Nekome se moglo učiniti da je samit Evropske unije i Zapadnog Balkana u Tivtu organizovan da bi na njemu predsednik Srbije Aleksandar Vučić, radoznalim evropskim i regionalnim liderima mogao da priča kako mu je bilo u Kini i šta mu je sve rekao Si Điping. Ako bi neko pomenuo mogućnost prevremenih izbora u Srbiji, Vučić je mogao prisutnim liderima i birokratama da odgovori – ako ostanem pri tome da ih bude na jesen, to znači da će splasnuti tenzije u svetu, ako ih pak ne bude, znači da će se bezbedonosna situacija u svetu dodatno pogoršati. Da li iko od okupljenih glavešina u Tivtu može da garantuje Trampu sto hiljada ljudi dobrodošlice, kao što to može Vučić u Beogradu?

Srpski predsednik u Tivtu nije rekao da bi mu bilo drago da bar deo srpskog naroda – onaj u Crnoj Gori – postane deo EU, ako ova država tamo zaista uđe možda čak i 2028. godine. Što Srbija teško da može i u akceleratoru. Vučić nije iskoristio ovakvu tribinu da pred glavnim evropskim političarima nametne pitanje zašto jedna članica EU – Hrvatska, čiji je premijer Plenković bio takođe u Tivtu, destabilizuje Srbiju kroz „specijalni rat“ i „obojenu revoluciju“. Pred Samit, Vučić je naglasio:  „Otvoreno ću reći sve što imam“. Ali, u njegovim medijima se nije čulo da je „zagremeo“ na Plenkovića i isterao ga na čistac pred evropskim liderima što ruši Srbiju.

S druge strane, premijer Plenković ocenio je u Tivtu, da bi svi politički akteri u Srbiji trebalo da pokažu veći angažman prema evropskom putu svoje zemlje. Što bi po metodologiji Vučićevog agitpropa moglo da podpadne pod „specijalni rat“, ali Vučić je verovatno ovakvu izjavu doživeo kao formalnu i nije reagovao u afektu, jer uostalom i sam srpski predsednik formalno želi veći angažman Srbije na EU putu. Naivno je očekivati da Hrvatska ne bi uslovljavala i Srbiju u kojoj SNS ne bi bila na vlasti i koja bi se angažovala na EU putu onoliko koliko Plenković smatra da treba. 

Skupovi kao ovaj u Tivtu nisu pozornica za ogrtanje u srpsku zastavu ili za oblačenje majice sa sloganom i porukom. Iako možda Vučićevo ogrtanje u srpsku zastavu u Ujedinjenin nacijama neće biti zapamćeno kao lupanje cipelom Nikite Hruščova za govornicom UN. To sa parolama su trebali da urade predsednkovi lojalisti – da natpis „Srbija pobeđuje“ razviju na crnogorskom primorju. Samit je srpski predsednik, kako se to kaže – „odradio“ (otaljao) – da bi se vratio u Srbiju ne mogavši da sakrije svoju sreću uz prave evropske vrednosti - slaninu, kobasice, kulen…, u kojima je uživao sa prijateljima iz Akademije mladih i Fondacije za srpski narod i državu.

Tivat je pokazao da je Vućić samo uslovni „enfant terrible“ i da je odnos evropskih lidera prema njemu daleko od bilo kakve izolacije ili tihog bojkota. Naprotiv, srpski predsednik uvek nađe način da bude dovoljno u fokusu i ponekad ostavi utisak nezaobilaznog faktora. Zahtevi koji se isporučuju Srbiji - ako želi da uđe u EU - su odavno rutinski i očigledno u njima (reformskim zahtevima) nije suština odnosa Vučića i glavnih centara moći EU. Inače, ako bi ti zahtevi zaista bili ispunjeni (Vučić je i pre Tivta rekao da će do kraja 2026. sve biti ispunjeno što treba za EU), to bi značilo da se srpski režim reformisao, a on ne može da se reformiše a da se ne uruši. Niti u sebi ima reformističku frakciju kakvi su nekada bili protonaprednjaci u Srpskoj radikalnoj stranci. Srpska napredna stranka je nastala u septembru 2008. godine, prvobitno kao poslanički klub u Skupštini Srbije pod nazivom „Napred Srbijo“, u koji je ušlo (uz lidera Tomislava Nikolića) 17 poslanika radikala koji su posle toga izbačeni iz stranke. Naprednjaci kao projekat su ubrzo uverili EU da nude za nju prihvatljiv alternativni model u odnosu na vlast Borisa Tadića. Da će ubrzati ono što je Boris zakočio. Što danas teško ide protivnicima Vučića u Srbiji koji i dalje nemaju dominantnu alternativnu partiju. I Tivat je pokazao da srpski predsednik i iz EU i dalje crpi samopouzdanje. Njegovi komentari, na primer o REM-su krajnje ležerni. 

Doduše, vremenom je došlo do izvesnih promene u estetizaciji. Sećate se verovatno kako je Vučić kao tadašnji premijer Srbije naredio da se u Raški 14. januara 2017. godine zaustavi voz na relaciji Beograd –Kosovska Mitrovica kako bi sačuvao živote putnika i sprečio oružani sukob širih razmera. Vučić je bio doneo odluku o zaustavljanju voza nakon što su kosovske vlasti rasporedile specijalne jedinice ROSU kod Donjeg Jarinja i navodno pokušale da miniraju prugu. Voz koji su kosovske vlasti doživele kao provokaciju bio je obojen u boje srpske zastave i s freskama i ikonama srpskih manastira na Kosovu. Vučić je cinčno prokomentarisao: „To ne bi trebalo da smeta Albancima, jer su to ljudi koji su hteli da uđu u UNESCO kao nezavisna država”.

Bilo je analiza da je to namerna provokacija, ali i nepromišljenost Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju na čijem čelu je tada bio sadašnji ministar spoljnih poslova Marko Đurić. U odnosu na čarter let Vučićevih lojalista koje je crnogorska država vratila iz Tivta, Đurićev oslikani voz deluje kao da je bio spreman za Bijenale u Veneciji. Vučić se bio iznenadio za voz, nije ni znao kako voz izgleda, dok ga nije video na televiziji, kao što je i sad odgovorio kako nije znao za čarter let za Tivat, jer „neko iz mog okruženja doneo je pogrešnu odluku“. Verovatno neki „pošten čovek uzavrele strasti“, kako je povodom slučaja s oslikanim vozom govorio o Marku Đuriću. Da je tada postojala parola „Srbija pobeđuje“, ona bi sigurno bila na Đurićevom vozu. Pošto nije, bila je samo „Kosovo je Srbija“, koja izgleda sad nije bila ponesena čarterom u Tivat. A i bila bi prejaka za elitu skupljenu u Tivtu kojoj je stalo do takozvane regionalne stabilnosti. Ukrašavanje voza koji je krenuo iz Beograda ka Kosovskoj Mitrovici, platila je Kancelarija za Kosovo i Metohiju, pisala je tad „Politika“. Za sada nema tako jasne političko – finansijske pozadine čartera. Inače, za oslikavanje voza bio je organizovan javni poziv, a posao je poveren jednom grafičkom dizajneru i fotografu. Posle sam čuo od nekih ljudi da su taj voz viđali na relaciji od Kraljeva do Požege. 

Hajmo sad natrag u 1991. godinu. U vreme turneje šest republičkih predsednika u terminalnoj fazi SFRJ, koja je umesto da spreči rat postala njegova operetska uvertira. Prvi sastanak Slobodana Miloševića, Franja Tuđmana, Milana Kučana, Alije Izetbegovića, Kira Gligorova i Momira Bulatovića, održan je u Splitu 28. marta 1991. godine u luksuznoj vili „Dalmacija“, nekadašnjoj Titovoj rezidenciji. Jedna hrvatska novinarka pitala je Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada. Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman je rekao da ne bi iako mu ne manjka osobne hrabrosti. Kučan je otvoreno hteo „razdruživanje“, Tuđman taktički kao prelaznu fazu „savez suverenih država“, Izetbegović i Gligorov „asimetričnu federaciju“. Ohrabren nakon Devetog marta Kadijevićevom huntom, Miloševič je sve glatko odbio cinično se zalažući za „modernu i funkcionalnu federaciju“. 

Drugi sastanak šest predsednika održan je u Beogradu u zgradi Predsedništva Srbije 4. aprila 1991. godine, bez prisustva medija, a ne na Belom dvoru, kako se očekivalo. Treći susret održan je 11. aprila na eskluzivnom  Brdu kod Kranja u Sloveniji, četvrti 18. aprila u reprezentativnoj vili „Biljana“ na Ohridskom jezeru, takođe bivšoj Titovoj rezidenciji. I onda dolazi 29. aprila 1991. peti po redu skup nacionalnih vođa na Cetinju. Gledajući razne samite lidera Zapadnog Balkana i EU, čovek se nekada zapita kako li bi se oni snašli da su bili u poziciji republičkih predsednika iz 1991. Da li bi Vučić pristao na „razdruživanje“ ili „savez suverenih država“, „asimetričnu federaciju“ možda? Iako respektuje Slobodana Miloševića, sumnjamo da bi zapeo za „modernu federaciju“. Da li bi moderacija EU sadašnjeg tipa išta na bolje promenila 1991? Uprkos famoznom čarteru i drugim nus pojavama, stiče se utisak da Makron iako nekad ostavlja utisak trgovačkog putnika, nije prevrtljiv prema Vučiću kao što je Miteran bio prema Miloševiću. Ne daj Bože da nas ponovo bombarduju, i on bi nam sigurno kao Širak spasio mostove. Tek nam sad ne bi falilo „čuvara mostova“. 

Na Cetinju se te 1991. razgovaralo i o  održavanju referenduma u republikama o njihovom statusu prema Jugoslaviji. U Sloveniji već bio održan u decembru 1990. dok ga je Hrvatska bila zakazala za 19. jun.

Pred ovaj Samit u Tivtu Vučić je izjavio da će otići u Crnu Goru uprkos upozorenju BIA da je njegov život ugrožen. Pomalo bizarna koincidencija - moguće da Vučić nije znao da je aprila 1991. Franjo Tuđman na pres konferenciji nakon sastanka na Cetinju izjavio kako je Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske dobilo informacije iz tri evropske države kao i unutra iz Jugoslavije da se na njega sprema atentat, pa je zato iz Zagreba u tadašnji Titograd stigao njegov blindirani BMW  jer nije imao puno poverenje u crnogorski protokol.

Bez razumevanje prve antibirokratske revolucije poznih osamdesetih prošlog veka koju je vodio Slobodan Milošević, teško možemo razumeti i ovu drugu antibirokratsku revoluciju koju vodi Vučić a čiji je tivatski čater jedan od simbola. Ispalo je da je uz izvesni uslovni diskontinuitet, AB revolucije ona koja teče, kako su to marksisti voleli da kažu za svoju. I koja kao mnoge revolucije ima nagon ka izvozu. Sa ipak bitnim strukturalnim i personalnim razlikama u poređenju dva vremena. Milošević je uspeo da napravi negativnu anticipaciju promena koje su uskoro usledile u Istočnoj Evropi. Trijumf AB revolucije u Crnoj Gori iznedrio je i mladi i lepi crnogorski, zaista u to vreme pravi trijumvirat – Momir, Milo i Sveto. Vučić takve danas nema u Crnoj Gori, a oni uslovno mlađi – kao predsednik Jakov Milatović ili premijer Milojko Spajić nisu trabanti srpskog predsednika.

Relativna su i poređenja Miloševićevih ad hok pokušaja „reforme“ Jugoslavije i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, sa današnjim takozvanim srpskim svetom. Uslovno hegemona pozicija Beograda u regionu, više nije obavezno projektovano teritorijalna kao nekad (kako se čini), koliko je ona u sferi uticaja, ili gravitacionog centra, a o toj Vučićevoj „strategiji“ detaljno je pisao ideolog HDZ Davor Ivo Štir. Ali tako da to na neki način može da imponuje Vučiću, ma koliko bilo apel upozorenja Hrvatskoj. 

U poređenju dve AB revolucije, identitetsko pitanje istisnulo je klasno. Ali, i sad bi širom „srpskog sveta“ bilo kao poznih osamdesetih u Crnoj Gori simptomatično da li se iz mase čulo hoćemo Ruse, ili hoćemo gusle? 

Sezona crnogorskih „mitinga solidarnosti“ (istine) svoj start imala je 1988. u Titogradu i Nikšiću. Na toponimu Žuta greda, uskom  grlu magistrale Nikšić – Titograd, republička milicija (tada se još nisu zvali policija), silom i suzavcem je pokušala da spreči radnike nikšičke Želežare „Boris Kidrič“ da se domognu Titograda. To je, prema kasnijim analizama, bila prelomna tačka za uspeh crnogorskog „događanja naroda“. Inače, kad smo već kod Borisa Kidriča, u remek delu - romanu Slobodana Šnajdera „Anđeo nestajanja“ ima scena kad pored mrtvog Borisa Kidriča 1953. u vozu za Ljubljanu na bdenju sede njegovi drugovi Tito, Kardelj, Ranković i Đilas i vreme prekraćuju tako što svako priča kakav je običaj u njegovom zavičaju – šta rade i o čemu pričaju dok noću bdiju nad mrtvacem.

Od Žute grede do Porto Montenegra gde je održan Samit veliki je istorijski put, ali ove pozicije Crne Gore ne bi bilo bez pobede Đukanovićeve frakcije u raskolu u DPS nad onom Momira Bulatovića. U Srbiji obe tektonske promene – i 2000. i 2012. iako su bile motivisane ubrzanjem zemlje ka EU, nisu odredile njen generalni pravac. Naprotiv, u oba puta se generisala reakcionarna politika. Kao problem krize endemskog karaktera. Za sve ove godine Srbija nije mogla da formuliše nekakav svoj skup lidera EU u regionalnom kontekstu, a pitanje je da li bi mogla da ima (ili želela) svoj Tivat koji zaista jeste ogledalo propuštenih prilika Srbije. Zamislite Inicijativu „Sa Ovčara i Kablara“ EU i Zapadnog Balkana. Zamislite Makrona i Ursulu fon der Lajen na novoizgrađenom vidikovcu na Kablaru. 

Makron i predsednik Crne Gore Jakov Milatović u kontekstu Samita u Tivtu posetili su Cetinjski manastir i mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija i tom prilikom razgovarali o „aktuelnim temama i perspektivi koja se otvara pred Crnom Gorom članstvom u EU“, saopšteno je iz Mitropolije. Ovo je još jedna potvrda kraha crkveno – identitetskog inženjeringa koji je nespreto probao da sprovede Milo Đukanović što je ubrzalo njegov odlazak s vlasti. 

Na Devetom kongresu SPS, decembra 2014. pod sloganom „Odgovorno za budućnost“ Dačić je samo kurtoazno pomenuo Miloševića. Rekao da se, eto, nekad (pod Miloševićem) održavao referendum protiv prisustva posmatrača OEBS-a na Kosovu, a da će od Nove godine (2015) oni (tačnije on) predsedavati OEBS skalameriji. Na ministarskom Samitu OEBS-a 2015, u Beogradu sreli su se kao hedlajneri ministri spoljnih poslova SAD i Rusije Džon Keri i Sergej Lavrov. To je bio veliki Dačićev i Vučićev uspeh koji više nisu ponovili na domaćem terenu. Dačić je na Samitu rekao: „Srbija će sa svojim usijanim glavama umeti da se izbori“. Da li se izborila? I šta bi danas značila takva izjava? I da, Dačić je tada podsetio kako je Srbija, paralelno s predsedavanjem OEBS-om učinila velike napore na putu približavanja EU te je zahvalio na podršci svim članicama na tom putu. Ubrzo je Srbija krenula da sprovodi obrnute procese. I to uspešno. 

EU je i dalje glavni cilj, ali formalno - nužni. Onoliko koliko je potrebno održivom modelu radikala za ova vremena.