenarnoj sednici Međunarodnog foruma o bezbednosti u Moskvi gdje je tokom obraćanja istakao da Republika Srpska deli viđenje Moskve o politici Nemačke i Velike Britanije poručivši da se ove zemlje moraju zaustaviti („Potpuno delimo viđenje o militarizaciji Nemačke i podmukloj ulozi Velike Britanije“). Dodik je pojasnio kako srpski narod „zna da će uz rusku snagu i odlučnost izboriti pobeda dobra nad zlom“, istakavši da će svetski poredak biti utemeljen na stabilnim osnovama „multipolarnosti čija je centralna osovina Ruska Federacija“. Ako je dilema „dobro ili zlo“, onda valjda nema previše manevarskog prostora za cinculiranje.

Ali, Ovog maja je i Ana Brnabić, predsednika Skupštine Srbije (iste one koja je usvojila Deklaraciju Svesrpskog sabora), na Globalnom bezbednosnom formu u Pragu - „Globsek forumu“ pozvala EU da donese „hrabru“ političku odluku i primi ceo region Zapadnog Balkana u svoje članstvo, moguće bez prava na komesara ili na veto, ističući uverenje da bi region učinio Evropu „jačom politički, ekonomski i strateški“. Za Brnabić je jasno jasno da „region treba da postane deo EU koja je najuspešniji mirovni projekat u istoriji, da bi ovi sukobi (koji u dobroj meri određuju danas takozvani region) ostali u prošlosti".

U tački 2. Deklaracije, Svesrspki sabor konstituiše Nacionalni savet srpskog naroda, koji je zadužen za koordinaciju, praćenje i izvršavanje akata Sabora i interesa naroda. Da li su Dodik i Brnabić konsultovali taj Nacionali savet srpskog naroda o tome šta će reći u Moskvi i Pragu, ako nisu, da li je bilo bar koordinacije izmeđi Dodika i Brnabić? Jer ovakve izjave ne deluju kao plod koordinacije, osim ako su proizvod neke dublje i dalekosežnije svesrpske politike koja kod običnog posmatrača bez uvida može da ostavi utisak zbunjenosti i osećaj da se konfuzija prodaje kao nacionalna strategija. Ili čak da je strategija ponekad parcijalna, partikularna, što ne podrazumeva proklamovano jedinstvo.

Ako po usvojenoj Deklaraciji, Svesrpski sabor potvrđuje opredeljenje Republike Srbije i Republike Srspke za članstvom u EU, kao i očuvanje vojne neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze, čini se da je Brnabić više na liniji Deklaracije, mada i EU i vojna neutralnost mogu da budu i kvadratura kruga. Ako bude drugog Svesrpskog sabora valjda će se nedoumice otkloniti. Da li će na njemu biti pozdravljeno da bar deo srpskog naroda- onaj iz Crne Gore uđe u EU, ili će se potajno priželjkivati da pojedine opštine iz Crne Gore donesu odluku da neće u EU, kao što su odbornici u Skupštini opštine Zeta izglasali deklaraciju da se na teritoriji Zete poništava odluka Crne Gore o priznanju Kosova. Što me jedan prijatelj, inače Srbin iz Crne Gore, ironično pita – da li ovako, opštinski, možemo da izađemo i iz NATO? 

Sa uvažavanjem koje dobija od kineskog i američkog predsednika, „ruku na srce, Vučić uspeva ono što ni Tito nije“, kaže Ana Brnabić. Ali zašto Tito, zašto nije rekla, Vučić uspeva ono što ni Slobodan Milošević nije. Da li je ovo uprkos vulgarnom antititoizmu u propagandi i odavanje priznanja Titu, odnosno da je ispod nivoa poređenje sa Slobom rehabilitovanim u propagandi, koji je takođe bio u Kini i dobri primljen, ali se sa Amerikancima nije proslavio. I kako bi pozitivno pominjanje Tita prošlo na Svesrpskom saboru? 

Sigurno ste se naslušali priča kako ističe vreme sedenja na više stolica, kako Vučić mora da se geopolitički opredeli, a u poslednje vreme bila je popularna čaršijska priča da su ga Amerikanci „otpisali“, da je Vučić, „što bi blokadari rekli“, a Ana Brnabuć prenosi - u izolaciji, da se steže se obruč oko njega, njegova spoljna politika je navodno doživela krah. „Pa gde ćeš veću izolaciju od ovakvog uvažavanja od predsednika SAD“, poentira Brnabić zato što je Donald Tramp podelio Vučićev intervju za američki portal „Breitbart njuz“ (Beritbart News) na svojoj društvenoj mreži  „Truth social“. Srpski predsednik je u intervjuu, između ostalog, naveo enormnu popularnost koju je Tramp uživao u Srbiji tokom poslednjih predsedničkih izbora u SAD i naveo razloga zašto Srbi cene Trampa, a prvi je taj što su ljudi u Srbiji želeli videti novu vrstu odnosa između SAD „i naše male zemlje“. Vučić obećava Trampu, ako dođe u Beograd, bar sto hiljada ljudi da ga dočekaju. Prema uvidima koje je „Demostat“ imao u javnom mnenju Srbije, većina građana je u ratu SAD i Izraela protiv Irana na strani Irana. Što srpski predsednik, koji to verovatno zna, naravno nije pomenuo u još jednom američkom medijskom obraćanju (nedavno je bio i autorski tekst za „Foks njuz“) gde pokušava da rekonstruiše srpske i svoje odnose sa SAD i njenim predsednikom. „Demostatova“ istaživanja u kontinuitetu ukazuju na ono što je sad i Vučić na neki način potvrdio – a to je da se antiamerikanizam u Srbiji i među Srbima svodi uglavnom na antiklintonovski stav i odbojnost prema administraciji koja je bombardovala Srbiju. Ne postoji neki posebno negativan stav prema republikanskoj administraciji koja je priznala Kosovo, čak se i slabo prepoznaju (i na njih se mlako reaguje), imena istaknutih čelnika te administracije, od predsednika Buša mlađeg, do Dika Čejnija, Donalda Ramsfelda ili Kondolize Rajs.

Možda neko olako pomisli da su Amerikanci sad na srpskoj strani. Vučićevi mediji koji to sugerišu, na primer ignorišu šta je američki državni sekretar Marko Rubio poručio Hrvatskoj u prošlu subotu povodom Dana državnosti ove zemlje: Prvo je nazvao Hrvatsku NATO saveznikom od poverenja i partnerom u traganju za mirom i prosperitetom. „Amerika stoji uz vas dok slavite ovaj dan nacionalnog ponosa”. Pored toga što SAD i Hrvatsku veže „zajednička predanost regionalnom miru i stabilnosti”, Rubio je naglasio da ove dve zemlje vežu „i demokratske vrednosti“. Doprinos Hrvatske regionalnoj energetskoj bezbednosti i odbrambenoj saradnji ostaje ključan za snagu transatlantskih odnosa, zaključio je Rubio. I o ovome treba voditi računa kad sad dok traje  borba protiv „povampirenja NDH“ i „rušenja Srbije iz Zagreba“. Nigde kritike „trojnog pakta“ Zagreba, Prištine i Tirane iz Vašingtona koji je im je saveznik. 

Iako je Srbija zemlja zvanično na putu članstva u EU, dobar deo ispitanika u istraživanjima javnog mnenja bi se obradovao ruskom izlasku na Dunav, neki kažu da bi „okrenuli i prase“, i domino efektu koji bi usledio i koji bi kompenzovao srpske frustracije. To što je Ana Brnabić izjavila u Pragu da odnose Srbije i Rusije ne bi nazvala bratskim i da su sankcije pod kojima je SR Jugoslavija bila 1990-ih jedini razlog što Beograd nije uveo kaznene mere Moskve, to ne znači pad rejtinga ruskog predsednika Putina koji je i dalje najpopularniji strani državnik u Srbiji. Što Vučić ne pominje za američke medije. Nakon posete srpskog predsednika Pekingu Si Điping se učvrstio na drugom mestu. 

Riki Martin je pevao u Podgorici povodom proslave – dve decenije obnovljene crmogorske državnosti. Ali, ova latino pop zvezda nastupiće i 16. juna na River festu koji se održava na platou ispred Kule Beograd, u Beogradu na vodi gde će se takođe čuti hitovi Rikija Martina poput, „Livin La Vida Loca“, „Maria“, „She Bangs“ i „Nobody Wants to Be Lonely“, tako da će neformalno i Srbija uz ovog pevača obeležiti dve decenije svoje neželjene samostalnosti.

„Afera Veselin Milić“ i kalkulacije o SPS sa i bez Dačića na čelu, nisu dale mnogo prostora da se povodom Vučićevog približavanja Trampu neko podseti i pionirskih Dačićevih napora na ovom planu. Bio je Dačić u SAD kao premijer, dok je Vučić tada bio famozni prvi potpredsednik vlade. Tih premijerskih dana Dačić je obišao džinove: „Epl“, „Orakl“, „Cisko“, „Intel“, „Gugl“… Pratio ga je ambasador SAD u Beogradu Kirbi, a cela poseta bila je sprovedena na bazi obećanja koje je u Beogradu dala Hilari Klinton. Ova poseta Americi iz maja 2013. bila je, govorili su mi tada upućeni ljudi – „prva poseta posle Zoranove (Đinđićeve), gde su se svi razumeli“. Nakon te Dačićeve posete govorilo se o Srbiji kao „plantaži softvera“ koji mogu biti naš jači adut čak i od zdrave hrane i seoskog turizma. Ivica je tada imao ambicije da proizvodnju danas zaboravljenih mobilnih telefona „Blekberi“ iz Mađarske prebaci u Srbiju.

Dačić u novembru te 2013. ponovo ide u Ameriku. U Njujorku se sreo s Trampom i tada pompezno najavio kako je američki biznismen zainteresovan za izgradnju ekskluzivnog hotela u Beogradu. Kako danas deluje smešno da su američke vlasti bile ljute na premijera Srbije zbog susreta s Trampom jer je time, kako se tada pisalo, „uvredio ljude bliske Beloj kući koji Trampa smatraju neozbiljnim čovekom, pre svega zbog njegovih besomučnih napada na predsednika Baraka Obamu“. Analitičari su govorili da se ovaj Dačićev „gaf neće tek tako zaboraviti“. Dačić je video dalje od njih. Tamo septembra 2017. on je, sad kao ministar spoljnih poslova Srbije, rekao tada već američkom predsedniku Donaldu Trampu, tokom neformalnog razgovora u Njujorku, da su Srbi najviše navijali za njega na predsedničkim izborima u SAD. Vučić se sad nije setio da podseti na to. 

I da hoće, Dačić nema manevarski prostor za ostavku na mesto ministra unutrašnjih poslova kao moralni čin, kao što je to uradio njegov stranački kolega Brako Ružić na mesto minstra prosvete nakon masakra u „Ribnikaru“. Kao aktuelni predsednik SPS, Dačić je izjavio da održavanje stranačkog kongresa zavisi od toga kada će biti izbori i da sigurno neće pobeći sa megdana za čelno mesto ako mu to dozvoli zdravstveno stanje. Bude li izbora, pa znači i kongresa SPS, na njemu teško da će Dačić imati kapacitet da izjavi nešto kao na Devetom kongresu partije (decembar 2014). kad je „šešeljevcima“ u SPS uputio javni ukor pred isključenje. Dačić je pre neki dan rekao i da je praktično započeo svoj novi život, ponovo rođen, kada je počeo da se oporavlja od bolesti pa samim tim, naveo je, mora da postoji neki razlog zašto nije umro i poručio državi i partiji da to iskoriste. Verovanje u proviđenje nije retkost među političarima, još od davnih vremena. Ako i ima proviđenja (ne treba ga mešati sa Dačićevim talentom političke prekognicije), da li se ono pravilno tumači: Šta ako je razlog zašto se Dačić, hvala Bogu povratio, to da totalno ne obesmisli SPS u ovakvoj koaliciji sa naprednjacima koji ih čak nisu udostojili ni koalicionog ugovora. Jer zašto glasati za SPS ako možeš za SNS. Zbog socijalne pravde? Hoće li Dačić temeljnije konsultovati proviđenje (šta stvarno sprema za Srbiju) ili će ga samo iskoristiti u marketinške svrhe? 

Višedecenijski novinar i urednik, doajen srpskog i jugoslovenskog novinarstva Manojlo Manjo Vukotić, objavio je britku knjigu „Ubistvo srpskog novinarstva“. Knjiga se može čitati i kao angažovani medijski i društveno-politički triler. Biće nezaobilazna literatura za razumevanje srpskog i jugoslovenskog (regionalnog) novinarstva – od socijalističkih do tranzicionih i aktuelnih vremena. 
Dobar deo knjige posvećen je Vukotićevom radu u „Večernjim novostima“, usponima i padovima tih novina. To me podsetilo na jednu scenu koju sam zabeležio: Na proslavi povodom 60 godina „Večernjih novosti“ oktobra 2013. (kad Manjo više nije bio glavni urednik) prisustvovao sam razgovoru Dačića i Vuka Draškovića. Poučan je. Dakle, ćaskam s Vukom o Lalićevoj „Lelejskoj gori“, prilazi premijer (tada Dačić), on i Vuk se jako ljubazno pozdrave. Ivica kaže da ovo sa Evropom (saradnja) ide solidno. Vuk kaže da moramo da ispunimo tri uslova da bi nam bilo bolje: Da ne negiramo poraz koji smo doživeli, da pobednike ne tretiramo na stari način, i da vodimo novu politiku u kojoj neće biti grešaka koje su nas dovele do poraza. „Tako je“, reče Dačić, da l’ više kurtoazno, da l’ više zamišljeno ne bih znao reći. Reče još – „odoh u Rumuniju“ – i pozdravi se.

Vukotićeva knjiga se pojavila u knjižarama maltene u isto vreme kad i drugi deo filma „Đavo nosi Pradu“ u bioskopima. Sa čuvenom glumačkom postavom - Meril Strip, Stenli Tuči, En Hatavej, Emili Blant. Meril Strip je opet Miranda u kojoj je davno prepoznata Ana Vintur. Modni časopis „Pista“ koji vodi Miranda je ustvari slavni „Vog“ u kome je Ana Vintur bila liderka. Ovaj film govori više o novinarstvu nego o modi i takođe, samo u drugačijim kontekstima od Vukotićeve knjige govori o jednom „ubistvu“. Ili bar pokušaju ubistva. Novinarstva naravno. Nešto je i slično. Na Menhetnu se otpuštaju grupnom SMS porukom nagrađivani istraživački novinari, digitalizacija i zahtevi marketinga uništavaju print, modni časopis objavljuje društveno angažovane tekstove, a na kraju ispade da je jedini spas novinarstva ako te kupi bogatašica koja se od drugih bogataša razlikuje po tome što je svesna značaja jakih i slobodnih medija za zdravo društvo. Pa makar joj ta kupovina bila i hir. I Vukotićeva knjiga je hronika uglavnom loših kupovina medija u Srbija.

Evo još jednog sinhroniciteta. Imao sam nekad običaj da dok se ujutro brijem pustim neki od eks YU pop-rok albuma. To jutro krajem 2019. pustim „Trojicu u mraku“ zagrebačkog „Aerodroma“. I predveče ispred beogradskog hotela „Park“ slučajno sretnem baš Juricu Pađena koji je sutradan u „Jugotonovoj“prodavnici promovisao album „Dnevni rituali“ svog „Aerodroma“. 

Ovog maja u kampanji konsolidovanja svog i rejtinga svoje partije, Vučić je kao odgovor na postupke „bahatih funkcionera“ vlasti koji su svoje ponašanje pravdali stavom „Znaš li ti ko sam ja?“, odgovarao kontrapitanjem: „Ko si bre ti?“. Evo, sad će biti i portal pod tim imenom za žalbe građana na bahate funkcionere, najavljuje predsednik. Taj dan kad sam čuo od Vučića na TV  „Znaš li ti ko sam ja?“, od više albuma koji mi stoje na čekanju za preslušavanje, pod ruku uzmem baš novi album (2026) Jurice Pađena  i„Aerodroma“ - „Pali motore“, kad tamo ima pesma sa naslovom i refrenom  „Znaš ti ko sam ja“ koja govori o bahatosti nove elite, pre svega one dominante partijske. Hrvatske, ne srpske.

Ipak teško da će se ta pesma puštati sa štandova SNS i razglasa na njihovim mitinzima istine. 

Šta ti je „jedinstveni kulturni prostor“.