„Ko neće da govori o kapitalizmu trebalo bi da ćuti i o fašizmu“, čuvena je rečenica nemačkog sociologa jevrejskog porekla Maksa Horkhajmera, pisca „Pomračenja uma“ i „Dijalektike prosvetiteljstva“ (zajedno sa Teodorom Adornom). Kapitalizam nije nevin, nije svaki kapitalizam demokratija, ali predstavničke demokratije nema bez kapitalizma. Što je često kvadratura kruga za levicu. Ispalo je pomalo bizarno da su najveći levičari na svetu – kritičari savremenog kapitalizma - nedavno preminuli papa Frančesko i Majk Vajt, scenarista i reditelj poularne TV serije „Beli lotos“ (The White Lotus) čija je treća sezona koja se događa na Tajlandu zaista „mnogo, mnogo mračnija“ od prethodne dve, a što je Vajt i bio najavio za „Tajm“. 

Ovogodišnje obeležavanje Međunarodnog praznika rada Prvog maja u Beogradu, bilo je interesantno jer je to bio zajednički protest sindikata i studenata koji su solidarno obeleželi dva datuma – Prvi maj, i šest meseci nakon nesreće u Novom Sadu, pozvali su da se utvrdi odgovornost za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici i odali počast žrtvama. Tenzija usred aktuelne krize učinile su da ne bude sve baš rutinski kao na primer za Prvi maj 2019. kad su sindikalci sa svojim liderima Ljubisavom Orbovićem (Savez samostalnih sindikata Srbije, liderom i tada i sada) i Zoranom Stojiljkovićem (tada liderom Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost“), na Trgu Nikole Pašića (bivšem Trgu Marksa i Engelsa), protestvovali uz intoniranje „Internacionale“, gde se videlo i jedno tada usiljeno prikazivanje majice sa pesnicom Otpora na tom skupu. Isti dan te 2019. u Pinkovoj „Zadruzi“ puštala se „Da nam živi živi rad“ (ipak simpatičnije od oblačenja vojnih uniformi u istom rijalitiju za vreme jedne od kosovskih kriza), što je tada  Međunarodni praznik rada postavilo u nekakav postmoderni „prokardeljevski“ koncept.

Iako akutelni studentski protesti u svojoj idejnoj raznolikosti pokazuju i levičarske elemente – od ekstravagantnog anarhizma do nečega što bi moglo biti i realna socijaldemokratija, to je još daleko od oporavka levice u Srbiji. Pod uslovom da radnici (prekarijtat umesto nekadašnjeg proletarijata) uopšte žele da ga predstavlja nekakva „levica“. Radnička klasa želi da živi bolje, ali u kapitalizmu, pokazivala su istraživanja Demostata. 

Varljvo je nasleđe prošlosti: I masovnost Šešeljevih radikala posledica je titoizma, ne otpora njemu koliko je posledica titoističke urbanizacije, industrijalizacije, odnosno migracija. To je bila socijalna baza radikala. Blokovi u kojima žive fabrički radnici, niža birokratija, kao i prekodrinski Srbi za vreme titoizma doseljeni u Srbiju. Ako je titoizam opstruirao srpski element na Kosovu, pospešivao ga je populaciono u Vojvodini.

I danas srećem ljude koji misle da bi sve bilo drugačije da je književnik Borislav Pekić na izborima u Rakovici pobedio vođu radikala Vojislava Šešelja, ali to verovanje je slično zabludi da bi Jugoslavija opstala da je njena fudbalska reprezentacija predvođena Ivicom Osimom pobedila na penale Argentinu i da je potom osvojila Mundijal u Italiji 1990. I da nije tada, Šešelj bi negde pobedio vrlo brzo. 

Srpska radikalna stranka osnovana je 1991. godine, a na ponovljenim izborima za poslanika za Skupštinu Srbije iz opštine Rakovica, Šešelj je ubedljivo pobedio javnosti nepoznatog socijalistu Gorana Karaklajića i velikog književnika Borislava Pekića, koji je bio kandidat Demokratske stranke. Socijalisti su namerno pustili  bledog kandidata da bi olakšali pobedu Šešelju čiji je ulazak u Skupštinu Srbije nakon tih izbora po ovdašnji paralmentarizam imao seizmičke razmere. 

Upravo je pobeda Šešelja u radničkoj Rakovici bila nešto najlogičnije – nastavak one rečenice „A sad svi na svoje radne zadatke“ – što su završne reči govora kojima je Slobodan Milošević 1988. oduševio radnike iz Rakovice koji su došli ispred tada Savezne skupštine da traže svoja prava uvereni da im to samo novi vođa može obezbediti. I tu se desila ključna metamorfoza – došli su na protest kao radnici „samoupravljači“ (radnička klasa je tad još uvek bila ustavna kategorija), a otišli su sa protesta kao nacionalno osvešćeni Srbi. I Srbija se još nije oporavila od te metamorfoze. U toku je bilo Miloševićevo „događanje naroda“ (tako ga je na mitingu na beogradskom Ušću 1988. okarakaterisao pisac Milovan Vitezović), poznato i kao „antibirokratska revolucija“ koja sa promenjivim intenzitetom traje do danas. Kardeljistička radnička klasa bila je ideološki preformulisana baza i Šešeljevih radikala, i nekad najveće opozicione partije Srpskog pokreta obnove. Radnici na ’’prinudnim odmorima’’ i razočarani rezervisti Miloševićeve vojske, polutani kardeljisti-ravnogorci bili su i masovna socijalna poluga i Petog oktobra.’’Parnersto za promene“ DOS i UGS Nezavisnost bilo je dobar primep partijsko-sindikalne saradnje na promeni vlasti.

Miloševićevi socijalisti kao naslednici Saveza komunista, prvi su stavili tapiju na radničku klasu u pluralističkoj Srbiji i sa potonjom Jugoslovenskom levicom (JUL) Miloševićeve supruge Mire Marković presudno kompromitovali levicu u Srbiji. U Veroni na Mundijalu Osimovi Jugosloveni su 26. juna 1990. pobedili Španiju, ali u vreme dok je trajalo svetsko prvenstvo intenzivno su tekle i pripreme za formiranje SPS. Vremenom se SPS profilisla i kao ’’slavska levica’’, što je sa propašću drugih levih alternativa u Srbiji, učinilo da se stekne utisak da je ’’slavka levica’’ i jedina realno moguća u Srbiji.  

Pekić je često govorio o budnosti komunista. Jel da nije bilo budnosti, oni ne bi ni došli na vlast i toliko dugo na njoj bili. Gde nema budnosti, ima „nediscipline levice“ u smislu kako je Štefan Cvajg kritikovao francusku levicu u vreme uspona nacizma. I što važi i danas. 

Iskustvo realnog socijalizma devastiralo je levicu kao političku i idejnu snagu koja može da ponudi alternativu kapitalizmu. Već može samo da mu se prilagodi i da kao limit bude njegov korektivni faktor. Bez Sovjetskog Saveza čija je pretnja humanizovala kapitalizam u Zapadnoj Evropi (i relaksirala jugoslovenski socijalizam), levica je izgubila svoj ucenjivački kapacitet. Više ne postoji ’’socijalizam kao svetski proces’’. Današnja Putinova resovjetizacija - povraćaj imperijalne moći kroz državni kapitalizam nema klasnu komponentu. Sudbina grčke Sirize pokazala je jalovost pokušaja radikalane promene društvenog kontesta na idejama levice u državi članici EU, ma koliko da je ona u datom trenutku u problemima. Kamoli da je to evropski virus. Da li će se levica bolje snaći u borbi sa tehnofeudalizmom (termin Sirizinog ideologa Janisa Farufakisa) nego sa neoliberalizmom je pitanje društvene futuristike. Levica jeste u biti antifašistička, ali i staljinisti su antifašisti. Nacionalizam je supstrat populističke internacionale suverenista. Levica nije pronašla protivotrov za nacionalizam pa joj je otuda preostajala oportuna pozicija takozvane nacionalne levice, odnosno sistemske u (neo)liberalizmu. Takva, kao ’’slavka levica’’ u poluperifernom kapitalizmu je podobna i za ’’domaćinsku’’ Srbiju. 

Ostvarljivost je najveći problem levice. A da ne završi u etatizmu, nacionalizmu, terorizmu, ili u socijalnom liberalizmu kao surogatu koji ne negira osnovne premise kapitalizma. Svođenje Kine na mandarinski komunizam je prililčno redukcionistiko, a oduševljavanje Madurom avanturističko. 

U ovoj idejno-akcionoj zbrci emancipacije od loših delova prošlosti i traženja inspiracije u njoj za novu borbenu paradigmu dragocene su knjige koje demistifikuju marksizam i njegove revizionističke derivate. Na primer, „Kapitalizam i šizofrenija“ Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu.

I aktuelni protesti protiv Vučića pokazali su i primetnu ali konfuznu levičarsku orijentaciju koja se ogleda u parolama o „promeni sistema“. To je samo relativno ideološko osveženje u okruženju standardnih varijanti takozvanog demokratskog nacionalizma, sabornosti, ili uobičajenih građanskih demonstracija samosvesnih ljudi koji se opiru uzurpacijama institucija i medija od strane režima, koji zaista žele humanije društvo, ali koji ne osporavaju kapitalističku suštinu Srbije i njenih stremljenja. Teško je danas čuti govore kao nekada onaj Zorana Dragišića, lidera zaboravljenog Pokreta radnika i seljaka: „… Nećemo biti nadničari na sopstvenim njivama i fabrikama koje su gradili naši očevi…“ Kao Dimitrije Tucović u „Šećerani“. Naprednjaci su se 2012. predstavili i kao socijalni pokret žrtava tranzicije. Od socijalizma su preuzeli etatizam, klijentelizam i voluntarizam.  Aktuelni protesti nisu primarno socijalni. Jer ovo su ipak „devedesete sa punim izlozima“.  

Vučić je sa preuzimanjem penzionerskog PUPS-a više pojačao socijanu komponentu svoje koalicije nego sa privlačenjem Dačićevih socijalista. Vučiću sigurno nije najbitnije da je Rasim Ljajić s njim zato što je „socijaldemokrata“. Zvanično su socijaldemokrate i Nenad Čanak i Milorad Dodik, socijalisti su nominalno i Milo Đukanović i Aleksandar Vulin. Pa i partija Vladimira Žirinovskog se zvala Liberalno-demokratska. I kad se pogleda aktuelno stanje evropske socijaldemokratije, koja još ne može da se oporavi od „trećeg puta“ Blerovih laburista i Šrederovih socijaldemokrata možda je zaista Lenjin bio u pravu kad je imao loše mišljenje o socijaldemokratiji, lošije nego čak Hitler o Austrougarskoj. 

Profesor sociologije Todor Kuljić u studiji – „Prognani pojmovi“ – Neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu (Klio, 2018). priznaje da je teško, ne samo zbog demonizacije „leve prošlosti“, ponuditi održivi projekat budućnosti na levim principima. 

Sovjetsko vreme profesor Kuljić zove Blohovom metaforom „mračni progres“. U 21. veku Komunistička partija Kine nema ambicije da se ponaša kao sovjetska partija. Globalna protivteža se čeka. Profesor naglašava da je pojam socijalna revolucija stigmatizovan. Ako neko promoli nos iznad limita kao Ciprac nekada, stižu poverioci da ga urazume. Tu je i NATO kao čuvar demokratije. Profesor Kuljić ističe samosumnju kao metodološki princip, a ona u idejnoj sferi podrazumeva i samosumnju u neoliberalnu demokratiju i njene semantičke hegemone. Nije dovoljna samo procedura. Ta sveta krava idealizovanog kapitalizma ne može dati odgovore na zjapeća pitanja kao što je nezaštićena radna snaga, ili prekarijat kao moderni proletarijat. Neoliberalni kapitalizam rađa ponekad nostalgiju za socijalizmom, slaže se profesor, ali upozorava da medijski kič nostalgije nije antikapitalistički nego romantičarski parališući. „To je sećanje na ušuškano društvo s vlastitim supkulturnim sistemom ili nostalgija za nacionalnim mirom u SFRJ“. Melodrama levice. 

I levica se danas iscrpjuje u novogovoru - civilno društvo, ranjive grupe, inkluzija… I ona gubi podršku zbog  lažnih osećanja pripadanja, zavodljivost konzumerizma je neosporna, uljuljkanost u „goblin režim“ medijske aljkavosti i lenjosti utiče i na takozvanu klasnu svest, nacionalizam postaje surogat solidarnosti. Popularni pojmovi  ’’naratiiv’’ i ’’identitet“ diskvalifikuju društvenu introspekciju, samopropitivanje i katarzu. 

Nakon pada Berlinskog zida, usledio je tragizam levice, ali se zaboravlja da u Srbiji pad Berlinskog zida nije referentna tačka već su to devedesete godine, odnosno određivanje prema njima. Mira Marković maltene nije vadila humanizam iz usta pa ga nije ni sačuvala ni rehabilitovala. Kao što malo ljudi zna da se Radomir Konstantinović grozio što se na demonstracijama protiv Miloševića devedesetih godina skandiralo „bando crvena“. Ti mladi ljudi ne razumeju neke stvari, govorio je prijateljima.

Bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford okarakterisao je stanje u Regionu kao „cirkus na nivou lokalnog simbolizma“. Taj „simbolizam“ sužava perspektivu ili izaziva provincijalnu geopolitičku megalomaniju. Jedan socijalni psiholog mi kaže da se ovde u Srbiji radi o „metafizičkom defektu“. Dijagnoza je atraktivna ali ona u sebi nosi izvesnu amnestiju za političke i kulturne elite čija je odgovornost presudna.

Tamo gde Titov ideolog Edvard Kardelj govori o „društvenoj svojini“, to će kod Tome Piketija biti „društveni kapital“. Kod Piketija, ma koliko bio savremen (neo)marksista prosituan je hroničan problem levice – preraspodela, odnosno ’’progresivno oporezivanje“.  Piketi tvrdi da su potrebne jake institucije da preuzmu kontrolu nad ekonomskim snagama koje treba da služe kolektivu i zajedničkom interesu. To nije lako upodobiti demokratiji ni kad je ’’moderno“. 

Kapital u 21. veku Tome Piketija brzo je postao bestseler i proglašen za „novi Kapital“. Ni Piketi nema teorijske snage da parira suštinskoj tezi Karla Popera da princip jednakosti negira princip slobode, kao što teško daje jasne odgovore na nerešeno pitanje još od Marksovih vremena – da li je sloboda više antropološka ili istorijska kategorija? Može li reanimirana Marksova misao biti delotvorna i u sve zloslutnijoj fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora? Trampova agenda banalizovala je ideju Bernija Sandersa o skandinavizaciji američkog kapitalizma.

Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio, parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem – to sad zvuči prilično zlokobno. Pa čak ni kad lakanovski staljinisti, kako to voli da kaže Slavoj Žižek za sebe ne žele novu lenjinističku partiju, već samo žele Lenjinovu istorijsku šansu. Lenjin je govorio da ne postoji idealna revolucioarna situacija. 

Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle Petog oktobra knjigu čudnog formata koja se zove „Zbogom partije“ (Ljudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Problem nije, piše tamo, u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo pažnje obraćao na ovo levičarenje, ali sad to uverljivije zvuči. To – solidarnost. O čemu je pokojni papa govorio. I čega tako malo ima u „Belom lotosu“.  

Profesor i kolumnista Gardijana Gej Stending bio je otkrio prekarijat – novu klasu u usponu. U prekarijatu gde solidarnost (u smislu levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Novinari u Srbiji su, na primer, u velikoj većini prekarijat. Ali u SFRJ nisu bili proletarijat.

Tokom jedne partije preferansa u Čanju na sportskim igrama Sindikata zdravstvenih radnika Srbije, negde u sredini dosovske vlasti, tadašnji sindikalni vođa Milenko Smiljanić ponovio mi je svoje reči iz Takova kad je prisustvovao obeležavanju Drugog srpskog ustanka, da će pravi „treći srpski ustanak“ biti tek onaj radnički. Smiljanić mi se u jednom razgovoru poverio, da mu je Zoran Đinđić, dok su bili na nekoj vrsti seanse iz socijalnog dijaloga, onako polušaljivo skrenuo pažnju kako je sa svojim stavovima „skliznuo u kardeljizam“.

Svojevremeno je čitanje Kardeljevih sabranih dela pred spavanje bilo garantovano siguran lek za odvikavanje od socijalizma i jugonostalgija. Ali, kako je vreme odmicalo a socijalno-četnički dijalog nije davao opipljive rezultate, pa još kad je došlo do globalnih preispitivanja neoliberalizma, kardeljizam ne može biti baš „afrička šljiva“ prekarijata, ali povod za razmišljanje može. I zbog ’’udruženog rada’’ i zbog ’’odumiranja države’’. 

Za kraj ipak malo Kardeljeve lucidnosti: Bliski saradnik Ivana Stambolića prepričao mi je razgovor Draže Markovića s Kardeljom. Draži nije bilo jasno zašto je Kardelj postavio trojstvo u kulturnoj politici: Prvo imaš sekretarijate za kulturu, pa SIZ-ove (samoupravne interesne zajednice), pa KPZ (kulturno-prosvetne zajednice). Dakle, imaš kontrolu (sekretarijati), pare (SIZ-ovi), i tribinu (KPZ). Kardelj mu je odgovorio: Ako Rusi dođu, neće moći sve da poklope, nešto će preostati od ovo troje. Kardelj je bio opsednut sovjetskom invazijom i okupacijom, kao što je Džoni Štulić paranoično strepeo da će Sovjeti da izvrše atentat na njega. 

Jednom kad je neko pitao Kardelja hoće li da ide na derbi Zvezda – Partizan, on je odgovorio da je to gledao prošle godine. 

Kad je nekom prilikom Pero Zubac pred Titom i svitom recitovao „Mostarske kiše“ Kardelj ga je, kad je ovaj završio, pitao – a jel’ bilo posle nešto?

Tito je rekao da se to ne pita.