Da nisu zamenili uniforme, i da je neko od rotiranih ministara iz Vučićeve plejade - Nebojša Stefanović ili Aleksandar Vulin – postao predsednik Skupštine umesto Ivice Dačića, da li bi taj bio unapređen ili degradiran? Ovako je ispalo elegantno: Posle rotacije (zamene uniformi), Stefanović je prihvatljiviji za Zapad na mestu ministra odbrane, dok je Vulin na mestu ministra policije neprihvatljiviji za opoziciju.

Stefanović je vremenom u čaršiji mistifikovan kao ’američki čovek’, pa je novo postavljenje navodno na tom fonu, dok Vulin ostaje što je i bio – Vučićeva hladno servirana osveta petooktobarcima. Bude li opet opozicionih demonstracija za njih će sad biti nadležan Vulin. U sezoni 1996/97. kad je Miloševićeva policija na ciči zimi polivala demonstrante hladnom vodom iz vodenih topova, Vulin je na gnev opozicije odgovorio sa kontrapitanjem – da li je trebalo da ih polivaju toplom vodom? Vulin sigurno neće, što bi narod rekao, sad izmišljati toplu vodu. I sigurno bi na tom planu koristio i ’evropska iskustva’. Ne samo beloruska kao nesuđeni ambasador u Minsku. Ne treba zaboraviti da je pored vojske, Vulin ’dužio’ i Hrvatsku. To je radio posvećeno, sa strašću, i moguće da će i dalje ostati neformalni ministar za ovu susednu zemlju iako mu je bojeva moć umesto spolja sad okrenuta ka unutra.

Ulaskom socijaliste Novice Tončeva u Vladu (ministar bez portfelja) simbolički je okončana i neformalna ’Užička republika’ u njegovoj Surdulici. Pitanje SPS odavno je postalo ’inkluzivno’. Svelo se na takozvano namirivanje. Odustajanje od kakvih takvih programskih načela, makar i ’slavske levice’, prikriva se ’državnim interesima’. Socijalisti su nešto i dobili, ali je pitanje da li oni danas bilo šta mogu i da odbiju. Srećom, Vučić od njih nije tražio da budu opozicija.

Čini se da je okončan proces ’isisavanja vazduha’ iz SPS i da Dačić partiju lagano priprema za ’zajednički nastup’ na sledećim izborima sa SNS, što je eufemizam za tihi proces utapanja. Milošević je vremenom postao neformalni ali mentalni radikal, pa će možda i Dačić postati naturalizovani naprednjak. ’Zajednički nastup’ SNS i SPS možda će podsetiti na integraciju Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije na osnovu čega je nastala SPS. Sada će biti obrnuti odnos snaga: Vučićev ’socijalistički savez’ (catch-all) biće neuporedivo jači partner od Dačićevih ’reformisanih komunista’.

Hit na ovoj Vučićevoj ploči je ’ženska vlada’. Marketinški nije bez scenskog efekta ovaj ’fešn selekšn’- sezona 2020/21. Ministarske se ponašaju kao da su na modnoj pisti, a fešn selekšn utisku doprinosi i novi ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović, jedan od dva naslednika modne kompanije ’Mona’. Ako bi stvarno bili cinični, moglo bi se reći da je ideolog ’ženskog principa’ Gordana Čomić sa njenim predlozima iz februara ove godine (tad kao poslanica DS) o zastupljenosti žena na izbornim listama koje je, uz sitne amandmanske dorade, usvojila naprednjačka većina u Skupštini. Čomićka nije možda baš krenula putem pune inicijacije u SNS, ali i ovaj kojim je krenula noseći svoj krst društvenog dijaloga ne garantuje joj katarzu zato što joj ’prava’ opozicija ne priznaje legitimitet za resor ’društvenog dijaloga’. A pravi naprednjaci teško da će je ikada prihvatiti kao Brnabićku koja je podvižnički prošla križni put pune inicijacije i sad je, kako neki i homofobi među njima kažu, ’naša Anči’.

Možda bi vešto muško-ženski izbalansirana ’fešn selekšn’ vlada zahtevala i donekle drugačiju kulturnu politiku. Hajde da se vratimo u 2007. godinu: Neposredno pre nego što je novi ministar kulture Voja Brajović trebao da preuzme funkciju, uklonjena je bila voštana figura Draže Mihailovića koju je Brajovićev prethodnik Dragan Kojadinović postavio tik uz vrata kancelarije ministra. Onda su se zbijale šale po čaršiji da je Kojadinović bistu sklonio u sigurnost muzeja na Ravnoj gori da Tihi iz ‘Otpisanih’ ne bi bio u neprijatnoj poziciji. Voštani Draža je navodno bio privremeno uklonjen u vreme posete kosovskog ministra kulture Astrita Haragija 2005. pa je Bora Đorđević zbog tog kalkulantskog gesta podneo ostavku na mesto Kojadinovićevog savetnika. Ali, i ‘žuti’ su brzo pokazali svoje ravnogorske sentimente. Vučić ipak nema svog Homena koji posvećeno traži Dražin grob. Nikola Selaković se više bio posvetio živim haškim sužnjima, nego Draži i njegovim četnicima. Uglavnom, zaboravlja se da je Maja Gojković tamo 2016. govorila na promociji ’Dnevnika’ Endija Vorhola. Tada je prikazan i spomenik Vorholu koji sam poslednji put video u holu beogradske Kombank dvorane (Dom sindikata). Eto, sad bi taj Vorholov spomenik Maja mogla da postavi ispred svog kabineta kao Kojadinović Dražu. U vladi kontinuiteta, možda bi ovo bio jedan simbolički diskontinuitet – sa politikom bivšeg ministra kulture Vukosavljevića.

Kad bi, kao što neće, Vučić ’skratio mandat’ poput Tadića, onda bi jedno vreme i Dačić kao Slavica Đukić Dejanović za Borisovog vakta, bio v.d. predsednika države. Vučiću Dačić treba za predsedničke izbore. Ili da se ne kandiduje kad se raspišu, ili da u mogućim ustavnim aranžmanima, ako se Vučić odluči za kancelarski sistem (pa postane premijer), Dačić bude Vučićev Lilić, idealan za predsednika Srbije biranog u parlamentu, dok bi lider SPASA-a Šapić bio idealan saveznik za beogradske izbore, jer je manja izlaznost na junskim izborima u Beogradu unela malu zebnju u SNS redove.

Dačić je delom zakasneli predsednik parlamenta, jer bi sa svojom socijalnom inteligencijom, sigurno napravio bolji demokratski ambijent u odnosu kako je to radila njegova prethodnica Maja Gojković za čijeg je mandata opozicija napustila Skupštinu iziritirana tretmanom i atmosferom.

Dačić neće imati priliku da predsedava ozbiljnom Skupštinom kao neki drugi socijalisti. Uprkos malom broju opozicionih poslanika ona prva Skupština iz 1990. kojom je predsedavao Milorad Unković bila je dom lordova za ovu monističku. A Dačić bi sigurno imao šarma da zamoli poslaničku većinu da se strpi i da svi čujemo ‘tužnu priču’ o dedi i unuku (tada od jednog razbarušenog poslanika SPS), kako je Unković uspeo kao predsednik parlamenta da amortizuje stvari u dubokoj skupštinskoj noći.

Evropski posrednici Fajon i Bilčik, uputili su pismo Dačiću u dobroj veri da bi on mogao biti ’domaćin’ pregovora vlasti i vanparlamentarne opozicije. Jer druge i nema. Prethodno i opozicioni entiteti (partije, pokreti, inicijative, skupštine, nestranački pojedinci…), moraju da utvrde reprezentativnost. Ne može Dačić baš svima da pošalje pozivno pismo. I kad je Dragan Tomić (iz Jugopetrola, ne Simpa), postao 1994. predsednik Skupštine, Milošević je smatrao da njegova mirnoća i stabilnost mogu da pogoduju okolnostima u kojima se traži model političke saradnje i sporazuma. Ono što je Milošević govorio za Tomića mogao bi sad Vučić za Dačića: ’Milošević je očito procenio da sam po karakteru pogodna ličnost za traženje kompromisa, jer nisam svađalački tip; ja nikad ne omalovažavam i ne idem na ličnost’, svedočio je Tomić. Ali i on je 1996/97. maltene naprednjački ocenio da su protesti zbog tadašnje krađe na lokalnim izborima ’rušilačke i nasilne demonstracije sa svim odlikama profašističkih grupa i ideologija’. Ipak, Tomić je za razliku od Dačića izabran ’na mišiće’ sa tesnom većinom od 128 poslanika SPS i Nove demokratije koja je prebegla iz opozicionog Deposa 2. U odnosu na to vreme, parlamentarizam je suštinski degradiran i vraćen na vreme i dileme knjige ’Stranački pluralizam ili monizam’, Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog, iz 1983. koja je  analizirala  komunističko suzbijanje opozicije i demokratskog višestranačkog sistema, a koja je ustvari bila pledoaje za obnavljanje višepartizma. Ali, eto, sad je i Ana Brnabić počela da govori o ’sabornosti’.

Gde je sabornost tu je i ’biološka supstanca’. Pažnju je izazvao i izbor novinara Ratka Dmitrovića za ministra za brigu o porodici i demografiju. Dmitrović je na RTS-u 1992. imao oštar intervju sa studentskim liderom Draganom Đilasom. Pita ga da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer. Bilo bi lepo videti revijalno, skoro tri decenije kasnije na RTS, ponovo Ratka i Dragana ’jedan na jedan’. Imali bi šta da kažu.

To bi valjda bio na pravi način otvoren društveni dijalog?

U celoj ovoj gunguli oko Vlade najviše bih voleo da sam mogao da slušam teorijsku raspravu Vučića i Šapića o (ne)liberalnoj demokratiji koju su oni vodili tokom konsultacija.

Ako je DKT u fešn selekšn stilu preuzela Ministarstvo zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, da li bi onda Predrag Kon bio za ovo vreme najbolje rešenje za ministra policije?