Treba se vratiti filmu „Gori vatra“ Pjera Žalice iz 2003. Moguće da ste pre nego gledali film, čuli njegovu noseću pesmu „Iznad Tešnja zora sviće“ koju su pevali i Hanka Paldum i Halid Bešlić i Severina, i ko sve ne, i koja je odavno deo kafanskog repertoara diljem „jedinstvenog kulturnog prostora“, a koju je napisao Saša Lošić. Uglavnom, radnja filma se dešava nakon Dejtona u bosanskoj varošici Tešnju u koji treba da stigne američki predsednik Bil Klinton i pospeši „suživot i demokratiju“. Sprema se i prigodni doček, a jedan transparent glasi: „Sa Amerikom u Evropu“. E, toga više nema. Srbija je probala sa Trampovom Amerikom da zaobiđe Evropu. I ne ide lako.

Sećate li se Žan-Klod Junkera, prethodnika Ursule fon der Lajen na mestu šefa Evropske komisije? Ako ga se i sećate, teško da se sećate šta je izjavio u Beogradu februara 2018. A izjavio je da 2025. godina nije godina kada bi Srbija i Crna Gora „morale“ da budu u EU, već da je to indikativni datum i ohrabrenje za zemlje koje su najviše napredovale na evropskom putu (sa takozvanog Zapadnog Balkana to su tada bile Srbija i Crna Gora). Junker je pojasnio da Srbija u EU 2025. nije obećanje, već perspektiva. Na konferenciji za novinare s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i komesarom za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanesom Hanom, Junker je rekao da je Srbija do tada (2018) prešla „impresivan deo puta“ na putu ka EU. Doduše, malo je tada i cepidlačio Junker, jer „ima još problema kada je reč o vladavini prava“. Eto, ispraćamo i 2025. godinu, a sa njom i takozvanu Junkerovu perspektivu i „Junkerov datum“. 

Ako nekome još uvek treba uteha, može je pronaći u takozvanom Micotakisovom datumu. Naime, i danas aktuelni grčki premijer Kirjakos Micotakis, izjavio je u Solunu juna 2022, na samitu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi, da bi 2033. godina trebalo da bude rok za pristupanje svih zemalja Zapadnog Balkana EU. Samitu je prisustvovao i Vučić. To je ambiciozan cilj, rekao je tada u Solunu grčki premijer, ali i dodao kako misli da bi mogao biti realan ako se ideja proširenja vrati kao osnovna vrednost EU. Eto, vratila se, bar sudeći po Deklaraciji sa Samita Evropska unija - Zapadni Balkan („proširenje je realna mogućnost koju treba iskoristiti“) ovog decembra u Briselu na koji srpski predsednik nije otišao, a neko sklon cinizmu mogao je zaključiti da nije otišao jer je ignorisan njegov predlog da sve države Zapadnog Balkana zajedno budu primljene u EU, iznet Antoniju Košti i Ursuli fon der Lajen samo sedam dana pre ovog Samita, takođe u Briselu.

Titoisti su voleli posle 1948. i raskida sa Sovjetskim Savezom da ističu dve stvari: Da svaka zemlja ima svoj put u socijalizam, i da se mora poštovati princip nemešanja u unutrašnje stvari druge zemlje. Na paradoksalan način, ovi recidivi prisutni su i kod Vučićeve politike evropskih integracija: Dakle, imamo svoj, autentičan, put u EU, i znaju se crvene linije dokle se Brisel može mešati u unutrašnje stvari Srbije. Zanovetanja, ma koliko formalna bila, oko slobode medija ili pravne države doživljavaju se kao podrivanje suverene zemlje. Srbija takozvane evropske vrednosti prihvata samo uslovno, kao i bezbedonosnu politiku jer je vojno „neutralna“ zemlja.

Čini se da bi Srbija ušla najpre „parcijalno“ u EU – putem neke  Vučićeve „male Antante“ – sa Slovačkom i  Mađarskom. Možda čak i kao nova (makar pridružena) članica „Višegradske grupe“ u kojoj su pored Slovačke i Mađarske i Češka i Poljska. Doduše, danas je Vučić po političkom senzibilitetu bliži Viktoru Orbanu, Robertu Ficu i Andreju Babišu, nego Donaldu Tusku jer stvari su se prilično promenile od oktobra 2024. kada je poljski premijer bio u Beogradu, podržao Vučića, regionalnu saradnju, Berlinski proces i inicijativu Otvoreni Balkan koju, inače, danas niko skoro i ne pominje. Donald Tusk se oduševio što Vučić nije otišao kod Putina u Kazanj na Samit BRIKS-a, već njega – Tuska - primio u Beogradu, da bi se maju 2025. verovatno razočarao, jer je premijer Poljske tada izjavio kako ne može da zamisli da neko iz Evrope može, dok traje agresija Rusije na Ukrajinu, da stoji na Crvenom trgu i da tu proslavlja 80. godišnjicu kraja Drugog svetskog rata. Vučić je stajao, dok je slovački premijer Robert Fico bio jedini zvaničnik iz EU u Moskvi. Sve je relativno, i sve se brzo menja.

Vučiću politički danas ne bi bila najkomfornija trilaterala koju je 2015. napravio sa Viktorom Pontom i Bojkom Borisovim. „Krajkovska grupa“ koju su činile Srbija, Rumunija i Bugarska prerasla je u kvadriteralu sa Grčkom. Danas je ta asocijacija zaboravljena, delom jer nema dovoljno „suverenističkog kapaciteta“ po standardima srpskog režima. Srbija bi, pomalo nadrealno, sa Vučićem sad mogla da postane politički „srednjoevropska zemlja“, a verovatno bi pristala da bude i sastavni do neke nove „Austrougarske“ kao antibriselske suverenističke asocijacije država i naroda. Tu bi sigurno „koska“ bila Hrvatska.

U srpskom slučaju frustriranost se često predstavlja kao suverenost. Pa otuda i težnja da budemo deo globalne avangarde. I kao takve predstavimo propale politike iz poznih osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. I nakalemimo ih na Titovo „nesvrstavanje“. Multipolarnost dobija gotovo religiozni karakter. Svaku potvrdu da smo na evropskom putu relativizujemo sa ali… Da nikad ne kažemo da smo deo Zapada. 

Ne treba sumnjati da je predsednik Srbije dobar domaćin. Takav je bio i na Svetog Nikolu kada je predsednik Gruzije Mihail Kavelašvili, u sklopu trodevne posete Srbiji došao na slavu u dom njegovih roditelja u Beogradu, što je opisao kao „posebnu čast“. Vučić je dobar domaćin bio i liberalu Gvidu Vesterveleu, tadašnjem šefu nemačke diplomatije u kabinetu Angele Merkel, koga je maja 2013. ugostio takođe i privatno u svom vinskom podrumu u Jajincima. I prvi potpredsednik (tada) srpske vlade Vučić i Vestervele izgledali su u Beogradu kao da će u momentu uzeti bicikle i otići na pivo…, opisuje nemački „Frankfurter rundšau“ tada dolazak šefa nemačke diplomatije u Beograd. „Poruka glasi - ovde je neko u poseti kod prijatelja. Mi pripadamo istoj evropskoj porodici“, naglašene su reči Vestervelea koji je preminuo marta 2016, a njegova politika ostala je obeležena „kulturom vojne uzdržanosti“.

Uprkos i dvostrukim standardima, za koje se ne treba praviti da ne postoje (postojali su i pre Vučića), Srbija i Vučić nisu uspeli da održe startnu politiku koja je obećavajuće delovala iz vremena te posete Vestervelea Beogradu. Preovlađujuću političku simbolike danas donose posete predsednika Gruzije Mihaila Kavelašvilija i Slovačke Petera Pelegrinija. Spektakularizacijom spoljne politike Vučić je kompenzovao deficite unutrašnje politike i gradio svoj ugled. Mađarska, Slovačka i Gruzija znače, ali teško da mogu da obezbede potreban nivo spektakla. 

Danas malo nadrealno deluje i tadašnji srpski premijer Miloš Vučević  na 19. Bledskom strateškom forumu u septembru 2024. godine, gde je govorio na lider panelu, naglašavajući da je ulazak Srbije u EU strateški cilj i ističući značaj Zapadnog Balkana za EU. Tema Foruma bila je baš indikativna i za Srbiju: „Svet paralelnih stvarnosti“

Na 21. sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, decembra 1971, Tito se izjasnio za „revoluciju koja teče”, kritikujući „liberalističko robovanje proceduri i institucijama”. Govorio je da se kontrarevolucionarne tendencije moraju sprečavati revolucionarnim sredstvima a istovremeno je flagrantno pogazio i principe nezavisnog sudstva. Upozorio je da se tužilaštva „često drže paragrafa kao pijan plota”. Interese revolucije stavio je iznad svih demokratskih principa. Založio se i za „administrativne mere”. Iako Vučić i njegovi doglavnici tvrde da nisu komunisti (ni fašisti), to Titovo „ko pijan plota“ kao da podržavaju.

Primetili ste da nikad nećete čuti Macutov ministar kulture Nikola Selaković, već uvek Vučićev ministar kulture Nikola Selaković. Niti će Selaković reći – napad na mene je napad na premijera Macuta, već samo da je napad na njega napad na predsednika Vučića. I to dovoljno govori o karakteru vlasti u Srbiji. I u potencijalno izbornoj 2026. godini i mogućnosti skraćivanja predsedničkog mandata – koju je sam Vučić najavio – otvara pitanja ko će biti Vučićev Zoran Lilić ili Milan Milutinović. Lilić (SPS) 1997. u izbornoj trci nije uspeo da pobedi Šešelja, a to je tek pošlo u ponovljenim predsedničkim izborima Milanu Milutinoviću sa kojim je Milošević zamenio Lilića, iako i dalje opstaje mit da je te izbore dobio Šešelj. Za kladionice bi bilo interesantno da li bi danas Šešelj hipotetički mogao da pobedi Miloša Vučevića ili Anu Brnabić? 

I Nikola Selaković osumnjičen i optužen zbog „slučaja Generalštab“ na momente je svojim nastupima podsetio na Josipa Broza na takozvanom Bombaškom procesu pred kraljevskim sudom u Zagrebu 1928. koji će ostati upamćen i po Brozovoj izjavi da ne prizanje ovaj sud, već samo sud svoje partije. Uglavnom, revolucionarne partije -  takva je suštinski po karakteru vremenom postala i SNS  - instiktivno reaguju na svaku ideju podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu. U takvom sistemu i ministarstvo kulture može da bude još jedno ministarstvo sile. Kao što je to, na neki način, postalo i ministarstvo prosvete. Dobro, ne bi možda baš direktor BIA Vladimr Orlić sutra u novim rotacijma bio ministar kulture ili prosvete,  ali nje teško zamisliti Nikolu Selkovića ili Dejana Vuka Stankovića da sutra budu na čelu BIA, ili ministarstava vojske ili policije. Uostalom, Selaković je dokazao do sada da može da bude ministar bilo čega. I kao takav pokazuje zavidnu stranačku disciplinu, jer za razliku od nekih drugih razmaženih naprednjačkih vedeta koje su bile nezadovoljne nuđenim, nije doživljavao da je nekad funkcijom degradiran. Pa da je, na primer, manje bitna kultura od spoljnih poslova – resora na čijem čelu je takođe bio.

Indikativno je ministarstvo prosvete. Ako se nekad činilo da Vlada ima kooministre spoljnih poslova – Marka Đurića (zvaničnog) i Aleksandra Vulina (neformalnog), sada kao da Vlada ima kooministre prosvete – premijera Đura Macuta i ministra Dejana Vuka Stankovića. Od ministarstva za namirivanje socijalista, ministarstvo prosvete je postalo još jedno „ministarstvo sile“. Tako nije baš bilo ni kod naprednjačkog ministra prosvete Mladena Šarčevića, tek ne kod socijalista – na primer jedno vreme činilo se večitog ministra prosvete Žarka Obradovića kome su najteže tačke posla bile provaljivanje testova za maturu. Resori kulture i prosvete na braniku su Vučiće države jer je i društvena pobuna suštinski bila u tim sektorima društva. Ministarstvo prosvete svedoči i o promeni karaktera režima: Srđan Verbić, Vučićev ministar prosvete (2014/16), sutra bi bio verovatno prihvaćen i u nekoj nenaprednjačkoj reformskoj vlasti. I to ne kao konvertit. 

Davnih dana, u jednom diskretnom političkom razgovoru, Vučić se poverio da su mu dva najbolja ministra Nikola Selaković (tada pravde) i Lazar Krstić - kratkotrajni ministar finansija. Krstića je, kao i Verbića danas teško zamisliti u reakcionarnom Macutovom kabinetu. Kao što je gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, moguće zamisliti na Badnje veče 6. januara 1990. u Novoj Pazovi kad je osnovana Srpska narodna obnova nastala iz udruženja „Sava“. U to vreme teško je još bilo nijansirano razlikovati četnike Mirka Jovića (predsednika SNO), Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića. Razlike su se brzo iskristalisale. Ona prozapadna, demokratska, desnica koju je predstavljao stari SPO Vuka Draškovića danas je najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu. Srpska narodna obnova i njen lidrer Mirko Jović pojavili su se na nedavnim izborima u Mionici.

Tamo je, naravno, u kampanji bio i predesnik Vučić i tom prilikom istakao:. „Kada govorite u kraju Živojina Mišića morate sa posebnim pijetetom da govorite o politici koju predstavljate“. Važi li to i za slučaj Generalštaba? Ako ste preko ruševina stavili pano sa slikom Živojina Mišića i njegovim rečima „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred“, šta to onda znači: Da onaj ko sme taj može da donese leks specijalis? Ili da onaj ko ne zna za strah i ide napred može da se ne drži paragrafa ko pijan plota? Na kraju je ispalo da je čuveni citat jednog Živojina Mišića sveden na natpis Grunfove majice iz stripa „Alan Ford“ – tipa  „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti!“

Ako se neka lokacija priprema za hotel, i marketinška podrška valjda treba da ide u tom pravcu. Pored Mišića tu je na panou bio i stroj Vojske Srbije („Služimo narodu“!)  simboli srpske namenske industrije. Nikakav spa, možda kazino… Ako bi Generalštab ipak na kraju bio luksuzni hotel, šta preostaje susednoj zgradi Vlade Srbije nego da se i ona adaptira u neki „Kempinski“. Šta bi onda bilo preko puta u zgradi Ministarstva spoljnih poslova. Dobro, možda ne baš „Burger king“, ali nešto „premium“ sigurno. Da li bi platežni gosti luksuznog hotela na mestu Generalštaba sa prozora gledali demonstracije raznim povodima ispred Vlade Srbije ili ispred Ministarstva spoljnih poslova transparent da su Kosovo i Metohija i Vojvodina uvek Srbija.

Naravno, ne fali onih branitelja Generalštaba koji su optuživali Vučića i Vulina da namerno drže ruševine i bilduju vojnički duh da bi to bio srpski „Ground Zero“ – epicentar NATO agresije odakle se generiše večni sukob sa Zapadom kao temelj – nulta tačka – novog nacionalnog identiteta. Da li neko zaista misli da te zgrade podignute između 1955. i 1965. za stožer Titove JNA prema projektu arhitekte Nikole Dobrovića, nisu mogle da imaju nikakvu simboličku vezu sa ratom i revolucijom? Deluju neuverljivo argumenti nekih branitelja Generalštaba da zgrade simbolički nemaju veze sa bitkom na Sutjesci. A imaju sigurno, ako ne direktno, onda simbolički zbirno. Sa svim ostalim ofanzivama. I šta je tu sporno?  Za pripadnike režima (i onog u Zagrebu) verovatno i to što su se na Sutjesci neki Srbi i neki Hrvati borili zajedno protiv fašizma i nacizma. I nisu u Titovoj vojsci svi bili komunisti. Eto, režimu odgovara Slobodan Penezić Krcun kao šef Ozne, a ne kao borac sa Sutjeske. Tokom bitke na Sutjesci maja/juna 1943. u sastavu Titove vojske bila je i Druga proleterska udarna brigada, u kojoj je Krcun u to vreme bio politički komesar. I da, Krcun je na Sutjesci podsetio svoje drugove da srpski vojnik ne ostavlja svog komandanta tokom bitke. 

Hajmo na čas na zasedanje Skupštine Crne Gore 13. maja 2016.  U trenutku kada je poslanicima trebalo da se obrati premijer Milo Đukanović, ustali su poslanici opozicionog Demokratskog fronta i uzvikivali „Milo lopove, Milo lopove!“ Premijer je uzvratio sa „Bravo kreteni!“ Umalo nije izbila tuča. 

Trampov zet Džared Kušner, odustao je od izgradnje hotela (za sada) na lokaciji Generalštaba, a u objašnjenu naveo je „iz poštovanja prema narodu Srbije i gradu Beogradu“. Vučiću je to izgleda zasmetalo pa smo zaključili iz predsednikovog ciničnog komentara da Kušner nije mogao da napiše da se projekat obustavlja zbog tamo nekih „kretena“. U afektu Vučić protiv svojih političkih protivnika upotrebljava termin koji je upravo Milo Đukanović upotrebio protiv Vučićevih saveznika u Crnoj Gori. U komparativnoj analizi „kretena“ i „kompletnih idiota“ (koji su valjda rušili u Savamali), može se definisati Srbija. 

Da je nekim slučajem bivši režim prodao Generalštab nekim Amerikancima za izgradnju hotela, kao što su prodali NIS Rusima, da li možete zamisliti demonstracije radikala. Koje bi možda predvodio baš Vučić.

I šta na kraju: Čovek koji nije bio gadljiv na Kušnerov projekat, mi cinično kaže: Pa dobro, možda je najbolje da sad zamolimo Kineze da ga obnove kakav je bio, pa onda u njemu da bude kineska robna kuća. Jer nisu daleko vremena kad će ceo svet biti jedna velika kineska robna kuća.