Stvarno, šta bi bilo gore ’za srpsku stvar’: Da su Hrvati 2018. u Moskvi postali prvaci sveta u fudbalu ili da je pre neki dan film ’Quo vadis, Aida?’ Jasmile Žbanic o Srebrenici dobio Oskara? Kao što su nas Francuzi ’spasili’ te 2018, da se na godišnjici ’Oluje’ na tvrđavi u Kninu ne pojavi još i mundijalska ’Zlatna boginja’, sad su nas u konkurenciji za najbolji strani film simpatični danski pijanci spasili od naricanja i metanisanja po nacionalnim televizijama o još jednom udaru na ’mnogostradalni narod’ (srpski). Sreo sam i jednog poznanika – pripadnika takozvanih patriotskih (ali i nemiloševićevskih) nacionalnih snaga – ’demokratskog nacionalistu’, dakle – i stekao utisak da mu je čak pomalo žao što nije ’Aida’ dobila Oskara jer bi tek onda imao šta da kaže. 

Uglavnom danski film ’Još jedna runda’ (Druk, Another Round) reditelja Tomasa Vinterberga dobitnik je ovogodišnjeg Oskara u kategoriji za najbolji film na stranom jeziku. Bilo je i smušenih izjava razočaranih građana Sarajeva koji ne mogu da shvate da je Oskara dobio film o pijanstvu, a ne o genocidu. Da je film otrežnjenja izgubio od filma opijanja.

Davne 1985. Oskara za strani film dobila je argentinska ’Zvanična verzija’ (La historia oficial) Luisa Puenza. U konkurenciji su tada bili i ’Otac na službenom putu’ Emira Kustrucie i ’Pukovnik Redl’ Ištvana Saboa. Objektivno, i ’Otac’ i ’Redl’ bili su bolji filmovi od nagrađenog argentinskog, ali u to vreme tema o traumama argentinskog društva za vreme vojne hunte bila je aktuelnija od Informbiroa (Kusturica) i Austro-Ugarske (Sabo). Što naravno ne znači da je sad pijanstvo danskih profesora u krizi srednjih godina bitnija tema od Srebrenice. Ili od Jasenovca (’Dara iz Jasenovca’). Kao što je opskurno ’Daru’ i ’Aidu’ doživljavati kao duel, maltene kao utakamicu. Ili još morbidnije – navijati za njih kao za predstavnice na Pesmi Evrovizije. Onome ko ima cementiranu predstavu da je u Jasenovcu ubijeno 700 hiljada Srba, a u Srebrenici 2,5 hiljada Bošnjaka ali kao podvala Srbima od strane neprijateljskih stranih službi, teško je da shvati kako je neko ko je onako dirljivo odigrao ’našeg Slobu’ (Boris Isaković), mogao da igra i u bošnjačkoj propagandi našeg đenerala Ratka Mladića. Takva percepcija sveta i istorije, glumce tretira isto kao i advokate. Sećate se koliko je samo puta i ’patriotska’ propaganda u Srbiji naglašavala da je advokat Srđa Popović branio Paragu, Tuđmana, Šeksa, Čička, istovremeno ignorišući da je Srđa Popović branio i Dobricu Ćosića, Gojka Đoga, Vojislava Šešelja i Željka Ražnatovića Arkana. Pa ni lekari ne leče po ideološkoj bliskosti. Ali trebalo je potvrditi da je Popović zagovornik NATO bombardovanja Srbije ili da zahtevima da se istraži politička pozadina ubistva Đinđića podriva državu.

’Još jedna runda’ u vreme korone deluje kao film iz prošlog života. Fenomen otuđenja sredovečnih indisponiranih muškaraca iz srednje klase u jednom od najsrećnijih društava na svetu (danskom), danas je zaista melanholičan iako to nije ona sad već i anahrona predkoronaška melanholija na kojoj je projektovan Vinterbergov film.  Teskobu filma pojačava saznanje da je Vintenbergova kćerka Ida poginula tokom snimanja filma.

Mads Mikelsen glumi profesora Martina koji sa svoja tri prijatelja (kolege) odluči testirati uticaj alkohola na njihove živote. Ispočetka, oni su poletni i energični - alkohol je katalizator - ali kako odlučuju piti sve više i više tako se njihovi životi dodatno raspadaju. Martin nastavlja piti sve dok ga supruga Anika ne odluči napustiti.

Vintenberg je precizno istražio jedan spektar opijanja kako bi napravio film koji slavi život. U dugačkoj, gotovo karnevalskoj sceni dekoncentrisane kamere na kraju filma, došlo se do katarze, mada je nešto ostalo nedorečeno – možda baš ono što se krije u konstataciji Svetislava Basare: ’Nismo mi alkoholičari zato što pijemo, već pijemo zato što smo alkoholičari’.

’U ovoj državi svi piju kao manijaci’, kaže Martinova žena Anika. Bio sam u Danskoj i nazočio, što kažu Hrvati, tradiciji i praksi opijanja. Problem je samo što je odavanje alkoholu tamo skup sport za čoveka naviknutog na diskontne cene alkohola po Srbiji. Mada su se i u Srbiji promenile stvari: Sad evo kao već stariji novinar i ne poznajen mlade novinare koji cirkaju, a kad sam bio mlađi novinar maltene nisam sreo starijeg novinara (pa i novinarku) koji nije cirkao. Flaše su stajale i po redakcijskim stolovima kao i piksle naravno.

Alkoholni eksperiment danskih profesora zasnovan je na stvarnoj ideji norveškog psihologa Fina Skarderuda, da je čovek sa do 0,5 promila alkohola u krvi opušteniji i kreativniji. Odnosno, da trezan čovek ima deficit alkohola u organizmu, na primer kao što neko ima deficit vitamina D. Četiri dekompenzovana profesora u pokušaju bekstva od rutine prihvataju režim Ernesta Hemingveja, da piju samo radnim danima i to do osam uveče. Na Zapadu su inače najbrojniji bili vikend pijanci, kao što su to u Srbiji pijanci ’tradicionalisti’.

Danski pijanci poštedeli su i Vučića i Dodika pritiska koji bi izazvao Oskar za ’Aidu’. Eto možda bi umesto omiljenog Lajbnica (’dovoljni razlog’) Vučić sad mogao u panteon svog citiranja da uvrsti i danskog filozofa Serena Kjerkegora čiji se egzistencijalizam i ’pojam strepnje’ osećaju u ’Rundi’. Kjerkegorova knjiga ’Pojam strepnje’ sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Anksioznost, izvedena iz ovog filozofskog učenja, inicirana je strahom od neuspeha. Nenamerna paralela sa našim iskustvom je ta da Martin tek pijan postaje đacima zanimljiv profesor istorije, dok je naša istorija često ’pijana’ (kafanska i špajizarska) i kad je trezni profesori interpretiraju. Inače, špajizarski tip pijanca je onaj koji ne pije javno ali svaki čas navraća do špajza da potegne.

I pored mnogih napravljenih kompromisa sa filmskom industrijom, u ’Rundi’ Vinterberg ipak ostavlja diskretne tragove ’Dogme 95’, radikalno-eksperimentalnog filmskog pokreta otpora iluzionističkom mejnstrimu koji je 1995. utemeljio sa Lars von Trirom. Ovde je ’Dogma’ prisutnija u alkoholičarskom paktu Martina i njegovih prijatelja, nego u samom naturalističkom načinu snimanja.

Vrlo moguće da je ’Još jedna runda’ možda ponajbolji ’drinking movie’, još od ’Napuštajućeg Las Vegasa’ Majka Fidžisa iz 1995. u kome je Nikolas Kejdž kao Ben Sanderson pomerio nihilističke granice opijanja. Opet, ’Vegas’ je i velika ljubavna priča za razliku od ’Runde’ koja demistifikuje ljubav (posebno bračnu) u najsrećnijoj zemlji na svetu i katarzu traži u prijateljstvu.

Moj lični problem dok sam gledao Martina je taj da mi se uvek pričinjavao Galen Erso koji je konstruisao prvu Zvezdu smrti u Star Wars priči, a koga tako dobro glumi Mads Mikelsen u Rogue One: A Star Wars Story (2016). Tokom gledanja na umu mi je bilo i objašnjenje danskog prijatelja koji mi je davno u Kopenhagenu rekao da će njegovim zemljacima ako bude ’stani-pani’ očas posla izrasti sa strane vikinški rogovi. To je rekao malo i cinično u smislu potmulih snaga koje ja nisam mogao da osetim u ’najsrećnijem društvu’. Neke od njih korona je oslobodila na površinu.

Jedan od simptoma da je sklonost ka alkoholu krenula u lošem pravcu je tepanje omiljenom piću, pa je vinjak – vinjačić, rakija-rakijica, a pivo-’pivce za živce’. Uz to idu i šale tipa da baba od svih ’unučića’ najviše voli pelinkovac, da rakija ’klizi k’o mače niz oluk’, da rakija ’nije drska’ ili da je ’kao četnička duša’. Pa i ova ’Runda’ mogla bi biti samo ’rundica’ ako se uporedi sa ’Posebnim tretmanom’ (1980) Gorana Paskaljevića - moćnom alegorijom o totalitarizmu.

Kako li bi Martin i njegove kolege reagovali da ih je društvo poslalo kod Dr Ilića (Ljuba Tadić) koji radi u bolnici za prinudno lečenje alkoholičara. Ni Tomas Vinterberg, ni čitava ’Dogma’ ne bi lako dosegli ’poseban tretman’ doktora Ilića sastavljen od fizičkih vežbi, dijete jabukama, psihodrame i isceliteljskog dejstva Vagnerove muzike. Sa svojim pacijentima on odlazi u pivaru gde postoji problem alkoholizma na radnom mestu. U pivari se ogoljuje hipokrizija, diktatorski tip ličnosti, a alkohol postaje poluga slobode. Sve sa Batom Stojkovićem koji upadne u ogromnu kriglu piva.

Kao što je prošle godine RTS pogodila da će ’Parazit’ dobiti Oskara i emitovala ga pre prenosa ceremonije dodela, tako je i ove godine RTS pogodila emitujući ’Još jednu rundu’ pre prenosa ceremonije na čemu joj zavide kladionice.

Ali, sumnjamo da ćemo na RTS videti ’Aidu’ kao što smo videli ’Daru’ ili kad smo nekad videli Škorpione kako pucaju u leđa zarobljenih Bošnjaka. Ustvari, videćemo na RTS ’Aidu’ kad na HRT vidimo ’Daru’.