Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Komšić, Dodik, Džaferović.

Dakle, Basara i njegov stari, danas nažalost pokojni, drug Samir Sadiković, književnik iz Prijepolja, saosnivači su neprofitne i nevladine organizacije ‘Društvo balijsko-kaurskog prijateljstva’.

Krajem devedesetih društvo je bilo u svom usponu, posle čega je, kako je pojasnio Basara, smanjilo aktivnosti jer se na kulturnoj sceni Srbije pojavio najnoviji primitivizam ‘kome ni mi stari dobri primitivci, ni već pomenuti novi primitivci nismo mogli ni prismrditi’.

U srpsko-bošnjačkim odnosima ne treba zaboraviti i gestove koji se danas zaboravljaju: Januara 2009. Evropu potresa gasna kriza zbog zategnutih odnosa Ukrajine i Rusije. Sarajlije, običan narod, ali i politička elita, ocenili su kao izuzetan gest napor srpskog predsednika Borisa Tadića, da Srbija uputi građanima Sarajeva gas. NJih 400.000 bilo je bez grejanja. Tadašnji predsednik SDA Sulejman Tihić, naveo je to kao ‘odličan primer’ kako bi dve države trebalo da sarađuju u teškim vremenima.

To što je Tadić rođen u Sarajevu dalo je dodatnu simboliku. Tek je simbolika dobila na značaju kad se gas i gest stave u kontrast sa ratnim iskustvom Sarajeva.

Primer drugi: Maj 2014, premijer Srbije Aleksandar Vučić uručio je donaciju sarajevskoj Opštoj bolnici ‘Prim.dr. Abdulah Nakaš’. Odeljenju ginekologije Vučić je donirao Babytherm 8010 – sto za zagrevanje novorođenčadi, a u čijem izboru mu je pomogao Veran Matić (sećate se humanitarnih akcija sa inkubatorima?) Direktorica bolnice, dr Sebija Izetbegović (da, da, Bakirova žena), je pojasnila da ovaj aparat služi za adaptaciju novorođenčeta nakon poroda i zahvalila se premijeru Srbije. U odnosu na radikalsku prošlost, Vučićeva poseta Sarajevu bila je pomalo senzacionalna.

Uprkos gestovima, kontekst je i dalje bremenit. Dobro, nije baš došlo do toga da bi sad Vučić morao da zamoli Micotakisa, kao što je Milošević nekada zamolio njegovog tatu, pa da mladi Micotakis uspešno s Vučićem dođe, na primer, u Laktaše, kao što je stari neuspešno s Miloševićem i Ćosićem išao na Pale. Stvari su u svojoj BiH nefunkcionalnosti prilično i apsurdne.

S odlazećim ministrom inostranih poslova Igorom Crnadakom, bio sam gost pre godinu dana u jednoj emisiji na TV BN i teško da bi tada i gospodin Crnadak mogao predvideti, uprkos svesti o BiH realnosti, da će za godinu dana baš on kao i dalje tehnički ministar otvoriti Počasni konzulat BiH u Đenovi.

Stvarnost dejtonske zemlje odigrava se u sezonama kao moderne TV serije. U sezoni 2014. Vučića je kao premijera u Sarajevu dočekao Vjekoslav Bevanda. Srpski premijer se založio za saradnju bez ‘licemernog udvaranja’, a sa njim je bio u poseti i zaboravljeni Lazar Krstić za koga su u Sarajevu neki pomislili da je šiitski teolog ili iranski diplomata (sećate li se kako je izgledao), a ne srpski ministar finansija. Bevanda je naglasio da je ‘odgojen u obitelji gde se smatralo da je susjed najbitniji’.

Najjača je bla sezona 2015: Vučić u Potočarima, pa šah sa Bakirom na Kalemegdanu. Posle razgovora Vučića i Izetbegovića na TV N1 činilo se da je razumevanje nepovratno. Sezona 2017. imala je takođe svoje momente: Vučić je opet u Sarajevu, tad ga je dočekao Dragan Čović koji će biti personifikacija apsurda da uzor za odnose Srbije i Hrvatske treba da budu odnosi Srba i hercegovačkih Hrvata koji su podignuti na taj nivo da Čovića niko od Vučićevih i Dodikovih medija neće pitati šta traži u prvom redu u Blajburgu.

Uglavnom, opet se govorilo o ‘novoj fazi odnosa’, naravno boljoj. Nije išlo baš kako se nadalo jer događaj te sezone ipak je bio potonji Bakirov intervju za Dojče vele, i odgovor na DW pitanje – šta u slučaju da Republika Srpska proglasi nezavisnost? – koji je glasio – ‘Ako proizvedu drugo poluvreme, mislim da će ga izgubiti – nadam se politički, a ne vojno’.

Bakir je podesetio za kakvu se državu njegov otac borio. To se sad nije pominjalo u Beogradu, kao što se nije pominjala od novih hitova ni Deklaracija SDA o neentitetskoj BiH kao zemlji ‘logičnih regiona’, a od evergrinova u kakvom je stanju amanet koji je Alija ostavio Erdoganu da čuva Bosnu. I da li se u Srebrenici dogodio genocid ili samo masovan zločin.

Finale sezone 2017. je Bakirovo ‘pojašnjenje’ na zajedničkoj konferenciji za novinare prilikom posete tročlanog Predsedništva BiH Beogradu. Bakir je ‘pojasnio’ da BiH neće čekati stav Beograda šta treba da radi, ali da će uzeti u obzir stavove susednih zemalja i EU. Onda je Vučić pojasnio da je samo citirao ono što je bilo zvanično i ukazao da je Bakirov istup primer apsurdnosti BiH stvarnosti.

U sezoni 2019. radnja se dešava oko nemogućnosti formiranja vlasti na BiH nivou, a finale i mogući preokret dolazi sa Erdoganom i početkom izgradnje autoputa-prstena Beograd – Sarajevo. Turska i Mađarska vode mrtvu trku s kojom od ove dve zemlje Srbija ima najbolje odnose u savremenoj istoriji. Poseta Erdogana povratila je kapacitet Rasima LJajića, nakon što se Šešelj nedavno ‘intezivno’ bavio ‘likom i delom’.

Nije promaklo da je pred dolazak Erdogana Vučić održao predizborne konsultacije sa LJajićem. Inače sklona performansima, srpska opozicija ovoga puta nije umela da zapeva ‘Jutro je’ od Nade Topčagić s kojom su pristalice Ekrema Imamoglua proslavile pobedu nad Erdoganom u Istanbulu. Niti su predložili Dačiću da to sad otpeva.

Kamen temeljac autoputa i podsećanja na dobre odnose kralja Aleksandra i Ataturka (kome se inače divio i Tito), ponovo su naglasili liniju Vučićevog samopoimanja (briga o svom mestu u istoriji). Demokratiju niko nije pominjao. A, uostalom demokratija i modernizacija nisu posestrime. Kao što realnog pomaka iz paralelnih dimenzija nema bez katarze.

Koja opet znači reviziju nacionalnih narativa. Ekonomija je bitna, ali ona je nemoćna pred narativima-dogmama koji su ovaj put na Trilaterali ignorisani ili relativizovani – kao što je Vučić u zajedničkom obraćanju medijima probao da poštedi visokog gosta utvrđivanja gradiva na temu kosovsko/turske realnosti.

U gotovo neotitoističkom govoru u Sremskoj Rači kao antitezi pesme Zabranjenog pušenja – ‘Od istorijskog AVNOJ-a do izbegličkog konvoja’ (preko Sremske Rače), Vučić je i Albera Kamija uveo na velika vrata u panteon citiranih. Naravno u sasvim drugom kontekstu od ideje apsurda ljudske egzistencije.

Setimo se i jula 1996. kad je u Beogradu bila privredno-politička delegacija iz Bosne, na čelu s tadašnjim potpredsednikom Federacije Ejupom Ganićem. Moj dragi kolega Ejub Štitkovac (nažalost ni on više nije na ovom svetu) tada je izveštavao da poseta ‘nije doživljena kao politički spektakl, već kao nužnost’.

Ejub je uzeo izjavu od bošnjačkog privrednika koji je hteo da ostane anoniman: ‘Od nečega se mora početi. Bolje danas nego sutra, a videćemo šta će se konkretno moći učiniti na normalizaciji odnosa Beograda i Sarajeva, pre svega na slobodnom protoku ljudi i roba. Rekao bih da je ovo prapočetak, pre nego početak potpunog uspostavljanja odnosa SR Jugoslavije i Federacije BiH.’ U odnosu na to vreme, ipak ima pomaka.

Ejup Ganić (koga je primio i Milošević), tada je istakao kako je jedan od glavnih ciljeva posete ‘suočavanje sa realnošću’. Još tada se govorilo da su ‘počeli da duvaju neki novi vjetrovi i da je došlo vrijeme za liječenje ratnih rana, u čemu politički vrhovi dve međunarodno priznate države moraju pokazati mnogo više umeća, pribranosti i pragmatičnosti nego što su to pokazivali u vrijeme rata na prostorima bivše Jugoslavije’. Više nije prapočetak, ali umeća i moderacije treba prilično.

Koštunica je tada podsetio na Ganićevu ‘neadekvatnost’, insistirajući na njegovoj odgovornosti i za pogibiju pripadnika bivše JNA, prilikom povlačenja 1992. godine, u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici. Ćuruvijin Dnevni telegraf je istakao: ‘Milošević ugostio lice s poternice’. Đinđić se iščuđavao zašto se delegacije iz Republike Srpske primaju maltene inkognito, dok se Ganićevoj daje državni tretman. Šešelj nije imao ništa protiv da se ‘razgovara čak i sa Rasimom Delićem o vojnoj saradnji, ako mi od toga imamo koristi’.

Ako doprinosi prevazilaženju mržnje – dobro je, smatrao je SPO Vuka Draškovića. Rasim LJajić je posetu pozdravio kao ‘znak otopljavanja’ koji olakšava i bošnjačku poziciju u Sandžaku. Erdogan 2019. relaksira i Sandžak.

Privreda je i 1996. bila dominantnija u odnosu na teške političke teme. Ipak, Beograd je tražio da BiH povuče tužbu pred Međunarodnim sudom u Hagu protiv SRJ ‘za agresiju i genocid’ i insistirao je da se prizna pravni kontinuitet SRJ nakon raspada bivše SFRJ.

Neko se tih dana setio da podseti na Ganićevu izjavu listu ‘Sarajevo’ od 21. jula 1993. koji je izlazio u LJubljani: ‘Trebalo je da se udružimo sa Srbima, ali kada je izbio rat, bilo je kasno.’