Identitet je komplikovan čak iako mislimo da je sad baš srpski: Ako smo logično himnu „Hej Sloveni“ zamenili sa „Bože pravde“ zašto smo ostavili uniforme Titove garde kod srpskih gardista? Niti je za sve ove godine promocije srpstva FK Crvena zvezda promenila ime u FK Beli orlovi, a  FK Partizan u FK Četnik kako je to davno prdlagao Vojislav Šešelj da se identiteti usklade sa realnošću. Niti će, kako se negde cinično čuje, Crvena zvezda postati srpska CSKA.

Da li je bolje da smo u fudbalu ostali „plavi“ umesto što smo postali „crveni“? Novi grb fudbalske reprezentacije Srbije za Katar ne liči na neke sintetizovane rusko-poljske orlove samo onome kome ni logo Er Srbije ne liči na arapski logo. Više nego na ćirilicu. Ako je kod aviona razlog bio Etihad, šta je kod fudbala? Ako smo konačno umesto „plavih“ postali Orlovi, jesmo li samo orlovi ili smo i beli orlovi? A beli smo i po orlovima na državnom grbu i po „rusko-poljskoj“ stilizaciji na fudbalskom grbu. Ali i ako smo beli orlovi, kao što treba da budemo i kao što u političkoj i simboličkoj ornamentici jesmo, da li smo beli orlovi u kontekstu i interpretaciji Dragoslava Bokana ili Milana St. Protića?

U jednoj TV reklami Piksi nosi orla na ramenu, i maltene pre liči na trenera lisabonske Benfike ili rimskog Lacija koji imaju orlove kao maskote nego na selektora ovih naših belih orlova. Da li je Piksiju na ramenu ustvari naš beloglavi sup, kako neko može da pomisli? 

Pamtim mnogo mundijala ali se ne sećam da su nekada reklame i medijska priprema bile toliko ratničke kao sad pred Katar. To može biti rizično ako se Mundijal, kao što to uvek jeste, pretvara u „trenutak istine“. Otuda taj kontrast militarizovanih reklama s jedne strane i utakmica protiv Brazila i Kameruna, s druge, kada se trenutak stvarnosti pretvarao u turobni cinizam. Za Nemačku 2006. kad nas je vodio Petković i kad još nismo bili „orlovi“ već i dalje srpsko-crnogorski „plavi“ pod „loto“ brendom u prazan identitetski prostor uletelo je „lav“ pivo, pa smo tako postali samo u reklamama balkanski Kamerunci – „lavovi“.

Sa Radomirom Antićem smo u Južnu Afriku 2010. otišli prvi put kao „orlovi“. Antić je uspešno odradio identitetsku tranziciju. U stilu selektorovog kognitivnog sociologiziranja, tražio se „autoritet igre“ i insistiralo na „protekcionizmu lopte“. I Antićevi Orlovi su odigrali „Kolubarsku bitku“ priotiv Nemačke, kako su srpski mediji predstavili preskakanje psihološke barijere fudbalskog kompleksa od Nemaca. Pred taj Mundijal se govorilo o Antićevom „pozitivnom patriotizmu“ lišenog frustriranog nacionalizma. 

Pred Mundijal u Rusiji 2018, iako smo već bili Orlovi, zbog pivskog marketinga bili smo malo i „jeleni“. Već tada je marketinško-medijska priprema dobila izvesne obrise militarizacije. Fudbalski savez Srbije, u saradnji sa Apatinskom pivarom, predstavio je televizijski spot koji je režirao Dragan Bjelogrlić. Glavni akteri su bili reprezentativci Srbije, predvođeni kapitenom Aleksandrom Kolarovim. Posebnu atmosferu spotu dala je i specijalna verzija poznate pesme „Pukni zoro”, koju je za ovu priliku aranžirao Manjifiko. „Pukni zoro“ je alternativna srpska himna, upravo ono što je „Lijepa li si“ (Tompson & prijatelji) za Hrvate - nezvanična alternativna himna. Taj motivacioni spot za Rusiju ličio je na scene iz filma „Gospodar prstenova“. I na one kad su Frodo i družina izašli iz Morije i kad je u njoj ostao naš Gandalf – Muslin.

Za Katar je pojačana medijska atmosfera Solunskog fronta. Sa tri prsta i „Marširala kralja petra Garda“ (Boj se bije, bije, zastava se vije…), reklamni spotovi podsećaju na medijski nastup Srpskog pokreta obnove pred prve višestranačke izbore 1990. Falilo je samo da se Jovan Memedović u nekom vojvođanskom ataru slika sa crnim panterom. 

Uglavnom, Srbija je „jedina pravoslavna zemlja“ na Mundijalu u Kataru. Što je samo po sebi dovoljno retardirana identitetska konstatacija. U Moskvi sam pre četiri godine gledao Srbiju protiv Brazila i mnogo manje traumatičan poraz sa 2:0 od ovog katarskog identičnog. Tada, na stadionu moskovskog Spartaka da je neko proviđenje moglo da udesi da umesto Mladena Krstajića na njegovom mestu bude Piksi (kad su već Muslina smenili), to bi verovatno bilo prihvaćeno sa oduševljenjem, ali tada sigurno nisam ni mogao pomisliti da ću za četiri godine poželeti da bi posle 3:1 protiv Kameruna u Kataru bilo mnogo dobro, da je moglo, da Piksija tada na klupi ili pored aut liniije, proviđenje zameni samo do kraja utakmice sa Mladenom Krstajićem protiv koga bi verovatno Kamerunci mnogo teže stigli do 3:3.

UEFA nije jača od Evropske unije, ali FIFA verovatno jeste od Ujedinjenih nacija. I logično je da kosovski Albanci u narativnoj borbi pokušaju da preko Katara dokažu da je njihovo članstvo u FIFA dovoljno kompenzatorno za vrlo neizvesno članstvo u UN. 

Fudbalski savez tzv. Kosova podneo je žalbu FIFA zbog „agresivnog ponašanja“ reprezentacije Srbije, odnosno zbog postavljanja zastave na kojoj je prikazano Kosovo u bojama Srbije i natpisom „Nema predaje“, za koju navode da se nalazila u svlačionici srpskih fudbalera pre utakmice Srbija-Brazil na Svetskom prvenstvu u Kataru 2022.

Naravno da drame ne bi bilo, kako kaže srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić da je u Kataru u nekoj svlačionici osvanulo „Krim je Ukrajina“. Još jedan dokaz da fudbal odavno nije najvažnija sporedna stvar na svetu već nešto mnogo bitnije. Da Kosovari nisu digli toliku dževu zbog našeg Kosova u našoj svlačionici, da li bi se u velikoj akciji policije kod migranata na području Subotice i Horgoša pronašla još i kapa sa oznakama „UČK“, tzv. Oslobodilačke vojske Kosova? Odnosno da li bi se baš toliko medijski naglasila ta kapa?

Šta li bi bilo da je neki srpski tifoza uleteo na teren sa famoznom zastavom iz svlačionice kao što je tokom 52. minuta utakmice Portugal – Urugvaj na teren utrčao navijač koji je u rukama imao LGBT zastavu, i dao podršku ženama u Iranu, i Ukrajincima. 

Dejan Stanković napravio je veliku karijeru u Italiji. U Interu je postigao sve što nije Darko Pančev. U prvom kolu kalča, tog avgusta 2013. Stanković se uz mnogo emocija oprostio od dresa Intera i aktivnog igranja. Dugo je tadašnji gazda Intera Masimo Morati (danas je Inter kineski) tražio dobitnu kombinaciju ne štedeći milione. Leta 1999. postavio je svetski rekord kupivši Kristijana Vijerija za 48 miliona neke čvrste valute. Iako se ispostavilo da je dobitna kombinacija postignuta tek kupovinom Milita, Eta i Snajdera, odnosno dovođenjem Murinja, ne treba zaboraviti da su prokletstvo Interovog križnog puta skinuli Šveđanin bosanskog porekla Zlatan Ibrahimović, Srbi - Dejan Stanković i Siniša Mihajlović, odnosno njihov trener Mančini. Onda su u Interu glavni postali Hrvati Perišić i Brozović. U avgustu 2017. kad Hrvatska slavi jedan od temelja svog identiteta i narativa – za njih oslobodilačku vojnu operaciju „Oluja“, koja za Srbe znači zločin etničkog čišćenja, na Interovom sajtu se pojavila čestitka hrvatskim braniteljima uz fotografiju Perišića i Brozovića i poruku „Hvala svim braniteljima“. Objava je  ekspresno sklonjena, a u Srbiji se smatralo, a i ja sam čuo od upućenih, da je to urađeno nakon intervencije Dejana Stankovića, koji je objasnio kompleksnost datuma.

Sad su u Kataru hrvatski navijači u kontesktu „Oluje“ uputili mnogobrojne uvrede Milanu Borjanu, golmanu Kanade. Kad su ga nazvali „ustašom“ to nije ono maltene simpatično kad se u „Pioniru“ Aci Petroviću skandiralo „Aco Srbine“.  Šovinističko vređanje „Knin 95 – ništa ne ide (beži) kao Borjan“ bilo je aludiranje na činjenicu da je golman Kanade, koji je rođen u Kninu 1987. godine, kao osmogodišnji dečak bio deo izbegličke kolone u kojoj su mnogi za prevoz koristili traktore. „Ništa ne ide kao Džon Dir“ je reklamni slogan poznatog proizvođača traktora. Ono što simbolika Džon Dira predstavlja za Srbe za Hrvate slično predstavlja tenk koji se avgusta 2019. pred utakmicu sa Jang Bojsom pojavio ispred Zvezdinog stadiona. Rashodovani T-55 (koji nije vlasništvo Voske Srbije) izazvao je veliku buru u Hrvatskoj jer su krenule spekulacije da je to tenk koji je učestvovao u borbama u Vukovaru, što nije bilo potvrđeno. Uglavnom vukovarska simbolika tenka za Hrvate je bila nedvosmilena. 

Umesto katarze, takozvani Region će izgleda još dugo biti opterećen onim što je bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford okarakterisao kao „cirkus na nivou lokalnog simbolizma“. Jedan ugledni profesor socijalne psihologije mi kaže mi da su ovi sličajevi primeri „metafizičkog defekta“.

Da li je navijačima iz Srbije bilo teže kad su videli Interovu čestitku braniteljima nego hrvatskim kad su navijači Lacija 2000. odali počast Željku Ražnatoviću Arkanu?

Sećam se priče sa zemljakom koji je kao Zvezdaš bio na onoj utalkmici na Maksimiru kad se Jugoslavija simboličlki raspala. Seća se dok je sa ostalim Delijama čekao da ih murija sprovede do železničke stanice, kako je semafor još radio i da je kao na traci u pravilnim razmacima na njemu išla reklama Cedevite. I tad, priča mi ovaj moj, onako žedan pomisliš da bi i Zvezdu i srpstvo zamenio za čašu hladne Cedevite. Dodaje da je svestan da veću jeretičku misao nije osetio čak do sada u životu. I uvek se nad njom zamisli. Pa i Katar sada gleda mnogo racionalnije. 

Doduše kad su zastave u pitanju prisustvovao sam i drugačijim fudbalskim simbolikama. Na primer, marta 2016. u Udinama kad je na „Dačija Arenu“ stigla Roma. Glavna Romina zvezda tada je bio centarfor Edin Džeko (danas u Interu). Pred početak te sezone u Rim je stigao iz Mančester Sitija. Roma je tada bila „Bosna u malom“. Pored Džeka (ili Džeke – Dijamanta), tu su bili i Ervin Zukanović i Miralem Pjanić. Na ogradi tada je zakačena jedna BiH zastava. Ubrzo pored nje se stavlja srpska – države Srbije. Stavio ju je navijač Rome iz Srbije. I one tako stoje minut jedna pored druge. Ubrzo srpsku lagano skidaju. Bez incidenta. Bar taj minut bio je suštinski bitan, mnogo više od jugonostalgičnog izraza za vremenima kad su 1990. po „Čizmi“ zajedno igrali Pape, Piksi, Hadžibegić i Spasić.

Fadilj Vokri je bio jedini Albanac koji je nastupao za reprezentaciju Jugoslavije (SFRJ) u fudbalu. Za Međunarodni praznik rada – Prvi maj 1985. godine Jugoslavija je pobedila u gostima Luksemburg sa 0:1, a taj jedini gol dao je Vokri – tada još uvek igrač FK Prištine (u beogradski Partizan prešao je 1986). To nije ništa značilo: Zbog loše serije u utakmicama s Bugarskom, Francuskom i DDR, Jugoslavija se pod komandom Miloša Milutinovića nije plasirala na Mundijal u Meksiku 1986. S pijetetom se Partizan oprostio od Vokrija kad je on preminuo 2018 . Naravno, u izveštajima uvek se navodilo da je Fadilj Vokri bio predsednik Fudbalskog saveza takozvanog ili samoproglašenog Kosova. Kosovo je članica UEFA i FIFA. Eto, tuži nas zbog zastave u svlačionici. Možemo li mi fudbalsko Kosovo da gledamo kao naš Vels. Kao kad bi bošnjačko Sarajevo moglo da gleda Republiku Srpska kao Škotsku  tehničke BiH. Verovatno bi i utakmica balkanskog Velsa (Kosova) i Škotske (Republike Srpske) bila interesantnija simbolički čak i od utakmice Srbija i Albanije.

Izvor: Nedeljnik