Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović (1928), tipičan je primer koliko varljiva mogu biti insistiranja na principijelnosti u politici. Lišen bilo kakve samokritike, Jović je decenijama principijelno uveren da je srpski narod u proteklom veku izigran i prevaren. To je poruka i njegove najnovije knjige ’Velika prevara’ (drugo i prošireno izdanje, Službeni glasnik, Beograd, 2020).

Jovićeva ključna teza koju on ponavlja u intervjuima, pa i u poslednjem u ’Večernjim novostima’ je ta da su sve odluke Komunističke partije Jugoslavije o rasturanju Jugoslavije donete pre postojanja KP Srbije, kao i da je glavni zadatak Josipa Broza Tita bio da se domogne vlasti kako bi izvršio odluke Četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu 1928. o rasturanju Jugoslavije i obespravljivanju Srba. Inače, Tito KPJ preuzima 1937. 

Ali, krenimo redom: I pre korona krize bitno sam redukovao broj slava na koje idem. Glavni razlog je verovatnoća da će preko stola da mi se naklati neko ko će da mi ’pod gasom’ objasni kako je sve davno odlučeno na Drezdenskom kongresu i da je ovo što nas je zadesilo samo sprovođenje nauma. Jednom mi se čak desio dupli program: Taksista mi je, vozeći me na slavu, objasnio šta je ustvari Bžežinski zaista projektovao, da bi me na samoj slavi sačekao tip koji mi je objasnio da je sve ovo što upravo živimo rešeno davnih dana – gde drugde nego na Drezdenskom kongresu. Inače, taksista je nekad bio šef prodavnice štofova na meru, dok se ovaj koji me je sačekao na slavi u tom trenutku bavio ugradnjom PVC stolarije.

Epidemija je redukovala broj gostiju na krsnim slavama pa će tako ostati neispričane mnoge priče o Bilu Gejtsu, o korona virusu pronađenom u zaleđenom bakalaru u Japanu, a bar namera Vučićeve države da uveze vakcine i sa Zapada i sa Istoka ostavlja mogućnost da izađemo iz geopolitičke hipokrzije i konačno se prebrojimo ko je za kakav spoljnopolitički pravac zemlje.

Demostatova istraživanja su pokazala da je većini građana Srbije srce na Istoku (Rusija i Kina), ali kad je, recimo, budućnost njihove dece u pitanju, pre bi se opredelili da im se deca školuju, rade i leče u EU i SAD. Vakcina je idealan povod da se usklade briga o zdravlju i geopolitičke simpatije. 

Davno je Teodor Adorno definisao autoritarnu ličnost kao osoben sklop crta ličnosti, stavova i vrednosti, tipičan za pojedinca koji ima izrazitu antidemokratsku orijentaciju. Na osnovu niza psihometrijskih istraživanja Adorno je sa saradnicima definisao karakteristike autoritarne ličnosti i konstruisana je F skala za merenje stepena autoritarnosti. Korišćenjem F skale Adorno i saradnici izdvojili su devet karakteristika autoritarne ličnosti među kojima je i sklonost da se veruje da svetom vladaju opscene stvari, tajna udruženja i velike zavere. Razrađujući Adorna, verovanje u temporalnu snagu, istorijsku hipertrofiranost Drezdenskog kongresa je nepogrešiv simptom autoritarne ličnosti. Onaj ko veruje na ovaj način u produženu ruku Drezdenskog kongresa, obično veruje i da se Amerikanci nisu spustili na Mesec, već da su sve to snimili negde u pustinji Arizone, iako je 2018. Demian Šazel snimio solidan First Man, sa Rajanom Goslingom u ulozi Nila Armstronga, gde bukvalno vidimo kako izgleda kad to zaista snimi Holivud i još napravi omaž Kjubriku i njegovoj 2001: A Space Odyssey.

Demostatova istraživanja o stavovima u kontekstima korone pokazuju autoritarnu korelaciju između verovanja u zavereničke namere Bila Gejtsa da s vakcinama čipuje ili smanji stanovništvo na planeti do optimalne milijarde i posledica koje i danas trpi srpski narod zvog sprovođenja u delo odluka famoznog Drezdenskog kongresa KPJ.

Najveći apsurd zagovornika moći ’protokola drezdenskih mudraca’ je taj da su komunisti obnovili Jugoslaviju oružanim putem samo zato da bi je posle postupno razorili po principma Drezdenskog kongresa koji nije uvažio čak ni Lenjinovu tezu o oslobodilačkom karakteru srpskih ratova - dva Balkanska i jednom Velikom. 

Dokument Drezdenskog kongresa – ’Rezolucija o privrednom i političkom položaju’, predviđa da će se KPJ boriti protiv veštačke versajke Jugoslavije, protiv hegemonije srpske buržoazije i okupatorske vojske, za uspostavu nezavisne Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje. Posebna pažnja posvećena je nacionalnoj i državotvornoj emancipaciji Albanaca. Pukim preslikavanjem odluka Drezdena o borbi protiv velikosrpske hegemonije na dijalektiku raspada SFRJ, teško ćete objasniti zašto je Tito pospešivanjem doseljavanja nepovratno ojačao srpski element u Vojvodini, kao što ćete već potegnuti kao argument zabranu povratka Srba na Kosovo posle Drugog svetskog rata?

Harvardski profesor Majkl Ignjatijef, dugogodišnji kolumnista Obzervera, Tajma i Njujorkera, BBC autor, uočio je Titovu antidrezdensku kontradiktornost - da je ovaj zaista potiskivao Srbiju kao federalnu jedinicu (nivelisao je), ali je vojsku i policiju napunio prekodrinskim Srbima kao zahvalnost za njihovu lojalnost u ratu, dok se srbijanaca, kako je Milovan Đilas procenio, plašio zbog njihovih pretorijanskih tradicija i svog kominternovskog refleksa. 

Za krvavi rasplet jugoslovenske drame komunisti su krivi samo u onoj meri koliko su bili nacionalisti. Uključujući i Boru Jovića. Činjenica koju ne može da promeni ni mistika Drezdenskog kongresa je ta da je komunistička Jugoslavija 1990. imala veće evroatlanske perspektive od većine sovjetskih satelistkih država. 

Drezden je sladak za skidanje odgovornosti: I kod Borisava Jovića, predsednika Predsedništva SFRJ od maja 1990. do maja 1991. Da li su tenkovi koji su 9. marta 1991. izvedeni na beogradske ulice, da bi malo kasnije otišli na Vukovar, bili Jovićev, Miloševićev i Kadijevićev odlučni otpor drezdenskoj uroti? Ili je to simbolički najpre bio 14. vanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije janura 1990? Jović nekad zbori formalno tačno, a suštinski tragično pogrešno. Ostrvljujući se na Ustav iz 1974. on tvrdi da je po njemu - krajnje apsurdno -protivustavna bila aktivnost države (savezne valjda), da se zaštiti, a ustavna bi bila sececija. Ali, bez Hrvata i Slovenaca, nema nikakve ni prave jugoslovenske savezne države. Miloševićev provizorijum SRJ uvredljivo je zvati ’trećom Jugoslavijom’. Tek danas kad nam se otvara perspektiva ’malog šengena’. 

 Za bolje razumevanje Drezdenskog kongresa preporučujemo ogled Koste Čavoškog ’Sporno boljševičko nasleđe’, objavljen u knjizi ’Revolucionarni makijavelizam’ (1989). Od uređenja Jugoslavije uvek je bilo bitnije pitanje njene legitimnosti. Čavoški naglašava da su komunisti napustili drezdensku politiku razbijanja versajske Jugoslavije, ali i zapaža i neobične podudarnosti koje mogu svodočiti o izvesnom kontinuitetu ove politike. On je ogled pisao pre ratova koji su epilozima -  avnojevskih granica bez avnojevskih principa - dali drezdenske asocijacije, ali je i dalje ispravnije umesto o konspirološkom usudu govoriti o neobičnim podudarnostima.

Kad se pokrene slavsko-kafanska tema Drezdena, retko ćete čuti da je kod Kominterne nacionalno pitanje, a što lepo objašnjava Čavoški, ustvari bilo izvedeno pitanje, odnosno da je ono bilo instrumentalizovano zarad klasne borbe. Odnosno, nacionalno pitanje nije vrednost po sebi. Drezdenski kongres je najbolja potvrda ovako instrumentalizovanog pristupa nacionalnim pitanjima. 

Na Drezdenskom kongresu je osuđena desna frakcija koju je personifikovao Sima Marković sa stavom da je stvaranje Jugoslavije bio progresivan istorijski čin. AVNOJ nije bio Drezden u Jajcu već federalistički akt, a zar sad i Milorad Dodik ne bi prihvatio ’drezdenske principe’ samoopredeljenja do otcepljenja. Govoriti o Drezdenskom kongresu kao sudbinskom za državice i entitete nastale na razvalinama SFRJ je kao govoriti da je broj žena na bitnim funkcijama u Vučićevom režimu posledica toga što je Drezdenski kongres posvetio bitnu pažnju ženskom pitanju. A, jeste je bio posvetio.

Pogrešna procena iz Drezdena da se Jugoslavija posle atentata na hrvatske poslanike predvođene Stjepanom Radićen nalazi u predrevolucionarnoj situaciji, i pozivi na oružani ustanak, doveli su do velikog pada popularnosti komunista koja je obnovljena tek politikom narodnog fronta, antifašizma i federalizma tokom rata.

Već krajem 1934. na Čertvrtoj zemaljskoj konferenciji u Ljubljani, KPJ poziva na oružani ustanak protiv režima, ali izostavlja poziv na rasparčavanje zemlje.

Milošević se (kao i Bora Jović) zaista oslobodio kominternovskog kompleksa o ’hegemoniji’ srpskih komunista, ali je njegova politika takođe bila duboko antifederalna. Ali Sloba i Bora nisu imali ono što jeste Marko Nikezić – Jugoslavija Srbima ne treba više nego drugima!

Uglavnom ’protokoli drezdenskih mudraca’ ostaju vitalni u srpskom arhetipu bar koliko i snaga ideja Garašanina i Moljevića u hrvatskom.