Da li je ona poštapalica ’američka televizija’ posle Vašingtonskog sporazuma i posete privredne delegacije na čelu sa Grenelom Beogradu, još uvek etiketa za prokazivanje ili možda kompliment? I kad šešeljevski ’rastura u paramparčad’ nevladine medije, Vučić ipak više ne koristi ono ’američka televizija’. Iako ima i Amerike koja nije za Trampa i Grenela, pa onda valjda ni za Srbiju. Dok se posle Trampa, preko Erdogana, Vučić sprema na susret sa Putinom, Janko Veselinović optužuje Zorana Živkovića da je tvitom prekršio dogovor opozicije o nenapadanju. Ovakvi opskurni detalji banaliziju napore opozicije da raskrinka koruptivnu stranu režima i da se upristoji u ’ideološkim kolonama’.

Možda Vučić bude dodatno ciničan, pa da nakon ovolikog prolongiranja, novu vladu Srbije obznani baš na dve decenije od Petog oktobra. I naglasi njen reformski karakter. Iako je u njegovom režimu bilo, a ima i sad ’petooktobaraca’, ozbiljnija analiza po dubini dovela bi vas do zaključka o jakoj julovskoj armaturi ovog formalno proevropskog režima. Često ne slabijoj od radikalske. Na paradoksalan način za jednog lidera koji navodno vodi Srbiju u EU, Vučić je učinio da nakon toliko godina politički bude održiva parola ’JUL je kul’.

Može li se sa neojulovskom politikom ići uspešno ka EU? Aleksandar Vulin, nekadašnji julovac, a sada lider Pokreta socijalista (kao osnove po kojoj se merio revizionizam Dačićeve SPS), i aktuelni ministar odbrane, izjavio je da on ne traži da bude ministar i u novoj vladi. Neko bi iz režima pakosno primetio da šef BIA ili direktor Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju nisu ministarska mesta. Evo jednog testa: Iako ne traži da bude ministar, ali ipak bude lepo zamoljen da u nacionalnom interesu to i dalje bude, i da recimo, postane ministar za evropske integracije, da li bi to značilo Vulinovo preumljenje, standardno izgaranje, ubrzano ispunjavanje uslova Srbije na tom putu, ili poruku Briselu da tamo više nećemo čak ni pod našim uslovima? Da li bi napredovali u poglavljima 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda i bezbednost), onako kako smo napredovali u naoružavanju, ili bi Vulin parafrazirao Mesića: Obavio sam zadatak, evropske integracije više ne postoje!

Da li se skorašnje Vulinove reči da će se Srbi ponovo ujediniti u jedinstvenu političku zajedincu i da je ta borba zadatak njegove generacije, mogu tumačiti frazom da ’svi Srbi’ mogu biti ujedinjeni samo u EU? Ili umesto internacionalizma levice, Vulin nudi srpski integralizam?

Ne treba zaboraviti da je pored ministra odbrane, Vulin i Vučićev neformalni ministar za Region, posebno pasionirano za Hrvatsku, ali i hladno servirana osveta petoooktobarcima. Postoji i škola mišljenja da bi Nebojša Stefanović kao mogući novi ministar odbrane bio i nevulinovski uticaj sporazuma iz Vašingtona na novu srpsku vladu. Pri čemu oni koji zastupaju tako mišljenje smatraju teško održivim da Vulin ode ’na brdo’ (BIA) ako Bata Gašić preuzme MUP. Ili je zaista najelegantnije da Vulin sutra bude novi ambasador u Minsku?

Bivši julovski ministar informisanja Goran Matić je pokazao da se ipak može i sa ove opcije presaldumiti na američku (medijski konsalting).  

Možda će ipak nova srpska vlada tek pred same američke izbore, kad hrvatska vlada (Hrvatska je imala izbore posle Srbije) već dobro pregura svojih prvih sto dana.

I pored ’pritiska koalicionih partnera’ i alavih naprednjaka, možda se glavni razlog otezanja krije u nameri da se skrati mandat novoj Skupštini koja se u Evropi tretira kao jednopartijska i koja ne može da obezbedi ni simulaciju pluralizma. Na duže staze ovakav saziv parlamenta, Vučiću može biti hendikep, pa otuda je bolje da traje što kraće. Vučić bi valjda pristao na izborni proces koji bi obezbedio sledeći višestranački parlament, ali samo ako je to nužna cena da njegova pobeda na predsedničkim izborima ne uđe u ’produžetke’, budu li se predsednički izbori održavali samo sa beogradskim a opozicija kojim slučajem uzme Beograd. Sa Šapićem kao Vučićevim kandidatom za prvog čoveka Beograda, opoziciji bi to išlo teže, jer, paradoksalno, jedino Šapić ispunjava i uslove za ’novog Koštunicu’. Otuda bi obnovljeni pregovori vlasti i opozicije oko izbornih uslova možda mogli i uspeti. Možda i sa izvesnom rehabilitacijom Tanje Fajon od strane vlasti.

Mada su osvojili simpatije EU na predizbornom obećanju za 2012. – da će ubrzati evropske integracije, činjenica je da Srbija u 2020. nije otvorila nijedno poglavlje u pregovorima o članstvu u EU i to dovoljno govri samo za sebe, kako kaže izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik.

Teško je sakriti frustraciju i kompleks da lekcije Srbiji o demokratiji odavno drže političari iz bivših komunističkih zemalja. Frustracija je jača ako su to političari iz Slovenije i Hrvatske. I to je posledica fatalnih izbora Miloševićeve Srbije. Realno, Srbija ne može da kompenzuje istorijski raskorak i bilanse katastrofalne politike koja je počela da se vodi poznih osamdesetih i trajala do 2000. Toto Kutunjo je sa Insieme – pesmom o ujedinjenoj Evropi – pobedio na ‘Pesmi Evrovizije’ 1990. u Zagrebu. Srbija je otišla u drugom pravcu koji se danas bestidno romantizuje.

Atmosfera u zemljama EU prema Srbiji generalno nije pozitivna. I to se odražava na dinamiku pregovora. Ne treba ni da zavarava podrška Mađarske evropskom putu Srbije, jer ona prvenstveno to radi zbog pitanja vojvođanskih Mađara. Kad je Mađarska bila predsedavajuća u prvoj polovini 2011, ona je uspela ugurati dodatnu konferenciju zadnji dan svog predsedavanja, 30. juna, kako bi Hrvatska uspela tog dana završiti pregovore.

Put od stabilokratije ka funkcionalnoj demokratiji možda može napraviti postizborna Crna Gora formira li se nova Vlada, ali za ovakvu Vučićevu Srbiju taj prelaz bio bi maltene senzacionalan. Ovde i demokratija, kao i sve uostalom, može biti samo ’dogovorna’, nikako funkcionalna. Predstojeći, oktobarski, Izveštaj Evropske komisije o Srbiji, bude li ’realističan’ (išao u prilog opoziciji), sigurno će izazvati histeričnu reakciju vlasti, ali ona će, čak i ako je neojulovska, biti selektivno antizapadna, po principu – šta nam može Brisel kad je sad uz nas silni Vašington.

Iako šef evropske diplomatije Žosep Borelj smatra da jedino EU može da stabilizuje balkansko ’bure baruta’, Demostatove analize javnog mnenja pokazuju da većinski građani ovde i dalje veruje samo u rešenje koje donesu Amerikanci tako što ’preseku stvari’, a to onda da ’aminuju Rusi’.

Popularnost EU u Srbiji nije na nivou kakva je bila kad je Boris Tadić iz Užica krenuo u kampanju za drugi predsednički mandat, ali se u nekoliko ozbiljnih istraživanja javnog mnenja urađenih nedavnom kreće od 45 do 48 odsto, što je odličan rezultat s obzirom na konfuziju koju pravi ’generalni paradoks’ Vučićeve države - da u zemlji koja je na EU putu, udarni režimski mediji vode višegodišnu ostrašćenu antievropsku kampanju, prizivajući vreme radikalsko-julovske ’globalne avangarde’. Što ima mentalne posledice, čak i ako Vučić samo radi rejtinga zamajava svoje biračko telo. Ovo je čak entuzijastično raspoloženje građana, s obzirom i na zamor Srbije na putu ka EU, kao i na zamor EU proširenjem. Građani u istraživanjima pokazuju da jasno prave razliku između članstva u EU i NATO za koji je podrška mizerna – ispod deset odsto. Građani Srbije EU neuporedivo više vezuju za bolji životni standard, nego za vrednosti demokartije, vladavine prava i slobode medija.

Setimo se naprednjačkog evrofanatizma iz 2013. godine kad je Tanja Miščević, sada već bivša šefica tima Srbije za pregovore sa EU, izjavila u Briselu da se oseća kao da je ‘za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo’. Ona je to rekla pred skoro zaboravljenim komesarom za proširenje EU Štefanom Fileom koji je, inače, bio i na inauguraciji Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, ako vam to nešto još znači.

Oktobra 2013. Vučić je na godišnjici osnivanja SNS (osnovana oktobra 2008), naveo da je stranka postavila cilj – da do 2020. postanemo članica EU. Ni ‘Junkerov datum’ – 2025. godina teško da je više realan datum za ulazak Srbije u EU. Naravno, ne samo srpskim (ne)činjenjem (zamor, Makron, migranti, korona…)

Famozni Izveštaj Evropske komisije iz 2019, bio je kontroverzan upravo zato što je ‘izbalansiran’, kako ga je ocenio Sem Fabrici, šef delegacije EU u Srbiji.

Čekajući novi Izveštaj Evropske komisije režim želi da i ovaj bude ’izbalansiran’, a opozicija ’realističan’.

Ko bi rekao da će se jedna stara Cecina pesma politički aktuelizovati u atmosferi korone: I da se goli skinemo, ostaće nam naše maske!