Zašto se tako rado pominje Tito kad se Vučić i njegovi hvale izgradnjom autoputeva i ostale infrastrukture, a zašto se Tito ignoriše kad je reč o antifašizmu i borbi protiv okupatora? Na pomalo neočekivano naglašenom obeležavanju ’Dana borca’, specijalna izaslanica predsednika Vučića-premijerka Ana Brnabić, govorila je nadahnuto o slobodi, ali nije pominjala Komunističku partiju, Tita i članove Politbiroa koji su doneli odluku o ustanku. Malo je apsurdno da se s toliko pijeteta od strane Vučića i Dačića govori o KP Kine, povodom veka postojanja ove najuspešnije autoritarne organizacije u istoriji, a da se stidimo Komunističke partije Srbije (Saveza komunista), čija se istorija nakon Osme sednice doduše sramno završila, ali koja je prethodno obezbedila veliki modernizacijski iskorak Srbije. Što naravno ne umanjuje elemente sprovedenog ’klasnog genocida’ nakon oslobođenja u staljinističkoj fazi do 1948. kao i potonji revizionistički (samoupravni), ali suštinski boljševički legitimisan jednopartizam.

Milošević je ’Dan borca’ održavao kao zvanični državni praznik po birokratskoj inerciji, dok su ga dosovske vlasti nakon Petog oktobra ekspresno ukinule kao praznik (2001). Vučić ga je, evo, rehabilitovao, poluformalno, jer ’Dan borca’ ipak nije vraćen kao državni praznik. Vučićev ’keč ol’ je fleksibilan i temporalnio inkluzivan. Tako je i Žikica Jovanović Španac ovih julskih ustaničkih blagdana postao deo ’keč ola’, što ne znači da su iz ’keč ola’ ispali Bogdan Lončar i Milenko Braković, žandarmi koje je Žikica upucao 7. jula (Dan ustanka) u Beloj Crkvi kod Krupnja. 

Svečana akademija povodom ’Dana borca’ u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je mnogo srećnija od ovogodišnje akademije povodom Dana pobede nad fašizmom održanoj na istom mestu, a koja je garnirana ljotićevskom poetikom. Antifašizam, sloboda i prolivena krv za nju su težište govora premijerke Ane Brnabić na Akademiji za ’Dan borca’. Čujem da se i ona iznenadila neprijatno zašto tako dugo ovaj dan nije dostojanstveno obeležavan. Sad smo sasvim sigurni da Vučić iz ove faze ne bi dozvolio ni Vesiću ni Šapiću da skinu petokraku sa gradske kuće (Starog dvora) kao što je to Đinđić uradio. To je Putinovski model koji ume da oslobodilački senzibilira oprečne tradicije i ideologije.

Govoriti o ’Danu borca’, a pomenuti samo Ribnikare, ne i Tita i članove Politbiroa, je kao govoriti o ’Beogradu na vodi’, a ne pomenuti Vučića i Sinišu Malog. Mada, ni Draža ne prolazi mnogo bolje. Ni ovaj režim ne priznaje ’treći srpski ustanak’ na Ravnoj Gori u maju 1941, a u Pranjanima na ’Halijardu’ Vučić ne pominje Dražu direktno. Kad je jedan moj matori zemljak iz okoline Požege slušao Vučića u Pranjanima cinično je prokomentarisao da nije znao da mu je deda bio ’slobodoljubivi seljak’, a ne i četnik. Dobro, pomene Vučić ’ravnogorce’ kao soft eufemizam za četnike koji su tokom ratova devedesetih i kasnije dobili mnogo novih varijanti i značenja. Ni ta, kao ni ona stara uglavnom, nisu prikladana za Vučićev neotitoistički imidž koji sigurno nije ono čemu su ga učile vojvode Šešelj i Nikolić i s čime se intimno ne mire ni Vučićevi korisni idioti s desnice. Ipak, propagandom na fonu devedesetih Vučić uspešno kontroliše par miliona pripadnika ’naroda na revers’ koje bi neki mladi, novi, Šešelj očas posla zapalio i usmerio protiv Vučića kome jedina realna pretnja može doći samo sa desnice. Čak je i ’džihad zelene agende’ jalov bez domaćinske – desne Srbije.

Iako se nadovezao na našu noviju tradiciju da veličamo vojske a ignorišemo vrhovne komandate – Alekasndra, Tita i Miloševića, jer nas vraćaju u objektivniju istoriju  – Vučić je ipak napravio iskorak za Aleksandra Prvog Karađorđevića. Vućić i Vuk Drašković su zaslužni za njegovu rehabilitaciju. Bar kao Ranković i Vulin za Apisovu.

Dakle, na sednici Politbiroa CK KPJ u vili Vladislava S. Ribnikara, 4. jula 1941. pored Tira prisustvovali su i Ranković, Đilas, Tempo i Ivo Lola Ribar. Na tom sastanku oformljen je Glavni štab partizanskih odreda Jugosavije. Ali, priča o ’Danu borca’ je nekompletna bez priče o ’Petoj zemaljskoj konferenciji’ KPJ održanoj oktobra 1940. u Zagrebu. To je na neki način bio ’mikrokongres’ KPJ.  

Ono što je kuća Ribnikara bila za sednicu Politbiroa 4. jula 1941. to je za ’Petu zemaljsku konferenciju’ bila kuća Srećka Džamonje, profesora francuskog jezika i oca vajara Dušana Džamonje, u zagrebačkom naselju Dubrava. Konferencijom je boljševički rukovodio (u radničkom kombinezonu) novi generalni sekretar partije Josip Broz Tito. Tada su izabrani Centralni komitet i Politbiro zaslužni za ’Dan borca’. Na Konferenciji partija ukazuje na opasnost agresije fašističkih zemalja na Kraljevinu Jugoslaviju. Titove reči sa Konferencije jedno su od najozbiljnije ispunjenih političkih obećanja: „Drugovi, pred nama su odlučujući dani. Naprijed sada u konačnu pobjedu. Iduću konferenciju moramo održati u oslobođenoj zemlji i od tuđina i od kapitalista!“. I tako je bilo. I za sve one koji svaki čas kukaju kako im je teško u borbi za svoje ideale, podsećanje da je od 22 izabranih članova CK KPJ iz Dubrave u toku rata poginulo petoro, a 18 je proglašeno za narodne heroje. Ako Ana Branbić nije pominjala one koji su doneli odluku o ustanku, mogla je da pomene bar Petra Lekovića koji je proglašen za prvog narodnog heroja Jugoslavije, a sumnjamo da bi današnji maturanti pogodili ko je taj čika bio.

Što se tiče partijske hijerarhije, čini se da bi bilo prikladnije da je Vučić ’generalni sekretar’ nego predsednik partije. Ne ’gensek’ kao što je on bio u radikalima, ili Gorica Gajević u socijalistima, već kao ’generalni sekretar’ u kompartijama, kao Broz ili brat Si. I vođa i učitelj. Ali ne treba ni preterivati. Učešće SNS u obeležavanju veka KP Kine ne znači manje dobre odnose sa nekim evropskim narodnjacima ili Jedinstvenom Rusijom. Pa i sama SNS je neobična sinteza Šešeljevih radikala, demohrišćana Angele Merkel, KP Kine i LDP-a. Plastelinska masa koju vođa oblikuje po svojim potrebama i vizijama. Sa stabilokratskim saveznikom Orbanom Srbija je konačno dobila viziju onoga što želi – da uđe u EU ali pod svojim uslovima. Kako samo posle Orbanovih ’sedam tačaka’ i julovci i radikali postaju evrofanatici. Sa ovakvom Višegradskom grupom i dobrim odnosima sa Austrijom, čini se da bi Vučićeva Srbija pre ušla u neku novu Austrougarsku (suverenistički savez naroda i neliberalnih demokratija) neko u briselsku EU. 

Akademija za ’Dan borca’ bila je sve samo ne ono što je Koštunica davno formulisao kao ’svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu’. Ne, Ana Brnabić kaže kako ’zna da mnogi žele danas da deo toga zaboravimo, da proglasimo za grešku’, a onda je upitala – ’ali ako to ikada sebi dozvolimo, zar nećemo brišući taj deo istorije izbrisati i sebe’. Ona je naglasila da je danas mnogo različitih pogleda na prvu i drugu Jugoslaviju i na jugoslovenski ideal kojem su mnogi iskreno težili. Tačno. Ali vreme ide. Suverena Hrvatska ili entitet Republika Srpska, na primer, već su nadživele Kraljevinu Jugoslaviju, dok YU Grupa postoji više od SFRJ, a Riblja Čorba i Kerber su tu negde sa SFRJ po stažu. Od Kosovske bitke 1389. do pada Smedereva 1459. vremenski maltene staju dve Jugoslavije koje su generacijama bile univerzum dok im je period srpske države od Kosova do Smedereva bio neki tren utopljen u ’pet vekova ropstva’. 

Vreme zanemarujemo i kad pričamo o penzionerima. Pa kažemo – oni su za Vučića, i to kao da su to isti oni penzioneri koji su bili za Miloševića. Kao da su penzioneri statična kategorija. Pa sada su mnogi ’devetomartovci’ penzioneri. Sredovečni ljudi – opozicionari za vreme Miloševića, sad su penzioneri. Mladi danas mnogo više podržavaju Vučića nego nekad Miloševića. 

Slovenija i Hrvatska su se 1991. godine odvojile od Jugoslavije. Slovenija je ove godine 25. juna kao članica EU proslavila trideset godina nezavisnosti. Tim povodom učestvovao sam u jednoj regionalnoj anketi s pitanjem koji događaj smatramo simboličkim ili faktičkim početkom raspada Jugoslavije?

Da li se SFRJ raspala sa Ustavom 1974. ili 1981. na Kosovu sa albanskim demonstracijama, odnosno iste godine u Međugorju sa navodnim ukazanjem Gospe? Možda se raspala s Miloševićevim govorom na Gazimestanu, možda sa pucnjima Keljmendija u Paraćinu, možda na Maksimiru, možda na poslednjem kongresu Saveza komunista, a prilično čvrsta je i teza da je afera ’Agrokomerc’ simbolički početak kraja.

Moj odgovor je ipak bio da se simbolički raspala 1984, na proslavi ’Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata’ u Mariji Bistrici iako papa Vojtila nije došao jer mu je državni vrh SFRJ to uslovio posetom ’Kući cveća’ i Jasenovcu. Onaj državni vrh koji tako olako smatramo antisrpskim.