Tadašnja potpredsednica Vlade Srbije i ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović, čestitala je prva od srpskih zvaničnika 7. novembra 2020. godine demokratskom kandidatu Džozefu Bajdenu pobedu na predsedničkim izborima u SAD. Ona je na Instagramu objavila fotografiju Bajdena i buduće potpredsednice SAD Kamale Haris, uz poruku u kojoj se navodi: “Sjedinjene Američke Države dobile su predsednika demokratu - Džoa Bajdena. I kao što je veliki Mahatma Gandi govorio: Duh demokratije ne može se nametnuti spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda. Ali SAD je dobila i potpredsednicu. Jer, pobeda je ženskog roda! Važno je da u godinama koje posvećujemo borbi za rodnu ravnopravnost još jedna žena osvoji značajnu političku poziciju“. Iako Zorana više nije naprednjakinja, a nije pokazala ni neki preterani entuzijazam za opozicioni rad, njena čestitka je aktuelna, čak poučna, i danas. Tada se spekulisalao da li je ministarka Mihajlović pokazala personaliti i samoinicijativno poslala četitku onoj strani sveta za koju su je šešeljevci u SNS optuživali da tamo i pripada, ili je to uradila po nalogu Vučića. Bajden i Kamala su verovatno bili Zoranin izbor, ali je i ona za Vučića bila najlogičnije rešenje da prva pošalje čestitku u ime vlasti.

Ako je „pobeda ženskog roda“, kako je tada tvrdila Zorana, onda njena miljenica Kamala Haris, zaista ima šanse protiv Trampa. U situaciji kad Vučić ima podršku i kolektivnog Zapada, i kolektivnog Putina, i Kine sa globalnim jugom čiji je srpski svet deo, poučne su i Zoranine reči (kao što su i onda bile) da se „duh demokratije ne može nametnuti spolja“ jer „on (duh) mora izrasti iz unutrašnjosti naroda“. Da li će u tome uspeti antilitijumski pokret, to ostaje tek da se vidi. Jer on je heterogen. Ako od onih opredeljenih, 70 odsto građana Srbije podržava Putina, teško je poverovati da na proteste izlazi samo onih 30 odsto koji su za demokratiju zapadnog tipa. Pri čemu očigledno takozvanom kolektivnom Zapadu demokratija nije najbitnija stvar u Srbiji. U to, šta nam je najbitnije, Zapad mogu da uvere samo Srbi. Da ono „marš Švabo iz Srbije“, nije protiv Srbije u EU, već protiv tretiranja Srbije kao kolonije. Srbija doduše jeste deo poluperiferije globalnog kapitalizma (takva je bila za vreme dosovskih vlada, takva će biti i posle Vučića), ali to još ne znači da je Srbija baš kolonija. Ako i Srbija povrati dostojanstvo, što je cilj antilitijumskog pokreta, to i dalje ne znači da će Srbija moći da živi od zdrave hrane i seoskog turizma.   

Ima još do američkih izbora, ali ako pobedi Tramp utrkivaće se iz vlasti ko bi sve da čestita. Ali, ako pobedi Kamala Haris ko će onda u nedostaku Zorane Mihajlović prvi da čestita. Milica zavetnica teško da će zameniti Zoranu, a ja čak i pre Marka Đurića tipujem na Anu Brnabić kao predsednicu Skupštine. Dok se vest ne primi, i ovdašnji trampisti ohlade. Čudno je to sa Amerikancima. Evo, Narodna Republika Kina otkriva da je iza protesta u Srbiji prošle godine stajala direktno Amerika - ističu režimski mediji a i Vučić ne propušta do ta naglasi u saniranju štete od antilitijumskih protesta. Amerikanci dematuju, ali prenebegava se da su Kinezi u svom izveštaju posebnu pažnju poklonili ne aktuelnim protestima, već izborima u Srbiji koji su se dogodili u aprilu 2022. i decembru 2023. i „zastrašujućem planu“ američke organizacije Nacionalni fond za demokratiju (NED), neprofitne organizacija sa središtem u SAD koja deluju kao „bela rukavica“ američke vlade, navodi u svom izveštaju Ministarstvo spoljnih poslova Kine. Navodno, Amerikanci su pomagali proteste „Srbija protiv nasilja“, pa bi bilo logično da podržavaju i aktuelne proteste. 

Što se tiče sadašnjih odnosa Srbije sa SAD odlučite sami da li ćete pre verovati Kinezima ili srpskom ministru spoljnih poslova i doskorašnjem ambasadoru u SAD Marku Đuriću. I videti šta je tu za spoljnu, a šta za unutrašnju upotrebu. U pisanom intervjuu za izraelski list Džeruzalem post Đurić je izjavio da Srbija želi da resetuje odnose sa SAD i Izraelom. Kao i da su „tokom poslednje decenije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i naša vlada prepoznali značaj razvoja boljih odnosa sa SAD“. Đurić je dodao da „čvrsti odnosi Srbije i SAD doprinose stabilnosti naše zemlje“, dodavši da politički i ekonomski jaka Srbija znači i stabilan region Zapadnog Balkana. Paralelno sa naporima da obnovi američko-srpske odnose, Vlada Srbije sprovodi resetovanje odnosa sa Izraelom koji su dostigli najniži nivo kada je Izrael priznao nezavisnost Kosova 2020. godine, nakon sklapanja sporazuma pod patronatom tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa. Prošlog oktobra, Srbija je imenovala ambasadora u Tel Avivu nakon što je ova funkcija bila upražnjena skoro tri godine, čime je simbolično pokazala svoju otvorenost za obnovljeni dijalog i saradnju, zaključuje Đurić. E, sad, možete li da zamislte da se Đurićev kolega u Vladi Aleksanadr Vulin, negde javno obrati Đuriću i pojasni mu neke stvari. Ali, samo je na prvi pogled zbunjuuće kako to da su u istoj Vladi sa svojim kontradiktornim stavovima i Đurić i Vulin, i zašto tu premijer Miloš Vučević ne arbitrira? 

Vulin je poručio Vučiću da ni po koju cenu ne ponovi grešku Miloševića i dopusti da stranci i domaći ološ silom preuzmu vlast. A na to ukazuju, ističe Vulin, upozorenja ruskih specijalnih službi i ponovljenih poziva NATO opozicije da se nasiljem promeni vlast. Ustvari, ko ume da dešifruje, ispalo je da Vulin zaista upozorova Vučića da ne ponovi Miloševićevu grešku, a to je pre svega da izbegne iracionalni sukob sa Zapadom. I da ne pravi kontramiting, kad je to kontraproduktivno. A sad bi tek bilo. Verovatno Vulin misli i da Vučić ne napravi greške u pretorijanskom sektoru. Od Rusa se očekuje da upozoravaju, ali apsurd je da je na protestima protiv zapadne kompanije i prilično proruskih i antizapadno nastrojenih građana. Ispade da zbunjena proputinovska desnice učestvuje u pokušaju „Beomajdana“. Protesti su heterogeni. Nisu svi ni za EU, ni svi za kolektivnog Putina, nisu svi ni za zvaničnu srpku opoziciju, prorusku ili liberalnu, ali su svi u ogromnoj većini protiv Vučića koji sve više postaje talac sopstvene propagande. Zato se iz SNS forsira i narativ „da tamo ima i naših“. Vučić je i dalje najpopularniji političar i najjača politička ličnost u Srbiji, ali i političar sa najviše negativnih poena u istraživanjima javnog mnenja. Saradnja sa Zapadom (i Izraelom i Ukrajinom) se kamuflira antizapadnom histerijom i to je sve teže uskladiti. Konfuzija postaje sve apsurdnija. U kontekstu pokušaja „Beomajdana“ prenebegava se da je većinska Ukrajina, mimo proruskog predsednika Viktora Janukoviča, htela u EU, a da Rusi nisu dali, dok ovde Vučić dovodi zapadnu rudarsku kompaniju, a ulazak u EU je strateški cilj Srbije, ako je verovati premijerskom ekspozeu Miloša Vučevića. Pa zbog svega toga ni predsednik Aleksandar Vučić nije Janukovič, a Vulin upravo to traži od njega – da ne bude Janukovič, Vulin od predsednika traži da se bori i ne popušta, odnosno Srbija i istorija mu ne bi oprostile ako se u Srbiji desi Majdan ili Peti oktobar i ponovi okupacija Srbije, naveo je Vulin. I prosto neverovatno da se Vulin nije setio Vučićeve neformalne zakletve tamo negde iz 2019. kad se desila špijunska afera u koju su bili inkorporirani i Rusi, pa je Vučić u saniranju krize poručio „Nikad više četr’es osma!“ Zato Vulin ne treba da strahuje. To su reči utehe i nade, reči kojima bi se oduševio i Mihail Andrejevič Suslov do čijeg dela i lika sigurno drži Vulin. 

Nismo zvanično čuli, ni od Vulina prilikom ovih krupnih reči, ima li Srbija sa Rusima zajedničku „radnu grupu“ za sprečavanje takozvanih obojenih revolucija, kako se nekad spekulisalo. Vučićeva vlast sa jakim radikalsko-julovskim sentimentom poistovećuje Peti oktobar sa „obojenom revolucijom“ (pa otuda i proteste na njegovim tekovinama), iako su Rusi aminovali dolazak Koštunice i odlazak Miloševića. Kao što bi Rusi verovatno našli zajednički jezik i sa nekom postvučićevskom vladom takozvanog demokratskog nacionalizma „novog Koštunice“. Makar on bio i podnošljivo „zelen“. Pri čemu ne treba zaboraviti da je Putin zvao u toku krize izazvane nepriznavanjem Koštuničine pobede i Miloševića i Koštunicu na „konsultacije“ u Moskvu i da su Rusi više bili za drugi krug predsedničkih izbora (pa je jasno na čijoj su strani bile simpatije Moskve), koji je Koštunica odbio, kao što je odbio i da ide u Moskvu, kako sam čuo od svedoka. 

Razumljive su Vučićeve frustracije i frustracije njegovih saboraca od Petog oktobra, ali uprkos svemu, Peti oktobar nije „obojena revolucija“, već samo odocneli srpski delić pazla pada Berlinskog zida i promena na evropskom istoku. 

Ako vlast u Srbiji gotovo iracionalno koristi propagandu devedesetih, logično je i da opozicija oponaša metodologiju protesta devedesetih Srpski putinofili (Crnorusi) u svojoj opsesiji „obojenim revolucijama“ idu retroaktivno tako daleko da bi zbog Petog oktobra i obaranje Čaušeskua (rumunski scenario) ili dolazak Havela na vlast u Češkoj (plišani scenario) nazvali „obojenim revolucijama“. Havel je kasnije podržao NATO bombardovanje Srbije, što Čaušesku verovatno ne bi. Dovoljan argument. Obaranje komunizma za Crnoruse je irelevantno. Talozvani „nacionalni komunizam“ je dobar. Ne valja titoizam. Jesmo protiv Titovog, ali nismo generalno protiv kulta ličnosti, ni Putinovog ni Vučićevog koji se gradio uzgred. „Slobo Sadame“ nije uvreda već kompliment. Deveti mart je takođe retroaktivno „obojena revolucija“. Upad trampista u Kongres, naravno, nije „obojena revolucija“. Kao ni „jogurt revolucija“ u Novom Sadu. Za one koji se iz Srbije sekiraju za Lukašenka i Madura, i obaranje Todora Živkova, za koga se pričalo da voli Sovjetski Savez više od Brežnjeva, kamoli od Gorbačova, je verovatno bila „obojena revolucija“, a model održavanja Asada u Siriji je ono što Milošević nije dočekao. Jer Putin još nije bio u snazi.  

Ratni raspad Jugoslavije presudno je uticao da se za Hrvaticu Janicu Kostelić, šampionku u skijanju, ne navija u Srbiji kao što se navijalo za Slovenku Mateju Svet, koja je bila šampionka u skijanju u vreme Jugoslavije. Italijana Alberta Tombu pamtimo iz poznih osamdesetih kad se skijanje još doživljavalo kao „naš“ sport“ po inerciji navijanja za Bojana Križaja, Borisa Strela ili Roka Petroviča. Zato su možda više ostale u sećanju Tombine zlatne medalje sa Olimpijade u Kalgariju (1988), nego onih u Albertvilu i Lilehameru, kad je skijanje odlazilo iz naših života. I bio sam maltene zaboravio na Alberta Tombu kad sam 2003. dobio specijalni novinarsko-marketinški zadatak od direktora Danasa da napravim reportažu sa svečanosti dolaska čuvenog italijanskog brenda proizvođača testenina „Barila“ u Srbiju. Specijalni promoter „Barile“ bio je veliki Alberto Tomba. Sa njim sam se upoznao u vagonu-restoranu Titovog „plavog voza“ u Topčideru gde je bila promocija. Tomba je nosio kecelju, kuvarsku kapu i kuvao špagete, bio nasmejan i raspoložen za ćaskanje. Uspeo sam da uradim s njim mini intervju (mislim tri-četiri pitanja). I čemu sad ovo podsećanje. Pa zato što se tu u Topčideru potegla u neformalnom razgovoru i priča o Miloševićevoj prodaji srpskog Telekoma Italijanima 1997. I političko-ekonomskim aspektima. Pominjala se i neka korupcija. Pa kako će italijanske investicije u Srbiji izgledati bez Miloševića. Uglavnom, prodaja Telekoma (49 odsto) bila je kruna uslovno rečeno „bolje“ faze Miloševićeve vlasti od Dejtona 1995. do kupovine socijalnog mira prodajom Telekoma i produženjem vlasti.

Kad je davno imao dobre ponude da proda Telekom, Vučić ih je odbio. Iako se tada činilo nelogičnim, sada je izvesno da je Vučić Telekom projektovao kao jedan od sistemski najbitnijih oslonaca njegove vlasti. Zato bi, ono što je za Miloševića bila prodaja Telekoma, za Vučića trebalo da bude iskopavanje litijuma. Da mu obezbedi produženje vlasti, nastavak investicija, obezbeđivanje socijalnog mira i potrošačkog društva, kao što je potpisivanje Briselskog sporazuma obezbedilo deceniju investicija i jačanja lične vlasti. Eto, i te teorije kruže u političko-privrednim krugovima.

Umro je Alen Delon. Tamo 1985. Rade Jorović je imao pesmu sa antologijskim stihom: „Kada šetam selom, misle da sam Alen Delon, kada nosim jelek i opanke, zategnem se ko guverner banke“. Bilo je to još uvek vreme emancipacije i seoske omladine na zapadnim uzorima. Kad su seoske devojke govorile  svojim mladićima – „ti mi štimas, ti mi štimaš, još da neki zanat imaš, ili škole kad bi imo, pa iz sela da bežimo“. Cenila se tada škola, kao i zanat.